СТАНОВИ И ХИГИЈЕНСКЕ ПРИЛИКЕ

       Усташе нису стигле да у предвиђеном логору број III саграде бараке за заточенике, јер је логор број III подигнут брже него што су се усташе и надале. Изливање Саве и савских притока у јесен 1941. године и непрестане кише изазивале су јесење поплаве. А поплаве су се обично и редовно догађале с пролећа. Тако су 1941. године велике поплаве још с јесени убрзале стварање логора број III.

      Зато су усташе онако у масама поубијале у логору II и у логору I све заточенике и зато су исто тако и све оне, који су у великим транспортима стизали у почетку у логор број III, исто тако убијали. Ипак је требало радне снаге за изградњу логора III и зато су понеког заточеника усташе издвајале, а нарочито занатлије. Те занатлије, као и они бедници, који су из логора II после невероватних мука остали живи, у логору III, спавали су у «Тунелу» по спремиштима за циглу, по таванима творничких зграда и складишта, која су остала од Прометне задруге, или под ведрим небом.

      Када су биле саграђене бараке, заточеници су спавали у баракама. Свака барака је била огромна дрвена просторија 24 метра дуга и 6 метара широка. Кроз средину бараке био је остављен простор за пролаз, а лево и десно од пролаза били су боксови.

      Бараке су имале по два реда боксова, односно боксови су били на спрат. Између боксова и уздужних зидова барака налазио се мали простор који је омогућавао пењање у боксове. Осим боксова свака барака је поседовала минијатурну пећ, која није била способна да снабде топлотом ни десет пута мању запремину и служила је заточеницима једино за кување чаја. Било је саграђено шест барака, заточеници су их називали Слободанове бараке, јер је ту био најстарији међу заточеницима неки Слободан, родом из Јање код Бијељине. У централној бараци спавао је спавао је Слободан и управљао овим насељем.

      Бараке су редовно биле заузете најмање са двоструким, а често и са троструким капацитетом. Често су усташе у баракама сабиле транспорте од по неколико стотина, или хиљада заточеника, а често су још многи остајали под ведрим небом.

      Даље, северније од ових барака, у које су били смештени заточеници, био је назидан обртни дом, у ком су биле смештене кројачница, бријачница, праоница рубља, ципеларија и дезинсекција. А иза обртног дома на брзину је слупана од дасака велика латрина (клозет) раздељена у два велика једнака дела са по 30 рупа. Ту су се заточеници без опасности могли састати и видети, те поразговарати и зато су то место заточеници назвали «друштвени дом».

      Од обртног дома на неколико метара даље, почињала је бодљикава жица логора III-Ц који ће бити посебно описан и где је није било ни једне једине зграде под кровом, него су заточеници и притвореници у овом одељењу данима и ноћима остајали у блату и смраду. У томе одељењу није било ни клозета, а невероватно велики број заточеника становао је у томе одељењу логора под ведрим небом изложен сваком невремену дању и ноћу. Кроз то одељење прошли су и логоровали су и сви Цигани са целе територије НДХ и из тога одељења логора одвођени су у великим групама на Граник и у Градину на убијање. Многи Цигани чергари, разапели су своје черге у томе одељењу, и то су били једини кровови који су се у логору III-Ц појавили за време постојања тог логора. Но, и черге тек што су никле као печурке, а усташе су их већ забраниле и уништиле.

      Најстрашније стамбене прилике пружао је логор III-Ц. На стотине хиљада сиромаха прошло је у релативно кратком времену кроз тај мали простор ограђен жицом. Множина и непрестана смена становника логора гомилала је невероватан гад и смрад, који се иза првих киша претворио у масу житке нечистоће, да није могло живо створење да издржи ни неколико дана, а да не пожели излазак из ове Содоме и Гоморе, па макар и у смрт под усташким маљем. То су били бедници, одређени да буду убијени у што краћем року, а да се код одвођења у масама на кланицу и у смрт не би бунили, усташе су их убациле у овај пакао да их умире и припреме за коначан, миран ход на губилиште. То се од човека одузимало на овако подао начин достојанство, ту су се припремале жртве за добровољни одлазак у смрт и ту није могло бити ни спомена, ни трага, ни помисли од онога што означава реч «хигијена».

      Невероватан глиб у смраду (измешан од иловаче и људских изметина) у летње суво време био је легло свих могућих људских паразита и разносиоца најстрашнијих заразних болести.

Милиони и милијарде тих паразита невероватно брзо се намножило и прекрило цео простор и сва људска тела. А глад, прљавштина и болести чиниле су своје и десетине жртава свакодневно је нечујно умирало.

      У почетку постојања логора III није постојала никаква одвојена просторија или барака, која би се могла назвати неком хигијенском установом, а још мање болницом. Постојали су заточеници лекари, али они осим својих напаћених и преморених руку и измождених живаца нису ништа друго имали. Могућност за лечење и за обављање лекарске службе није постојала. Никаквих лекова, а још мање помоћних средстава или инструмената за лекарску службу није било. И цео први рад лекара свео се на то, да су сваком заточенику, па и ономе са најкомпликованијом болести, давали један једини, тада могући лек – «Поштеду». У тој поштеди заточеник је или умро, или је бивао одведен у групи на гробље на Граник и тамо убијен.