Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Прве жртве усташког терора и геноцида у Сремским Карловцима, хапшење истакнутих грађана јуна 1941. године и њихово страдање у логору Јадовно

Датум објаве: недеља, мај 28, 2017
Величина слова: A- A+

korica_knjige_SpomenicaПоложаj Срба у НДХ се све више погоршавао, као и положаj Јевреjа и Цигана, после обjављивања „Законске одредбе о расноj припадности“ и „Законске одредбе о заштити ариjевске крви и части хрватског народа“ почетком маjа 1941. године у гласилу хрватског усташког покрета (Хрватски народ, броj 78 од 1. V 1941. године). Те одредбе jе прописао поглавник НДХ Анте Павелић по немачком нацистичком узору. Мржњу против Срба, Јевреjа и Цигана упорно jе ширила усташка пропаганда преко дневне штампе, радиjа и на скуповима. Они су окривљивани за сва постоjећа зла и означавани као ниже расе и „непоћудни елементи“.

Срби су jош називани четницима, а српска православна вера грчко-источном или шизматичком. Усташка штампа jе обjавила као „научно утврђену чињеницу“ да Хрвати потичу од jедног готског племена и да су према томе германског порекла, дакле припадници више расе, док су Срби Словени и као такви припадници ниже расе. Министарство здравља НДХ у Загребу расписало jе чак и наредбу о утврђивању расне припадности (бр. 13397) коjа jе достављена Градском поглаварству у Сремским Карловцима.

Под утицаjем ове пропаганде знатан део хрватских грађана Сремских Карловаца изменио jе понашање према своjим суграђанима Србима, коjи су са неверицом доживљавали то што их њихови доскорашњи суседи и приjатељи поздрављаjу фашистичко-нацистички испруженом руком и поздравом „за дом спремни“, или што се на улици праве да их не виде или не познаjу. Почела су затим привођења Срба у усташку полициjу без оправданих разлога и њихова саслушања. Тако су нпр. Хапшени стариjи ђаци Карловачке гимнациjе и саслушавани само због тога што су на улици виђени са своjим школским друговима коjи су долазили из Београда да у гимназиjи подигну своjа сведочанства. Тада jош нису посебно хапшени комунисти, све до напада Немачке на Совjетски Савез (Ђорђе Васић: „Сремски Карловци у народноослободилачком рату“, рукопис, Нови Сад, 1970.). Још краjем априла 1941. jе поглавник НДХ Анте Павелић издао наредбу о забрани употребе ћирилице (Народне новине бр. 11 Загреб, 25. IV. 1941.).

Строгим спровођењем наредбе током маjа 1941. уклоњени су сви натписи, фирме и др. писани ћирилицом, чак и посвета на фасади Карловачке гимназиjе: „Браћа Анђелићи српском народу“, па се убрзо то писмо могло наћи jедино на споменицима на гробљу. Краjем маjа 1941. су свим Србима у Сремским Карловцима конфисковани радио-апарати, тако да им jе онемогућено слушање вести из савезничких земаља, пре свега Радио Лондон. Почетком jуна 1941. почела jе кампања усташких функционера и чланова владе, током коjе су на зборовима по градовима НДХ они износили програм усташког покрета у Хрватскоj, коjи jе у свом говору у Загребу 21. V 1941. наjавио Павелић. Такође jе краjем маjа 1941. прокламован савез католичке и исламске вероисповести против „њиховог наjљућег и наjопасниjег неприjатеља православља“ (Нови лист бр. 31. Загреб, 29. V 1941.).

Председник законодавног повереништва НДХ Милован Жанић jе током наведене кампање изjавио на збору у Новоj Градишки: „Ово има бити земља Хрвата и никог другог и нема те методе коjу ми нећемо као усташе употребити да начинимо ову земљу збиља хрватском и да jе очистимо од Срба. То jе политика ове државе и то кад извршимо извршит ћемо само оно што пише у усташким начелима“. (Хрватски народ, бр. 109, Загреб, 3. VI 1941.). У свом говору у Вуковару 8. VI 1941. Миле Будак, министар богоштовља и наставе и доглавник НДХ jе рекао: „Што се тиче Срба коjи овде живе, то и нису Срби него дотепенци (дошљаци, прим. А.) с истока, коjе су као слугане довели Турци. Они су уjедињени само православном црквом, а ми нисмо успjели да их асимилирамо. Међутим, нека знаjу да jе наша лозинка: или се поклони, или се уклони“. (Нови лист, Загреб. 9. VI 1941. и Католички тjедник бр. 26. Сараjево, 29. VI 1941.). Будак jе овим говором већ наjавио геноцид над Србима, коjи jе касниjе програмски разрадио. У Карловцима се своjим говорима против Срба истицао усташки логорник Иво Боjановски.

Карловце су тада почели да посећуjу поjедини функционери из Загреба и да држе састанке са локалним усташким властима. Свакако да jе раниjе наведени предлог Вjекослава Голубовића о претварању Карловца у хрватски национални центар био на дневном реду тих састанака. У Карловцима су почели да круже гласови да ће Срби бити терани у логоре, као што су за време Првог светског рата интернирани у Арад и друге логоре у Мађарскоj. Међутим, већина карловачких Срба ниjе у то веровала имаjући у виду да се ничим нису замерали своjим суграђанима Хрватима.

У Карловце jе са посебним задатком дошао 19. VI 1941. шеф усташке полициjе жупе Вуковар Јураj – Јуцо Рукавина. Те вечери и у току те ноћи похапшено jе 18 карловачких грађана што jе обавио усташки водник Јаша Кренаjз са наредницима усташке полициjе Томиславом Хорватом и Андриjом Полужанским и другим карловачким усташама. Сви ухапшени су спроведени у зграду црквено-народних фондова, где су саслушавани од Јураjа Рукавине, Еугена Ђурића котарског предстоjника среза Сремски Карловци, Вjекослава Голубовића градског начелника и истовремено опуномоћеника главног усташког повереника за Славониjу и Срем, Боjановски Ивана усташког логорника и њихових сарадника. Хапшење ове групе Карловчана извршено jе по налогу Вjекослава Голубовић (Историjски архив ПК СКС Нови Сад, документ. Бр. 3032-68 и изjава усташког логорника Боjановски Ивана на његовом суђењу 1946. год.). Тада су ухапшени следећи карловачки грађани:

Аврамовић Стеван, парох Горње цркве

Божић Карапанџа Милан, виноградар

Гостоjић Милан, кроjач

Грбић Стеван, шумар

Јовановић Печула Илиjа, пензионер

Красоjевић Боривоj, чиновник

Матеjић Борислав, економ

Матић Александар – Шаца, трговац

Маноjловић Александар, трговац

Пауковић др. Богдан, адвокат

Пишћевић Миленко, професор

Поповић Тадић др. Јован, лекар

Просенц Радован, професор

Сабољевић Лазар, парох Доње цркве

Симеоновић Чокић др. Стеван, адвокат

Теодоровић Стеван, чиновник

Ћирић Стеван, председник Народне скупштине

Штрасер мр. Павле – Паjа, апотекар

У току ноћи пуштен jе кући др. Богдан Пауковић по кога су дошла два немачка официра, коjи су становали у реквирираном стану у његовоj кући, а коjе jе он замолио приликом хапшења да се заинтересуjу за њега ако се не врати кући пре поноћи. Др. Пауковић jе био активан члан Демократске странке. Касниjе су пуштени кући: Стеван Теодоровић, Стеван Грбић, Илиjа Јовановић – Печула, прота Стеван Аврамовић, прота Лазар Сабољевић и Милан Гостоjић. Међутим Милан Гостоjић jе већ после недељу дана на свиреп начин убиjен од карловачких усташа, оба свештеника Аврамовић и Сабољевић су убрзо били протерани из Карловаца, а Илиjа Јовановић – Печула jе после месец и по дана ухапшен и отеран у логор Јасеновац, где jе убиjен. Осталих 11 Карловчана, коjу су задржани, одведени су у Петроварадин, где су затворени у тврђави, а одатле су сутрадан пребачени у Вуковар и затворени у  згради Жупаниjе. Из Вуковара су пребачени у Осиjек, а затим у Копривницу и тамо затворени у логор Даница.
У овоj групи карловачких грађана, коjа jе прва ухапшена од усташа и отерана у логор, налазили су се Срби прваци поjединих политичких странака и други утицаjни грађани, пре свега интелектуалци. Могуће да су на избор поjединаца  за протеривање у логор утицали и неки лични мотиви усташких функционера коjи су у томе одлучивали.
♦ Милан Божић Карапанџа (47 год.) био jе одушевљени присталица и првак Земљорадничке странке и њен кандидат на изборима 1938. године. Тада jе рањен од jедног кортеша Југословенске радикалне заjеднице (ЈРЗ) и до краjа живота jе носио револверски метак краj срца, коjи се ту зауставио. За време Првог светског рата био jе добровољац у српскоj воjсци, као комита.
♦Др. Стеван Симеоновић Чокић (52 год.) правник и политичар, истакнути стручњак за црквено право. Пре Првог светског рата био jе члан Српско-хрватске коалициjе, члан Хрватског сабора и делагат тог сабора у Мађарском парламенту у Пешти. Тада jе био уредник „Српске мисли“, органа Српске и бавио се проучавањем спрских привилегиjа у Воjводини, а рад о томе му jе штампан у књизи Воjводина II, издању историjског друштва у Новом Саду 1940. године. Исцрпан некролог му jе написао др. Милан Костић, а штампан jе у Зборнику Матице српске (Матица српска, Зборник за друштвене науке, бр. 36, Нови Сад, 1963. стр. 118-122).
♦ Стеван Ћирић (55 год.) познати политичар и веома утицаjан члан странке Југословенске радикалне заjеднице (ЈРЗ). Ћирић jе био градоначелник Карловаца, народни посланик, министар просвете и председник Народне скупштине Краљевине Југославиjе.
♦ Боривоj Красоjевић (45 год.) чиновник, син др. Ђорђа Красоjевића, вође Српске радикалне странке за Воjводину. Он се ниjе бавио политиком, али jе наjвjероватниjе био жртва старе мржње праваша и франковаца против његовог оца и његове странке.
♦ Др. Јован Поповић – Тадић (45 год.) лекар. Он jе као омладинац био за време Првог светског рата прогањан од аустро-угарских власти. У Карловцима jе поред приватне праксе био и лекар Социjалног осигурања. Ангажовао се на друштвеном раду као председник патриотско – културног друштва „Карађорђе“. Био jе покретач и уредник карловачких новина Глас народа, настоjећи да допринесе бољем уређењу свог родног града и функционисању његових служби. Био jе члан Народне националне странке.
♦ Борислав Матеjић (60 год.) пензионисани чиновник и економ. Истакао се приликом ослобађања Карловаца 1918. године помажући српскоj воjсци, а jедно време jе вршио дужност команданта града. Био jе члан Самосталне демократске странке.
♦ Радован Просенц (41 год.) Словенац православне вере, професор музике у Карловачкоj гимназиjи у коjоj jе посебно унапредио хорско певање. Он jе страдао као жртва геноцида само због своjе православне вере. Јавно jе осуђивао усташке поступке према Србима.
♦ Миленко Пишчевић (32 год.) професор историjе Карловачке гимназиjе. Био jе добар педагог, вредан и веома перспективан научни радник. Ради своjих проучавања наше средњовековне историjе одлазио jе у Хиландар, а проучавао jе ту грађу и у иностраним библиотекама. Био jе члан Југословенске радикалне заjеднице.
♦ Александар – Шаца Матић (45 год.) био jе трговац и економ. Отворен jе и речит, он се ниjе плашио да говори против неправди коjе се чине Србима у НДХ. Његова породица води порекло од првог начелника карловачког Магистрата, трговца Јована Матића из половине XVIII века, чиjе су се генерациjе бавиле трговином.
♦ Александар Маноjловић (41 год.) трговац коjи jе у Карловцима отворио прву продавницу техничке робе. Завршио jе Карловачку гимназиjу и био дописник Политике из Карловаца. Бавио се као аматер историjом и штампана му jе књига о фрушкогорским манастирима.
♦ Мр. Павле – Паjа Штрасер (52 год.) апотекар, потиче из немачке породице коjа се доселила из Треншчина (Судетски део Чешке) и у Карловцима отворила апотеку 1804. године. Породица Штрасер jе кроз пет генерациjа водила апотеку и стекла у Карловцима завидан углед. Женећи се Српкињама Штрасери су се веома зближили са Србима, тако да jе jедан део њихове породице задржао католичку веру, а други су се по маjци определили за православну веру. Паjа, чиjа jе супруга Анђа била кћи православног проте, остао jе у католичкоj вери, али се претежно дружио са Србима, па се код њега често окупљало српско друштво. Због тога, а можда и због зависти неких утицаjних усташа, био jе у немилости код усташких власти.

Ухапшени су сви сем двоjице били Срби познати по добрим односима са Хрватима. Међутим, то њима ниjе била олакшаваjућа околност, jер су усташе сматрале непожељним добре односе и приjатељство између Хрвата и Срба те су се трудиле да сеjањем мржње између њих ископаjу што дубљи jаз. Одвођење у логор прве групе виђених Срба, и њихових приjатеља, охрабрило jе карловачке усташе да отворено отпочну са провођењем терора и геноцида над Србима. За извршење злочина одабран jе Видовдан 28. VI 1941., а за жртву Милан Гостоjић (53 год.) кроjач коjи jе ухапшен са наведеном групом Карловчана и пуштен после саслушања.

Гостоjић jе био одушевљени присталица учења Васе Пелагића, па jе учествовао и на оснивачкоj скупштини друштва Пелагићеваца на Стражилову 1919. године. Групу усташа коjа га jе те ноћи ухапсила сачињавали су Јаша Кренаjз, Стипа Поповић – Вла, Крешимир Грашић, Звонко Шофер и Јаша Банић, коjи су изjавили да га воде на саслушање. Они су га прво претукли тако да jе био сав крвав и при томе су му сломили десну руку, а затим га тако измрцвареног одвели на Дунав на место некадашњег пристаништа и тамо под командом Јаше Кренаjза пуцали у њега из пушака. После извршеног злочина бацили су га у Дунав. (Музеj Срема Инв. бр. 2614/62 и Истор. архив ПК СКС бр. 3032-16 и -39.). Његов леш jе Дунав избацио 12.VII 1941. на месту злочина. После овог убиства, коjе jе веома узнемиравало Србе у Карловцима, карловачке усташе више нису презале у вршењу геноцида и терора.

Логор Даница у коjи су дотерани Карловчани 22.VI 1941., налазио се у селу Дрње, удаљеном 3 км од Копривнице у згради напуштене фабрике плавог камена Зорка. Логор jе отворен jош краjем априла 1941. као сабирни центар за Србе и Јевреjе. Први логораши су били из Загреба и околине, а касниjе су у Копривницу стизали теретни вагони препуни похапшених људи из свих краjева НДХ. У логору jе владала глад, jер логораши по неколико дана нису добиjали храну, а батинање jе било свакодневно. Стрељања логораша су вршена поjединачно и то ноћу, тако да су поjедини људи само нестаjали (Милан Булаjић: Усташко злочин геноцида и суђење Андриjи Артуковићу 1986. год., Р. О. Рад, Београд 1988. – стр. 240). Убрзо после доласка Карловчана у логор извршена jе смена управе логора и стање jе постало нешто подношљивиjе, како jе у своjим белешкама навео Стеван Ћирић. У логору се налазило око 1000 затвореника, а некада и више. Из логора Даница су транспорти логораша у почетку отпремани возом за Госпић и одатле на Јадовно, а касниjе од августа 1941. за логор Јасеновац.

Породице Карловчана отераних у логор Даница брзо су сазнале да су они тамо и упутиле су им поштом пакете са храном. У jедноj дописници, коjа jе породици др. Јована Поповића  стигла од њега из Копривнице, он између осталог jавља да логорске власти не дозвољаваjу посете логорашима, сем са посебним одобрењем дозвољаваjу посете логорашима, сем са посебним одобрењем министарства из Загреба. Карловчани су остали сви заjедно у логору Даница до краjа jуна 1941. Тада су деветорица њих: Красоjевић Боривоj, Матеjић Борислав, Матић Александар, Маноjловић Александар, Пишчевић Миленко, Поповић Тадић др. Јован, Просенц Радован, Симеоновић Чокић др. Стеван и Ћирић Стеван, са стотинама других логораша утоварени у теретне вагоне на копривничкоj станици. Ту се изгубио траг Милану Божићу Карапанџи. У логору Даница jе од Карловчана остао само мр. Павле Штрасер. Сви остали су сабиjени у теретним вагонима, без воде и хране, после 30 сати путовања стигли у Госпић.

Приликом спровођења од госпићке станице до затвора, коjи се налазио у згради суда и казнионице, усташе су их обасипале потврдама и тукли кундацима. Наjвише су се окомили на Стевана Ћирића за кога су од спроводника транспорта сазнали да jе он бивши министар. У казнионици су их угурали у jедну претрпану ћелиjу, а одатле су касниjе извели Стевана Ћирића са саслушање код логорника. То jе, у ствари било батинање од коjег се он онесвестио, па су га у таквом стању вратили у ћелиjу. Сутрадан су Ћирића и jош неке испребиjане, коjи нису могли да ходаjу, натоварили на камион коjи се упутио на Велебит до концентрационог логора Јадовно. Остали Карловчани су у дворишту казнионице везани жицом по двоjе за руке, а сви заjедно повезани у поворку jедним дугачким ланцем и тако потерани пешице преко насеља Оштре и Трновца за логор Јадовно, удаљено 26 километара од Госпића.

Ћирић, коjи jе раниjе стигао у логор камионом, описуjе да jе после поноћи приспела колона од неколико стотина људи у коjоj су били и Карловчани. Сви су били повезани за дугачки ланац жицом коjа им jе скоро исекла руке, страховито жедни и уморни после дугог пешачења и испребиjани од успутног батинања. Логор jе био усред шуме у jедноj плиткоj овалноj вртачи званоj Ћаћина долац или драга чиjи jе промер износио свега око 50 са 30 метара. У том логору су затвореници лежали на земљи под ведрим небом испод примитивних заклона од грања – сеница, коjе су сами начинили. Око целог логора, на уздигнутом бедему вртаче, подзиданом каменом, налазила се ограда од високих дрвених стубова са неколико редова бодљикаве жице, а иза ње шира стражарска стаза поплочана каменом. На плићем делу вртаче био jе jе улаз за логор са капиjом, а поред њега дрвене бараке за стражаре и усташку управу логора. У средини логора jе током целе ноћи горела ватра да би осветљавала логор и омогућавала стражарима да пазе на логораше.

Сутрадан по доласку у логор Карловчани су себи начинили сеницу од грања, као што су то урадиле и друге групе логораша. Сеница их jе дању штитила од од jаког сунца, али ниjе ноћу од хладноће, коjа jе била велика на надморскоj висини од око 1200 метара, на коjоj се налазио на Велебиту логор Јадовно. Као храну логораши су добиjали jедном дневно топлу воду са нешто брашна у њоj. Она им jе сипана у мале дрвене валове, сличне онима за храњење живине, уз то нису добиjали никакав прибор за jело. То jе био начин не само изгладњивања, него и понижавања логораша. Млађи и jачи људи међу логорашима су одвођени из логора да под стражом секу дрва у шуми, а стариjи су терани да сакупљаjу камење и голим рукама изравњаваjу терен по логору. Убрзо су се двоjица Карловчана разболела: професор Миленко Пишчевић, коjи jе био хром и страшно намучен пешачењем од Госпића до Јадовна и Александар Маноjловић, коjи jе био лечен од плућне туберкулозе, коjа се, вероватно, у тим условима активирала.

Усташки стражари су имали обичаj да оне логораше коjи би упадљиво онемоћали изводе из логора „у болницу“. Одведени логораши се више никад нису враћали у логор jер су их усташе бацале у оближње jаме. Тако су из логора одвучени од стране усташа, по усменом исказу Стевана Ћирића, тешко болесни и немоћни Пишчевић и Маноjловић и више никаквог трага о њима нема.

О збивањима у логору Јадовно постоjе сведочења jедног логораша коjи jе побегао приликом сече дрва и jедног коjи jе, иако рањен, успео да побегне приликом jедног од масовних ликвидирања логораша, коjе jе описао у своjоj изjави. Њихови описи логора се слажу са оним коjи jе дао Ћирић. Ликвидирања Срба на Јадовном почела су одмах после проглашења НДХ, када jе и формиран логор, што указуjе да jе Јадовно одређено од стране усташких вођа из тог краjа jош пре њиховог доласка на власт, за губилиште Срба, Јевреjа и свих других непожељних. На успостављању логора Јадовно и у његовом функционисању ангажовале су се усташке вође: Еуген Кватерник, Миjо Бабић, Јураj – Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стjепан Рубинић, Славко Пудић и Руде Риц (Дане Павлица: Пакао на Велебиту, Политика 10. V 1989.).

Они су одабрали Јадовно jер у том тешко приступачном делу Велебита, коjи jе под шумом, има много крашких jама, провалиjа, пећина и понора коjи су у вези са сливом реке понорнице Јадове, па се бацањем побиjених и живих људи у њих трагови масовних злочина тешко могу открити. Недалеко од логора налазиле су се две дубоке jаме: Шаранова jама и jама на Гргином брегу. Усташе су групе логораша, повезаних међусобно жицама, одводили из логора Јадовно до jама и провалиjа и тамо их над њима убиjали. У току лета су и по два пута дневно из Госпића пристизали транспорти од више стотина људи на Јадовно. Пошто jе логор био недовољан за прихватање тако великог прилива затвореника, усташе су биле стално у журби око ликвидирања логораша да би направили места за нове. Њима jе уобичаjени начин убиjања жртава маљем или хладним оружjем изнад отвора jама био спор за брза масовна ликвидирања великих група па су жртве „косили“ митраљезима не само краj наведених jама, него и поред других провалиjа у коjе су их потом бацали. Постоjе чињенице коjе указуjу да су многи транспорти коjи су одвођени пут Јадовна убиjани без претходних смештања у логор, а пре свега транспорти жене и деце коjи су ноћу камионима одвођени из Госпића, а никада нису приспели у логор.

Логораш коjи jе успео да се спасе приликом ликвидирања његове групе, Серђо Пољак, Србин из Шубуљина (Трибањ) код Карлобага, ухапшен jе од усташа изjутра 22. VI 1941, са групом Срба мештана. Они су сви повезани по двоjе жицом и отерани преко Велебита у Јадовно где су у току ноћи стигли у логор. У изjави коjу jе дао он наводи да су у логору Јадовно затекли преко хиљаду људи збиjених на скученом простору са мноштвом колибица од сувог грања. Сваког дана у логор jе пристизало из Госпића мноштво ухапшених људи па jе требало ослобађати простор за приjем нових заточеника. Усташе су то постизале одвођењем сваког jутра већих група логораша „на рад“ са кога се они више нису враћали. После недељу дана Серђо jе изjутра са своjим мештанима повезан жицом и укључен у велику групу коjа jе изведена из логора „на рад“. Све jе то вршено у журби и он jе успео да приликом везивања жицом подметне десну руку на коjоj jе раниjе несрећним случаjем изгубио шаку.

После jедног сата хода одвели су их на врх брежуљка и ту су велику групу изделили на мање групе по 50 људи. Серђо jе са првом групом изведен на jедан плато иза коjег се налазила крашка провалиjа. Када су заштектала четири митраљеза и људи почели да падаjу као снопље, он се брзо ослободио жице, потрчао до ивице платоа и скочио у провалиjу. Ниjе дуго падао, него се задржао на гомили заглављених лешева са коjих jе, иако рањен у лиjеву руку, успео да пређе на jедно избочење на стени и да се ту приљуби уз зид провалиjе. Усташе су изнад њега убиjали из шмаjсера преостале и гурали их ногама у провалиjу са платоа. То се понављало са осталим групама све до мрака. Серђо jе тада, кад су се сви разишли, успео да се извуче из провалиjе и спасе. (Павле М. Бабац: Велебитско Подгорjе 1941.-1945., Београд 1963/83, стр. 22-27).

Бекства из логора Јадовно ниjе било, сем у три позната случаjа, иако су групе логораша коришћене ван логора за сечу дрва и доношење воде. Разлог томе био jе велики броj стражара коjи су на њих пазили, али и то што су логорашима обjавили да ће им у случаjу бекства побити целу породицу. У та три случаjа бекства сви бегунци су били Срби Личани из оближњих села, младићи коjи су коришћени за сечу дрва, а бекства су извршена краjем jуна 1941. Мане Чанак jе побегао тако да његово бекство ниjе ни примећено, а за Бранком Цетином и Савом Зироjа су усташе пуцале и организовале безуспешну потеру те расписали уцену за њих. Ипак jе та усташка потера стигла до њихових кућа и породица пре њих.

Сва троjица су се прикључили устаницима, а њихове приче о страхотама логора Јадовно и масовном убиjању логораша над jамама и провалиjама допринеле су да се људи више нису без отпора предавали усташама. („Бекство међу живе; сведочанство о логору Јадовно“ разговор са Бранком Цетином, Политика 5. IX 1967. и „Једини живи сведок пакла Јадовна“ Илустрована Политика бр. 1646, 22. V 1990.). У своjим изjавама Серђо Пољак и Бранко Цетина опширно износе сву страхоту режима коjем су заточеници логора Јадовно били подвргнути. Њима ниjе била преостала ниjедна друга могућност да се избаве из логора сем бекства. Међутим, у свом запису – некрологу из 1946. године, коjи jе касниjе штампан, др. Милан Костић наводи да су из логора Јадовно пуштани логораши Хрвати и Словенци са „црвеним цедуљама“ и добиjали решења о ослобођењу из логора (Др. Милан Костић: Усташки логор на Јадовном – Др. Стеван Симеоновић Чокић, Матица српска, Зборник за друштвене науке бр. 36, Нови Сад 1963, стр. 121).

Стеван Ћирић - jедини заточеник логора Јадовно коjи jе пуштен из логораСтеван Ћирић, коjи jе према расположивим подацима jедини Србин коjи jе пуштен из логора Јадовно, у своjим белешкама о томе износи да jе jедног дана из сенице у коjоj jе био са Карловчанима премештен у „хрватску сеницу“ и да му jе саопштено да ће сутра бити упућен у Госпић. Иако у белешкама не наводи датум свог изласка из логора Јадовно, он jе усмено дао податак да jе то било 17. VII 1941. Записао jе да jе приликом његовог напуштања Јадовна у логору остало око 700-750 затвореника Срба, међу коjима и 6 Карловчана, затим око 30-40 Јевреjа и исто толико Хрвата и осталих. Из Госпића га jе jедан усташки официр спровео аутом у Загреб, а из Загреба после опоравка у болници Св. Духа jедан немачки официр, коjи jе специjално послат по њега, одвео га у Београд.

Ћирић jе записао да су за његово ослобађање заслужни „неки фактори коjи стоjе изнад НДХ“, не наводећи их, али да веруjе да jе томе допринело то што jе он био функционер Интерпарламентарне униjе. Католички надбискуп Алоjзиjе Степинац jе на суђењу 1946. године у своjоj одбрани навео да jе „лично интервенисао код поглавника како би се постигло ослобађање из концентрационог логора господина Стевана Ћирића, бившег jугословенског министра, брата „православног“ бискупа“. (Владимир Дедиjер: „Ватикан и Јасеновац“, Р. О. Рад, Београд 1987, стр. 737). Познаваоци тих догађаjа сматрали су да су за Ћирићево спасење били пресудни његови добри односи са поjединим дипломатским представницима у нашоj земљи коjи су постали веома утицаjни и заузели се за његово ослобођење из логора. У тоj акциjи jе учествовао и Ћирићев секретар, Карловчанин коjи jе живео у Београду, а том приликом jе из госпићке казнионице спасен и секретаров зет професор Мирослав Јерков, од кога су добиjени подаци о судбини осталих Карловчана из логора Јадовно.

Те податке, не именуjући професора Јеркова, износи др. Стевану Симеоновићу Чокићу, писаном 1946. године (Матица српска, Зборник за друштвене науке бр. 36, Нови Сад, 1963., стр. 122). Професор Јерков jе ухапшен од усташа у Загребу краjем jуна 1941. са групом ратних заробљеника када су се враћали из заробљеничког логора из Немачке, одакле су пуштени као држављани НДХ. Све Србе из те групе усташе су отерале у логор Јастребарско, а затим у Госпић у казнионицу, одакле им jе предстоjало упућивање у логор Јадовно. Ту у Госпићу jе Јерков био затворен са jединим инжењером Словенцем, коjи jе пуштен из логора Јадовно и чекао да буде враћен у Загреб. Таj Словенац се добро сећао др. Стевана Симеоновића Чокића са коjим jе више пута разговарао у логору. Он jе Јеркову испричао да су сви Срби, око 600 њих, а са њима и Карловчани, одведени 25. VII 1941. изjутра из логора Јадовно и да се више нису вратили. Сутрадан jе дознао од jедног усташког стражара да су сви Срби побиjени негде на Велебиту, а код другог усташе jе препознао Чокићеву табакеру. Тако су негде у околини логора Јадовно, можда у Шарановоj jами или некоj другоj провалиjи завршили заjедно др. Стеван Симеоновић Чокић, др. Јован Поповић – Тадић, Боривоj Красоjевић, Александар Матић, Борислав Матеjић и Радован Просенц, а пре њих Александар Маноjловић и Миленко Пишчевић.

И док су на Јадовном у логор смрти свакодневно из Госпића допремани транспорти Срба повезаних жицом и ланцима, министар богоштовља и наставе, доглавник НДХ Миле Будак jе изабрао баш Госпић да у њему 22. VII 1941. jавно изложи усташки програм геноцида над Србима. У том програму он jе изнео три начина за искорењивање Срба: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате“ (Хрватски народ бр. 166, Загреб, 30. VII 1941). Над Карловчанима jе на Јадовну извршен геноцид на први начин по Будаку, три дана након његовог говора у Госпићу.

Истом свирепошћу усташе су на Јадовну вршиле и геноцид над Јевреjима. Тако су на Јадовну побиjени сви jевреjски омладинци из Загреба између 18 и 23 године старости коjи су покупљени 30. V 1941. ради наводног упућивања на радну акциjу. (Билтен Удружења Јевреjа из бивше Југославиjе у Израелу, Тев Авив, год. 41. бр. 1/1994, стр. 25).
Породице страдалих Карловчана jош нису знале где су они одведени из Копривнице, нити да су побиjени, па су ангажовали адвокате, писали молбе за њихово ослобођење из логора и покушавали да их сами пронађу у логорима Јастребарско, Стара Градишка и Јасеновац, што се могло трагично завршити.  Кад jе апотекар мр. Павле Штрасер после 6 недеља боравка у копривничком логору Даница пуштен кући, физички веома оронуо и депресиван, од њега су чули да су остали Карловчани, сем Милана Божића, отпремљени возом за Госпић. Такође су чули да у логору Даница нису примили ниjедан пакет са храном коjе су им породице слале. За Милана Божића Карапанџу Штрасер jе касниjе причао да jе пркосно изазивао усташе, сматраjући да jе боље да га одмах убиjу, него да то учине после мучења по логорима. То се према Штрасеру и десило приликом поjединачних ликвидирања коjе су вршиле усташе. Штрасер jе jош у логору донео одлуку да са своjа два сина пређе из католичке у православну веру, што jе остварио одмах после завршетка рата.

Краjем августа 1941. се сазнало да се Стеван Ћирић налази у Београду код своjих рођака. Његове прве изjаве да jе за собом оставио у логору Јадовно све Карловачке живе, оставиле су jош мало наде њиховим породицама. Покушаj да се о њима нешто више сазна преко Међународног комитета Црвеног крста био jе безуспешан. Истина о страхотама усташких логора се полако ширила и нада да су Карловчани преживели логор Јадовно се постепено гасила.

Логор Јадовно jе престао да функционише у августу 1941. Постоjи више претпоставки о разлогу затварања те фабрике смрти коjа jе веома ефикасно функционисала на спровођењу усташког плана геноцида над Србима и Јевреjима. По jедноj верзиjи логор Јадовно jе функционисао од 24. августа 1941., када су Италиjани ушли у Госпић и забранили даље одвођење затвореника на Јадовно. Према изjави Драга Свjетличића, већ одређени транспорт логораша за Јадовно, у коме се он налазио, добио jе друго одредиште и 24. VIII 1941., упућен jе у логор Јасеновац, одакле jе успео да побегне. (Атанасиjе Јевтић: Од Косова до Јадовна, ГРО Просвета, Београд 1984., стр. 38). Друго обjашњење за престанак рада логора износи др. Јаков Блажевић у преписци са аутором у своме писму од 12. XII 1989. извештаваjући „о намjераваноj акциjи ослобађања сужања Јадовног“. Ту акциjу jе наводно он „лично припремао као тадашњи руководилац КПХ и КПЈ“ и пише: „Имали смо везу са људима око логора и за ликвидациjу страже логора доста снага. Међутим, неко jе издао (подвукао Ј. Блажевић) пред саму акциjу и усташе покосише митраљезима и пушкама све логораше. Сjећам се добро те ноћи, пуцања циjеле ноћи на Јадовном, jер просторно нисмо били далеко. Били су ми то и нама свима жалосни дани.“

Блажевић ниjе навео датум тог догађаjа, нити шта jе било са лешевима око хиљаду логораша коjи су тада побиjени у самом логору. Да ли су их покопале усташе, или су их тако побиjене оставили да леже у логору у журби да се што пре извуку из шуме у коjоj jе било много наоружаних побуњених Срба? Да ли су их покопали ти побуњеници коjе jе тада КПХ организовала у партизанске jединице? Или су их покопали Италиjани после 24. VIII 1941. када су преузели те области од усташа; За ово последње говоре фотографиjе масе побиjених људи коjе су снимили припадници италиjанске воjске наводно на Јадовном, а коjе су доспеле 1941. до избеглица у Београду. Међутим, такве фотографиjе су могле да се начине 1941. и следећих година на многим местима у НДХ.

Пошто jе о Јадовну релативно мало писано, а комплекс Јадовна остао недовољно истражен, овде ће бити изнето стање логора какво jе затечено после рата и резултати истраживања коjа jе, на основу заjедничке молбе породица жртава логора Јадовно извршила комисиjа Владе НР Хрватске на месту логора и његове наjближе околине. Логор на Јадовну jе 1947. године jош одговарао опису преживелих логораша и око њега jе била већим делом очувана ограда од стубова са бодљикавом жицом. У средини логора су се налазиле две овеће хумке зарасле у коров и шибље, а из њих су понегде вирили остаци одеће или обуће. По логору и на стази око њега видело се много разасутих чаура од испаљених метака и више дрвених валова. Недалеко од логора, око стабла jедне букве била jе наслагана гомила разних шешира и капа, а мало даље око другог дрвета гомила разноврсних судова и порциjа.

Прилаз Шарановоj jами коjа се налази у шуми, било jе тешко пронаћи jер jе зарастао у шибље и папрат. Неки мештани из села Јадовна су тврдили да су у логору под хумкама и око њега покопани посмртни остаци последње групе логораша коjи су се затекли у логору приликом његове ликвидациjе (Сербиа и коментари, књига II за 1990/91., Зборник Задужбине Милоша Црњанског, Београд, БИГЗ 1991; Коста Поповић: Прве жртве погрома, стр. 355-366). После тог болног сазнања о запуштености места где на Јадовну леже посмртни остаци жртава, породице страдалих Карловчана су више пута подносиле заjедничке молбе Српском културном друштву „Просвjета“ у Загребу и Савезу бораца НОР Хрватске да покрену и организуjу акциjу за ексхумациjу жртава на Јадовну, њихово достоjно сахрањивање и подизање заjедничког споменика.

Пошто су те молбе остале без резултата, породица др. Јована Поповића jе на десетогодишњицу њиховог страдања 25. VII 1951. сама организовала помен и поставила крст са одговараjућим обележjем на месту логора Јадовно. Ту jе опело свим страдалима одржао прота Душан Арамбашић, тада jедини православни свештеник у доњоj Лици и архиjереjски намесник коме су усташе 1941. године убили три ћерке, супругу учитељицу и њену маjку. На металноj плочи причвршћеноj за дрвени крст, поред података о др. Јовану Поповићу, угравирано jе да су ту страдале хиљаде невиних жртава и жеља да се „никада не угаси успомена на све њих“.

Упорно настоjећи да се издеjствуjе ексхумациjа, сахрана на гробљу у Госпићу и подизање заjедничког споменика жртвама логора Јадовно, супруга др. Јована Поповића jе преко огласа у Политици 9. IX 1951. позвала породице жртава страдалих на Јадовну да jоj се придуже у тоj акциjи. Заjедничка молба jе упућена влади НР Хрватске 25. X 1951. са наведеним жељама и описом запуштеног стања у коме се налази бивши логор на коме су хумке, као и тежак приступ неограђеноj Шарановоj jами. Од председништва владе НРХ стигао jе допис преко НО општине Сремски Карловци на име Олге удове др. Јована Поповића, од 24. VI 1952. под бр. 6638 – 1952 потписан од главног таjника владе Хрватске Д. Диминића, са обавештењем да jе посебно формирана комисиjа 8. III 1952. испитала стање гробова жртава фашистичког терора погубљених на Јадовну, могућност ексхумациjе жртава и њихове сахране у заjедничку гробницу.

Комисиjа jе утврдила да се на пола метра испод површине земље налазе лешеви коjи су наслагани jедан на другом и да има више jама у коjима су жртве у гомилама закопаване. Лешеви у горњим слоjевима су у стању распадања, од средине jама па наниже тек у почетном стању распадања, а дубље као конзервисани, због тога што jе на врху шуме Јадовно и лети хладно, зими велики снег, а сама земља више иловача… Комисиjа сматра да jе „уопће немогуће и замислити било ма какав пренос лешева“ из хигиjенских разлога и због техничких услова, коjи би захтевали „прављење jедне огромне заjедничке гробнице и пренос лешева у плехнатим сандуцима“.

На краjу дописа таjништва Владе НР Хрватске наводи се: „Обзиром на горње Предсjедништво Владе НР Хрватске одлучило jе да се за сада не врши ексхумациjа лешева, већ да се постоjећа гробља уреде, ограде и да се постави спомен плоча на гробу, коjи jе наjближи месту на коjем се налазио логор. Осим тога, закључено jе, да се jама у коjу су жртве бацане огради и да се над њом постави спомен плоча. Извршење горњега повjерено jе Главном Одбору Савеза бораца Народно ослободилачког рата Хрватске, коjи ће ускоро почети с радовима. Радови мораjу бити готови до конца љета. Другарица Поповић бит ће правовремено обавиjештена о довршењу“.

Међутим, у току следећих година обећани радови нису вршени, нити jе стизало о томе неко обавештење. Једини догађаj коjи се десио у вези са Јадовном jесте то да jе 1958. године неко уклонио крст са металном плочом са места бившег логора. Ближила се већ 1961. година и двадесет година од њиховог страдања. После уклањања крста са Јадовна било jе jасно да се постављање неког траjниjег обележjа на Јадовну може остварити jедино у сарадњи са Савезом бораца НОР, под чиjим покровитељством jе планирано обележавање двадесете годишњице страдања у логору Јадовно и подизање споменика жртвама фашизма у Госпићу.

Тада су чланови породица Карловчана страдалих на Јадовну, уз сагласност и у име Савеза бораца НОР из Сремских Карловаца, сами из своjих средстава дали да се излиjе бронзана спомен – плоча са именима страдалих Карловчана, коjа jе пренета у Госпић и постављена на Јадовну. На спомен плочи су се налазила имена деветорице Карловчана страдалих на Јадовну, укључуjући и Милана Божића, страдалог на путу за Јадовно.

Обележавање страдања жртава на Јадовну споjено jе са двадесетом годишњицом устанка и револуциjе у организациjи Савеза бораца НОР и одржана jе 27. VII 1961. у Госпићу. При томе jе доминирала прослава устанка и револуциjе. То jе утицало и на обележавање споменика страдалим жртвама терора и геноцида. На Јасиковцу краj госпићког гробља откривен jе споменик са скулптуром Личанке, маjке коjа оплакуjе жртве, посвећен жртвама фашистичког терора из Лике и других краjева побиjених од усташа на Јадовну. На плочи испод споменика jе наведено да jе „њихово страдање допринело победи револуциjе, братству и jединству под руководством Комунистичке партиjе“. У говорима политичара jе истицано да jе крвљу жртава Јадовна и других стратишта „цементирано братство и jединство наших народа“. Из логора на Јадовном уклоњене су хумке, а поред логора jе дрвеном оградом ограђено  jедно од места на коме су покопане жртве. На скромном споменику краj логора, уз податак да jе ту био злогласни концентрациони логор Јадовно, напис се завршавао са: „Нека jе слава палим борцима“.

Тако су жртве геноцида на Јадовном проглашене за пале борце. Једним стубићем обележен jе прилаз Шарановоj jами коjа jе ограђена зидом на коме jе постављена спомен плоча Карловчанима, а на самоj стени спомен плоча жртвама из Грубишног поља и спомен jедном страдалнику из Оточца.

Приликом обиласка Јадовна 1967. на њему jе затечено све запуштено: дивље раслиње jе прекрило места на коjима су око логора покопане жртве, а дрвена ограда jе иструлила и пала. Пут коjи jе 1961. био посут туцаником испрале су кише те jе био неупотребљив за аутомобилски саобраћаj. Очигледно да се нико ниjе бринуо за одржавање тог комплекса. Уследиле су молбе за интервенциjу СКД „Просвjети“ у Загребу и Удружењу бораца НОР у Госпићу. Председница Савеза удружења бораца НОР у Госпићу Десанка Почуча одговорила jе у писму (бр. 223/70) 27. IV 1970. да jе таква жалосна ситуациjа њима позната, али да jе Јадовно и цео терен око њега под заштитом државе уписан код Регионалног завода за заштиту споменика у Загребу (под ред. броjем 328, као категориjа 2) и да су они већ ургирали код завода за сређивање комплекса Јадовно. Она jе саветовала да се породице жртава из Карловаца обрате такође са молбом тоj установи, што jе и учињено. Сем тога, она jе у свом писму навела да jе Савез бораца ангажовао спелеологе из Загреба коjи су се спустили у Шаранову jаму и jаму на Гргином брегу и том приликом су констатовали да jе ту од усташа убиjено око 35000 људи.

Међутим, на основу података о свакодневном пристизању више стотина ухапшеника у Госпић, о терању великих поворки затвореника из Госпића пут Јадовна и изjава ретких преживелих логораша о масовним ликвидациjама, jасно jе да jе само део жртава бачен у Шаранову jаму и jаму на Гргином брегу. За брзе масовне ликвидациjе и уклањање жртава, узани улазни отвори jама нису били довољни усташама, па су ликвидациjе вршили и краj других провалиjа и jаруга у широj области Јадовна и околини. Питање jе да ли ће икада бити предузета детаљна истраживања ради откривања тих масовних гробница расутих по Велебиту.

Запуштено стање на Јадовну затечено jе и 25. VII 1971. на тридесету годишњицу страдања жртава геноцида и терора. Регионални завод за заштиту споменика из Загреба ниjе одговарао на молбе и представке, иако jе у ту акциjу био укључен и Савез jевреjских општина Југославиjе у Београду. На Јадовну jе 1983. године краj Шаранове jаме постављена jош jедна спомен плоча посвећена „Архиjереjима, свештеницима и вjерницима Српске православне цркве пострадалим на Велебирту у jамама Јадовна 1941. године“, са именима митрополита Петра Зимоњића, епископа Саве Трлаjића и четрдесет девет свештеника. Тада jе одржано и опело краj Шаранове jаме.

Наjзад jе Општински одбор Удружења бораца НОР из Госпића своjим писмом (бр. 47) од 30. IV 1989. известио да су отпочели радови на уређењу Јадовна. Вероватно да jе на предузимање тих радова утицало приближавање педесете годишњице трагичних догађаjа коjи су се на Јадовну десили 1941. године. Даљи подаци о Јадовну нису стизали, ни одговори на писма заинтересованих породица карловачких жртава.

Уместо обележавања педесете годишњице страдања жртава на Јадовну, страдала jе 1991. године постоjећа државна заjедница. Прве информациjе о Јадовну под новом државом, републиком Хрватском, стигле су 1994. године преко Билтена Савеза jевреjских општина Југославиjе. У овом jевреjском прегледу информациjу jе обjавио Координациони одбор jевреjских општина Хрватске, коjи извjештава да jе упутио председнику Републике Хрватске, председницима оба сабора и председнику Владе Хрватске писма следећег садржаjа: “Упозорили смо да су демолирана спомен обележjа на месту некадашњег концентрационог логора Јадовно и другим поприштима усташких масовних злочина над припадницима наше и других националности.

Протествовали смо и због учесталих искривљавања историjских чињеница путем рехабилитациjе злочиначке НДХ и одавањем разноврсних почасти неким њеним протагонистима коjи су утврђени ратни злочинци“. На то писмо ниjе било одговора, па Координациони одбор упозорава „да се у Хрватском jавном животу множе поjаве коjе изазиваjу нашу забринутост и негодовање: у листовима се распируjу национална нетрпељивост и мржња и директно се вређаjу jевреjски народ и други народи“ … (Билтен Савеза jевреjских општина Југославиjе – Јевреjски преглед, година II, броj 9, септембар 1994, стр. 10). Тако jе историjа почела да се понавља.

Др Коста Поповић

СIР – Каталогизациjа у публикациjи
Библиотека Матице српске, Нови Сад
940.53/.54:341.485 (497.113 Sremski Karlovci) „1941/1944“
940.540.56 (497.113 Sremski Karlovci=861) „1941/1944“

СПОМЕНИЦА грађанима Сремских Карловаца жртвама немачке агресиjе и усташког терора и геноцида од 1941- до 1944. године / уредник Коста Поповић. – Сремски Карловци : Издавачки фонд Св. Максима Епархиjе сремске, 1997 (Сремски Карловци : Српска манастирска штампариjа). – 250 стр.; 24 см.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top