
Убици своје породице осветио се после рата али правду није добио
ДУШАНОВА ТРАГЕДИЈА ЈЕ ПОЧЕЛА KАД СУ УСТАШЕ УШЛЕ У СЕЛО “Моја несрећа је почела 3. априла 1942. у Беговом Брду, тамо гдје сам, како ми је моја покојна Босиљка говорила, треснуо главом о земљу. Стасао сам у седамнаесту. Сједили смо у својој дрвенари. Сјећам се, мама је рекла: “Ђецо, данас је Велики петак. Идем замијесити погачу и уштипке!” Ми одраслији смо направили козаљке. Играмо се. Ћаћа је непрекидно творизао и лупао вратима. Тимарио је краве. Ођедном бритка пуцњава. Усташе у селу. Нешто ми, у мени рече: Сакриј се, Душане! Бацим се у живицу и гледам шта ће бити. Моји су остали у кући. Мама је окупила око себе четверо дјеце:













