arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Зорица Ђоковић: Писмо деди

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега. Пише: Зорица Ђоковић Драги деда, Жалила сам од најранијег дјетињства што те нисам познавала. Отели су те од мене и од живота лажима и преваром, и ниси дочекао да видиш одраслу ни сву своју дјецу, а камоли мене, најмлађу од твоје унучади. Болно је било одрастати без тебе кога једноставно ­ нема. Стање ствари ­тебе нема, немам деду. О теби се не говори, јер тебе су позвали и ти си отишао, невин и наиван, у страдање и смрт. Смрт су донијели фашисти. Усташе. Изворно зло у људском облику, сазнала

Оливера Шекуларац: Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

О Покрову кад би у цркву завичајну требало поћи траговима предака, најпре тихо, сузно замолим Господа и све наше претке мученике да нама, који смо остаци наших преживелих лоза, да утеху и снагу да останемо под Богородичиним плаштом. Ми који знамо шта значи слава у Врепцу под небом, под оним истим небом под којим су се вековима рађали они чију крв носимо… Од њихове душе је и то небо, кости у земљи, корен на небу. Ако ишта памтим и знам, а пола живота сам на срећу уз Баку провела, знам да је мој деда Никола редовно цркви ходио. Њега убише туђи у његовој ’45-ој, цркву срушише они који за Бога

Slana_parastos.jpg

Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима

Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни jедна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце ниjе било на њиховоj страни. Светли и греjе да да живот земљи, а њима jе, у том свирепом камењару, пржило голу лобању и жарило крваве ране врелим камењем кроз подерану обућу. Ни воде нигде. Има jе око острва, плаве, дубоке и слане. Знаjу, али jе не виде из свог логора. Не виде ништа. Само небо и врелу звезду. И jедни друге. Да, виде и стражаре. Надаjу се капи воде и некоj вести. Да се ниjе

Увала Слана, Паг, Хрватска

Ђурђица Драгаш: ПЛАВО

Плаво је море у којем спавам, плаво као вечност, плаво од очију мојих… У мору плавом одавно спавам,очију плавих, широм отворених. Сањам…Кућу с прозорима што се к небу плаве,увојак плави у колевци са различком. Сањам….коње са прапорцима плавим,виловите, силовите,бесне од крви плаве. Сањам…ливаду плаву од мириса,руке његове, попут сомота плавог. Сањам…Јутро плаво и лавеж паса бесних,очи зверске, од плавих плавље,од црних црње. Сањам…Крв црвену на камену плавом,смрт црну на пучини модрој. Сањам…очију отворених,са увојком плавим на грудима,жељна руку од сомота. Плаво је море у којем спавам,плаво као вечност,плаво од очију мојих… Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам … Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је

Осамдесет година од усташких злочина у Рашкој гори и Раштанима

На католички Божић, 25. децембра 1944. године, усташе су у селима Рашка Гора и Раштани у околини Мостара на звjерски начин убиле 117 српских цивила, међу коjима jе био и велики броj дjеце. Приjе осам деценија, око 5.00 часова уjутро Хрвати из Деветог усташког здруга, коjи су били углавном из околних мjеста, на сопствени празник мира и љубави, похрлили су да сатру српско православно становништво – од дjеце у колиjевци до немоћних стараца У истраживањима потомака жртава из Рашке Горе, дошло се до прецизних података поименично за 74 жртве побиjене 25. децембра 1944. године. Са жртвама из мjеста Раштани, на таj датум укупно jе било 117 жртава. У осталим догађаjима

МОЈ ДЕДА ИЛИ СЕЋАЊЕ НА ОНО ЧЕГА НИЈЕ БИЛО

Нисам те дала забораву иако се нисмо никад видели, иако се никада није све ово догодило, иако ништа од овога нисмо изговорили јер си отишао оне далеке 1941, годинама пре мог рођења. Пише: Гордана Достанић Сећам се, седимо у нашој кући твојом жељом и трудом подигнутој у Русинској, како се онда, кад си тамо купио плац, звала та улица. Ти ме држиш на колену и зовеш својом цурицом-грлицом. Цупкаш ме и говориш да тако скакуће јахач кад зајаше ждрпца. Обећао си још тада да ћеш ме водити на твоје Поље које дрема у сени високе горе, да тамо јашемо ждрепце, праве, не оне некакве са четири дрвене ноге, и да

Где је завршило крваво благо Срба убијених у геноциду у НДХ

Према извештајима америчке обавештајне агенције, у току 1947. године, благо које су усташе након геноцида опљачкале од Срба и Јевреја у НДХ су католички фратри положили у Kartner Landes und hipoteken bank из Клагенфурта. Аутор: Раде Јеринић Ова банка, која је постојала од 1897. године, била је финансијска институција с којом су дуго времена сарађивали. Зашто је ова банка занимљива за нас? Из ове банке ће 1992. године настати Хипо Алпе-Адрија банка у Аустрији, која ће се потом проширити и на тржиште Балкана. Наравно, прву подружницу отвориће у Хрватској 1994. године. Бежећи из Загреба, крајем априла 1945. године, Анте Павелић је са собом понео огромну количину злата. Извештаји тајних служби

veritas2.jpg

ВЕРИТАС: Саопштење поводом годишњице страдања Срба у Горњим Граховљанима 29.12.1991.

Крајем 1991, након повлачења припадника територијалне одбране са ширег подручја пакрачке општине, у страху да им се не понови 1941, већина српског становништва напустило је своја огњишта склонивши се у Србију, Босну или дијелове пакрачке и окучанске територије, које су још биле под српском контролом. У неким селима, међутим, мањи број, углавном старијих мјештана, одлучио је да не напушта куће, надајући се да им нико неће наудити јер никоме нису учинили зло или какву неправду. Припадници Збора народне гарде (ЗНГ), паравојске у то време још непризнате државе Хрватске, 29. децембра 1991. у рано јутро ушли су у Горње Граховљане, опколиле село и сакупили све житеље, њих 18 (16 из Горњих

streljanje-franc.jpg

Како је скончао Франц …

„Ниjе живот, само, пољем проћи!“… нечиjа jе давна болна преиспитивачка мисао… Још као дете, суочио сам се са злом одраслих!… Сећање: од Стоца, на Брегави… до Сокобање, на Моравици… а, у међувремену, до старости у Београду, на Сава-Дунаву… Сваког лета… сваког лета се сетим… Кад дође таj дан, срце ми се стегне, туга, врати… Недавно jе прошао jош jедан 2. август, Свети Илиjа… а на таj дан, пре много година, „требало“ jе да „одемо с овог света“!… Мама jе дуго, до смрти, у фиоци кревета, у моjоj староj кошуљи (као кошуљица!) чувала, црно-на-бело, позив, на наранџастом картону, усташке команде из Стоца: да се 2. 7. – у одређен сат –

Јован Мирић: „Не брини, чика ће то полако“

Убијање српске деце није ни зверство ни дивљаштво, јер ни звери ни дивљаци нису такви. У објашњавању убијања деце не обраћамо се ни биологији ни изворима (ретке) индивидуалне патологије. Обраћамо се култури Једна од теоријских оријентација у психологији, етолошка психологија (или биологија понашања, како се понекад назива), позната је нарочито по методу посматрања живих јединки у природним условима. Најшири теоријски оквир за етологе је теорија еволуције. Свака жива врста располаже, према њима, једним ограниченим скупом за њу специфичних урођених система понашања, који се, иако урођени, могу у мањој или већој мери мењати под утицајем искуства. У проучавању човека етолози су нарочито  били окренути невербалној комуникацији и успостављању везе између мајке

Надвили се сиви облаци над Јадовно

Црвену земљу ништа не очисти од крви у звијерствима проливене. Спустило се небо,тешко и оловно,Олујни вјетрови дувају све јаче. Надвили се сиви облаци над Јадовно,За српским живљем,Бог кроз кишу плаче. И земља сабласно задрхти,Ослушкујући жалосни пој. Посрамљена што се логор смрти,Налази баш на њој. Са Велебита и даље облаци долазе,Носећи хладну кишу.Да сапере измучене образе,Полуживих, што за слободом уздишу. Ал’ црвену земљу ништа не очисти,Од крви,у звијерствима проливене. Ријешени су антихристи,Да православље искоријене. Узалуд се дуге на истоку јављају,Беспомоћни облаци у даљину ходе.Мучења и тортуре се настављају,Мијеша се крв са локвицама воде. Јаук одјекује и понеки промукли глас,Прижељкују мученици судњи дан. Да у смрти потраже свој спас,Да утону у вјечни

Руси не заборављају зверства усташа: Хиљаде Хрвата и босанских муслимана ратовало на Источном фронту, „истакли“ се злочинима над цивилима

Да ратује на Источном фронту против СССР-а у јулу 1941 у НДХ се пријавило чак девет хиљада људи. Окрутност Усташа на Источном фронту у Другом светском рату и њихова злодела за време НДХ Руси нису и не желе заборавити. Повод за подсећање била је 60 годишњица смрти Анте Павелића иницијатора слања усташа на Источни фронт и организатора геноцида над Србима у Другом светском рату. Московски сајтови су подсетили да је Анте Павелић умро у Мадриду 28. децембра 1959. године од последица рањавања у Аргентини када је на њега пуцао Србин из Црне Горе Благоје Јововић који је прво био у партизанима а после разочарења се придружио четницима Драже Михајловића. Под

Бранко Медојевић: Имамо ли гене Словена ?

Коначно је књига коју сам почео да пишем 2019.године издата. Тема која је обрађена у претходној књизи а тиче се насељавања наших простора из правца Македоније преко Албаније, продужена је и на почетну дестинацију – Украјину. Пратећи  понављање топонима, хаплогрупа и других показатеља, чак и оних који чине овдашња презимена, без резерве остајем у увјерењу да су Словени-Анти прелазећи доњи Дунав и Бугарску дошли до Македоније и Грчке и са тог простора населили сјеверну Албанију, околину Скадарског језера,  долину Лима, обалу и острва Јадрана, Хецеговину… Не оспорава се насељавање и са сјевера, преко средњег Дунава и Саве, увријежено у овдашњој историографији као једино и непобитно, све се позивајући на Порфирогенита,

Немања Зивлак: Попадија

Дарa, стамена и поносита Личанка, није имала страха ни пред вуком, нити пред хајдуком. ENGLISH Почетком Другог свјетског рата доњолапачки парох био је јереј Никола Ј. Богуновић. Рођен је 03. јануара 1908. године у Зрмањи код Грачаца. Скроман, миран, тих и богоугодан свештеник који је живио са попадијом Даром и синчићима Павлом (Пајом) и Ђорђем (Ђокицом). Рат као и сваки доноси велико зло јер је сам по себи једно велико зло. Почетком маја 1941. године, сушто зло ће закуцати на врата оца Николе, зло у црним униформама. Већ након мјесец дана њега ће одвести прво у Госпић а потом на Велебит гдје је бачен у неку од велебитских јама са

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.