Кладите се на Фердинанда

Берлин се подсетио прогнаних и убијених суграђана постављањем бронзаних коцки у тротоару испред зграда где су живели

Глумица Тила Дирије описала је масовно националистичко певање по берлинским кафанама: Јело се хлади, пиво се млачи, нема везе - рат је

Није рат одмах избио, али јесте подстицана еуфорија. И то са много плех музике. Не треба прејудицирати питање кривице, али највеће весеље је изгледа, ипак, владало у Берлину. Барем ако је веровати речима немачке глумице Тиле Дирије која је описала масовно националистичко певање по берлинским кафанама: „Јело се хлади, пиво се млачи, нема везе - рат је!” Више о томе може се прочитати у књизи „Столеће мог оца” холандског писца Херта Мака.

Срби ван Србије су још пре избијања рата обрали бостан. Можда бисмо о томе могли да поразговарамо током нашег следећег скајповања у Хагу. Има ли погоднијег места за српско брање бостана од тог града? Или можда ипак у некој амстердамској кафани? У августу долазим у Преводилачку кућу како бих радила на преводу романа „Вечера”. Интересантна књига о насиљу. А наставићу наравно и да трагам по неизмерној ризници Краљевске библиотеке. Онда следећа сесија нека буде почетком августа у анархистичком, слободољубивом Амстердаму!

ДРУГА СКАЈП-СЕСИЈА: Амстердам-Антверпен Субота, 26.јул 2014.

Можда је сада лакше кретати на пут из Србије него током санкција, али свакако није јефтиније. Барем не ако се карта не купи годину дана унапред. Разним заобилазницама данас сам коначно стигла у Амстердам. Једна од мојих успутних станица био је Салцбург. Захваљујући брату који тамо привремено борави, имала сам прилику да присуствујем свечаном отварању Салцбуршког фестивала који је - а како би могло друкчије у овој јубиларној години - стајао у знаку рата и присећања. Част да свечаним говором отвори фестивал зато је тешко могла припасти неком другом него медијски најрабљенијем историчару овог тренутка: Кристоферу Кларку. У пролазу до свог седишта начас сам га видела изблиза. Седео је са својим сином одмах иза столице намењене председнику Аустрије. Својим широким лицем и проседом брадом подсетио ме је на мог пријатеља. Деловао је помало неопуштено сред свеколике пажње коју су му упућивала сва та препланула, испеглана лица изнад својих уштирканих оковратника и дубоко деколтираних тиролки. Баш су сви били под утиском Кларковог релативизма. Три свечана говора која су претходила његовом била су, иначе, подједнако упечатљива. Тако сам научила нешто ново о Фројду. Понесен општом ратном и националистичком еуфоријом, наводно је ускликнуо да је коначно поносан што је Аустријанац и да одсад сав његов либидо припада Аустрији. Ратом напаљени Фројд?! Какво ли је то било заразно лудило кад су људи масовно доживљавали рат као оргазмично пражњење?

Избор музике која је свирана између говора сведочио је, међутим, о дисонантној и стравичној страни рата. А дисонантније и стравичније од Антона Веберна тешко могу да замислим. Сетила сам се филма у којем је један од ликова пропратио нечије певање примедбом: „Ко то дави мачку?” Штета што текст песама трагичног аустријског песника Георга Тракла није могао да дође до изражаја од вриштаве виртуозности сопрана. Било како било, био је то догађај вредан памћења, пре свега било је уживање слушати изврсни немачки језик ученог Кларка, који се показао као сјајан говорник. Анегдоте које се у оваквим приликама сипају из рукава како би атмосфера била опуштенија такође су за мене биле нове. У међувремену знамо да су крајем јула 1914. резултати коњских трка у Лонгшану били битнији од вести са Балкана, али за мене је била новина да је извештач Би-Би-Сија од телеграма с вешћу о атентату помислио да је типовање победничких коња тако да је својим слушаоцима сугерисао да се кладе на Фердинанда, Пуцањ и Сарајево! Можда Кларк нијансира своја излагања зависно од публике којој се обраћа (недавно је дао још један помирљив интервју српској штампи); његова књига ће управо због израженог релативизма остати нов миљоказ у историографији Првог светског рата.

Пут ме је после Салцбурга водио преко Берлина, где сам сасвим случајно налетела на другу стару знаницу: Тилу Дирије, бечку глумицу настањену у Берлину са мужем Јеврејином, која је јула 1914. подлегла истој еуфорији као Фројд и многи други. И која је, баш као и Фројд и многи други, непуне две деценије касније морала да напусти Немачку. На њу сам набасала захваљујући такозваним столперстајне (Stolpersteine). Берлин се, наиме, на леп начин подсетио својих прогнаних и убијених суграђана, превасходно Јевреја, постављањем бронзаних коцки у тротоару испред зграда где су живели.

Запињући о њих у ходу (stolpern - саплитати се), пролазници на њима могу прочитати имена тих страдалника. И Тила је добила такву једну коцку, иако спада у оне малобројне који су успели да извуку живу главу тако што је избегла у - Југославију.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, сајт: www.clio.rs

Извор: Политика, субота 10. октобар 2015., стр. 24

Везане вијести:

Фељтон: Последице једног пуцња (1)

Фељтон: Последице једног пуцња (2)

Фељтон: Последице једног пуцња (3)

Фељтон: Последице једног пуцња (4)

Фељтон: Последице једног пуцња (5)

Фељтон: Последице једног пуцња (6)

Фељтон: Последице једног пуцња (7)