Мученици одабрали смрт уместо ропства

Пећина Кађеница – споменик српских страдања у Овчарско-Кабларској клисури заборављена. Процењује се да је димом угушено 500 до 600 људи. Међу настрадалима велики број деце старости од једне до две године

Пећина Кађеница, скривена у голој сивој стени виса Секира у Овчарско-кабларској клисури, уз Ћеле-кулу је најпотреснији и најстрашнији споменик цене којом је плаћана слобода Србије. У њој су Турци угушили димом збег од неколико стотина деце, жена и стараца током Другог српског устанка.

Кађеницу обележава само мала, излупана, нахерена лимена табла. Планинари чачанског “Каблара” једини обележавају шумску стазу којом се од Овчар бање за око сат стиже до пећине која је и костурница и капела, али овим путем не пролази много људи. Чак ни мештани овог краја не знају много о овом трагичном месту. Сви ће рећи да је у њему страдао цео збег, али ће трагедију смештати у различите периоде: од Првог српског устанка па до балканских ратова.

Зато је Кађеница двоструки споменик: мученицима које су Турци из беса уморили на најстрашнији начин, и српском забораву и немару према сопственим жртвама.

Тек су 2004. историчари Делфина Рајић и Милош Тимотијевић из Народног музеја у Чачку, после опсежних истраживања објавили поуздане податке о трагедији:

Турци су открили збег, али не и тајни улаз у пећину. Ни обећањима, ни претњама нису успели да измаме нејач скривену у хладној стени. Острвљене Османлије су зато сакупиле мокру сламу и лишће и потпалили их пред процепима кроз које је у пећину улазио ваздух, покушавајући да димом истерају збег напоље. Нико није изашао. Жене нису желеле да буду осрамоћене пред децом, ни да им деца буду турско робље. У име части одабрале су смрт од тровања димом. На стени се и данас издалека виде црни трагови те ломаче.

– Пећина је због тога и добила име Кађеница. Никада није тачно утврђено колико људи је настрадало. Данас се процењује да се у велику дворану могло сместити од 500 до 600 људи. Анализа костију утврдила је да се међу настрадалима налазио велики број деце старости од једне до две године живота, деце старијих узраста и особа старијих од 70 година. Кости угушених опојане су још у 19. веку, али се то с временом заборавило, мада је ту традицију 1875. године забележио Јован Мишковић у свом опису Рудничког округа – забележили су Делфина Рајић и Милош Тимотијевић.

Улаз у пећину није високо у стени, али га је и данас тешко уочити. Посетилац зна да је под Кађеницом тек кад види уско бетонско степениште које води до ње. Испред ниског тамног улаза је мали плато уклесан у стену на коме је дигнут високи, витки бели крст. Нажалост, мало је оних који се ту прекрсте.

– Некада је отвор пећине био сасвим мали и још мање уочљив него данас. У пећину се због неприступачности ретко улазило, али је увек било довољно радозналих људи да поново посведоче причу о Кађеници. Комади костију настрадалих изношене су из пећине, као доказ о истинитости усменог предања о угушеном збегу. Анализа костију настрадалих први пут је обављена 1932. на подстицај учитеља Страхиње Циврића из Јелен Дола. Тако се и створила иницијатива за обележавање овог места. Приликом велике обнове манастира у клисури тридесетих година 20. века уређена је и пећина Кађеница. Поред епископа Николаја Велимировића, за обележавање највише су се заложили Исаило Ђокић из Бреснице и Милован Милутиновић, архијерејски намесник из Чачка – наводе Делфина Рајић и Милош Тимотијевић. – Кађеницу је у костурницу и капелу преуредио инжењер Сергије Попов. Проширио је улаз и у стени направио отвор да осветли дворану смрти.

Кађеница је освећена тек кад се видело да је Краљевина Југославија утопија и да Србија мора да се врати својим коренима.

ДВА САРКОФАГА

– Кости настрадалих су сакупљене и смештене у два саркофага, између којих је направљена олтарска апсида, која је украшена сликаном представом Христовог распећа. Када су радови били готови, епископ Николај је свечано и уз присуство великог броја верника и представника државне власти осветио пећину 13. октобра 1940. у сам освит Другог светског рата – забележили су Делфина Рајић и Милош Тимотијевић.

УСМЕНО ПРЕДАЊЕ

Крај рата и промена власти и идеологије донели су нови заборав Кађеници и њеним мученицима. Трагедија је остала да живи само у усменом предању и у молитвеном подсећању монаха манастира Благовештења који су сваке године на Видовдан у пећинској цркви држали помен. Тек 1991. кад се распадала СФРЈ и кад је Србија поново кренула у потрагу за својим коренима избетониране су нове степенице. Њима се ни данас не пење много људи да ода пошту мученицима. У хладној тами Кађенице стоји усамљен олтар с неколико папирних икона и под њим два саркофага са костима.

БЕСПУТНО СТРАТИШТЕ

Безбројна возила без заустављања пролазе недалеко од Кађенице јурећи ка помодном Златибору, магистралом од које пећинску гробницу дели само Западна Морава.

Ретки који застану морају пажљиво пешке да пређу стари метални мост пазећи да не падну са импровизоване стазе од натрулих, дрвених железничких прагова. Ђачке екскурзије никад нису посетиле Кађеницу. Шта ли би о томе мислио француски путописац Ламартин, који је у 19. веку видевши ужасну Ћеле-кулу с узиданим српским главама забележио: “Нека сачувају овај споменик: он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа””

Аутор: Борис СУБАШИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

САВА РОСИЋ: ПРЕДЛОГ ЗА УСТАНОВЉЕЊЕ ДАНА БРАНИОЦА …

Писмо Турцима: Далеко вам лепа кућа!