СВИ СЛОВЕНАЧКИ ЗЛОЧИНИ 1991. – Убијање цивила, младих ненаоружаних војника, мучење лекара и медицинских сестара…
Рањени војник ЈНА
Пише: Радисав Т. Ристић
(Одломак из необјављене књиге „Медијски порази ЈНА – Истина о Кадијевићу)
Јуна месеца 2012. године, Окружно јавно тужилаштво из Мурске Соботе подигло је оптужнице за наводне ратне злочине против пензионисаних старешина ЈНА – генерала Владе Трифуновића и пуковника Берислава Попова. Подизањем оптужнице Словенија подгрева ружна сећања на сопствене злочине почињене над деветнаестогодишњим и двадесетогодишњим војницима бивше Југословенске народне армије. Политичко руководство Словеније, односно Тужилаштво Мурске Соботе, поткрепљујући лажне изјаве које су у то време давали Милан Кучан, Јелко Кацин и други разбијачи СФРЈ, заборављају, изгледа, мучка убиства, масовна малтретирања и остале облике нељудског деловања према свему и сваком ко је носио сивомаслинасто обележје ЈНА – у то време једине регуларне формације оружаних снага Југославије. Српска јавност је, нажалост, о тим злочинима само делимично обавештена, при чему су многа гнусна злодела до данањих дана остала непозната не само српској, већ и целокупној европској и светској јавности. Многи од тих догађаја недвосмислено, кроз конкретне људе и примере, указују на словеначке бестијалности које, без обзира што су прекривене велом тајности, представљају непорецива сведочанства о невероватним злочинствима почињеним у последњој деценији двадесетог века. Веродостојна сведочанства су исказана кроз бројне извештаје војних обавештајних и медицинских органа и изјава очевидаца и учесника борбених дејстава вођених на тлу дежеле.
Пре него пређемо на опис словеначких злочина, осврнимо се најпре на „злочине“ које су, према оптужници Окружног тужилаштва Мурске Соботе, починили над цивилним становништвом генерал Трифуновић и пуковник Попов. „Злочин“ о ком је реч, почињен је јер је генерал Трифуновић, командант корпуса у Вараждину, од Команде Загребачке војне области добио задатак да део јединице упути ради обезбеђења граничних прелаза на југословенско-аустријској граници. Била је то, у ствари, одлука и наређење Савезног извршног већа Југословенској народној армији и МУП-у да непосредно обезбеде спровођење у живот „Савезних прописа о прелажењу државне гранце на територији Републике Словење“. Одлука Савезног извршног веча је уследила као одговор на незаконите одлука које је једнострано донела Скупштина Словеније, а које су угрожавале „територијалну целокупност Југославије, њене државне границе и њен суверенитет у међународним односима“. Поступајући по наведеној одлуци, односно наређењу, генерал Трифуновић је издао задатак пуковнику Попову, команданту вараждинске касарне „Калнички партизани“, да са јединицом обезбеди граничне прелазе који изводе преко Орможа, Љутомера и Горње Радгоне.
Сви злочини словеначке ТО
На путу према граничним прелазима, јединицу из вараждинског гарнизона у заседи је сачекала територијална јединица Словеније која је мучки, без икаквог повода, ничим изазвана, отворила ватру на људе које је предводио пуковник Берислав Попов. Епилог: убијено пет, рањено 17 и заробљено 30 војника, а уништено двадесетак неборбених и део борбених возила. За тај гнусни злочин над војницима, као и злочин на караули Холмец, о чему ће касније бити више речи, Хелсиншки одбор Словеније је покренуо питање одговорности починиоца и налогодаваца за почињени злочин, али руководство Словеније не само да није реаговало на то, већ је све предузело како почињени злочин не би допрео до јавности. Нажалост, ни медијима у Србији није пружена могућност да обелодане наведени злочин Словенаца, јер га је скривало и војно и државно руководство земље.
Све податке, наведене у наставку овог прилога, забележио је, на основу бројних званичних извештаја, аутор ових редова – у то време начелник Службе за информисање о оружаним снагама СФРЈ. Поред тих података, опширније појединсти о тим дешавањима забележене су у још увек необјављеној књизи „Медијски порази ЈНА – Истина о Кадијевићу“. Примери који следе односе се искључиво на збивања у Словенији, мада је много злочина над Србима почињено и током каснијих борбених дејстава на тлу Хрватске и Босне и Херцеговине, који су такође детаљно образложени у наставку те књиге.
Злочини словеначких паравојних формација, почињени мучким убиствима тек завојничених младића, били су врло добро познати људима у војном врху. Знало се за бројна хапшења старешина ЈНА и нечовечан однос према рањеницима, али се ништа, осим вербалних осуда, није предузимало да се такво стање спречи – ако никако друкчије онда легалном војном силом над нелегалним злочиначким војним саставима. Многи од тих монструозних примера нису, нажалост, нигде забележени. Сви ти злочини, међутим, нису непознати хашким истражитељима, претходном и актуелном словеначком руководству, баш као и српском, али у вечном сећању остају само породицама жртава тих злочина. Не заборављају их, наравно, и многи који и данас, као инвалиди са трајним здравственим последицама, живе са траговима нечовештва бруталних словеначких убица.
Словеначки злочини тим више добијају на тежини што су почињени грубим кршењем одлука савезне државе од 25. јуна 1991. године. Савезно вече Скупштине СФРЈ и Савезно извршно веће, тог су дана јасно и недвосмислено наложили ЈНА да, поред осталог, спречи прекрајање земље и промену њених граница, супротстављајући се тиме једностраној и незаконитој одлуци Скупштине Словеније, од 8. маја исте године, о отцепљењу Словеније од СФРЈ. Наведена словеначка одлука, међутим, није имала снагу закона јер је, супротно федералном уставу и позитивним законским прописима, угрожавала територијалну целовитост СФРЈ, њене државне границе и њен суверенитет у међународним односима.
Удар на СФРЈ и ЈНА
Поступајући у складу са одлукама наведених савезних органа, нешто мање од 2000 припадника ЈНА кренуло је два дана касније, 27. јуна значи, на извршење задатка који није подразумевао било какве провокације, сукобе и борбена дејства. Радило се, практично, о мирнодопском задатку строго ограниченог карактера који је у сваком погледу почивао на одредбама Устава СФРЈ којим се, поред осталог, прописује да оружане снаге штите независност, суверенитет, територијалну целовитост и уставни поредак земље. Пре поласка јединица ЈНА на извршење задатка ради обезбеђења 35 копнених граничних прелаза, једне поморске (Копар) и једне ваздушне луке (Брник), правовремено је обавештено руководство Словеније. Руководство Словеније је, међутим, као одговор организовало масовна запречавања комуникација на правцу кретања јединица ЈНА и, истовремено, извршило мобилизацију своје територијалне одбране која је у конкретном случају представљала паравојну формацију. Та паравојска ће убрзо, супротно свим међународним законима, изводити терористичке акције у правом смислу те речи. А та такозвана републичка војска бројала је у том тренутку 35.000 људи који су кренули у хајку не само на војнике који су кренули на извршење мирнодопског задатка, већ и на атаковање породица старешина ЈНА, не штедећи чак ни жене и децу, чија је једина кривица била што су чланови породица активних војних лица.
Непосредно по пријему обавештења о задатку, словеначко је руководство, уместо да прихвати препоруке и одлуке највиших органа савезне државе, предузело 26. јуна мере које се, у најмању руку, могу назвати не само нецивилизованим, већ сасвим оправдано терористичким и варварским. У току тог дана, наиме, на путу према југословенско-аустријској граници, присилно је заустављено више од сто теретних и путничких домаћих и страних возила. Њима су запречене комуникације којима је, сутрадан, требало да у маршевској колони прођу припадници ЈНА. Возачи су силом били принуђени да не напуштају возила која су служила као штит словеначкој паравојсци која се спремала да мучки отвори ватру по колони која није била спремна за ућешће у било каквим борбеним радњама. На тај су начин, како је касније утврђено од правних и војних експерата, грубо нарушена правила хуманитарног права, јер су заустављена возила постала легитиман циљ напада, с обзиром да су изгубила цивилно својство.
На колону ЈНА, која се зауставила пред тим препрекама, брутално је отворена ватра из свих оруђа и оружја којима је располагала словеначка паравојска. Младићи у сивомаслинастим униформама били су принуђени да се бране од ничим изазваног напада. У размени ватре страдали су том приликом и неки возачи силом задржаних возила. Њихови животи падају на душу доносиоца и извршиоца злочиначке и сулуде одлуке да се возачи, као живи штит, задрже у својим возилима, иако је било очигледно да ће многи од њих постати невине жртве. Имена организатора и учесника ове нељудске акције, Словенци скривају до данашњих дана, мада су њихова имена врло добро позната и домаћој и светској јавности.
Постављање барикада на правцу кретања јединица ЈНА и убиства војника, био је само део пакленог плана словеначког руководства у сатанизовању федералне војске и физичкој ликвидацији њених припадника. На удару су били и чланови породица официра и подофицира, као и грађани Словеније који се нису слагали с таквом политиком свог републичког руководства. Но, кренимо редом.
Паравојни састави Словеније, инструисани од републичких и локалних власти, знали су да ЈНА неће употребити оружје тамо где постоји и најмања могућност угрожавања цивилног становништва. Зато су испред својих нелегалних оружаних састава истурали жене и децу и под њиховом „заштитом“ отварали ватру на војнике и старешине којим није падало на памет да одговарају истом мером. Један у мноштву таквих примера је и случај у Рожној долини где је словеначка паравојска истурила испред себе недужне цивиле, углавном жене и децу и из таквог „борбеног поретка“ дејствовала ватром на маршевску колону која за то није давала било какав повод.
Словенија рат 1991 Најмонструознији злочин
Један од најмонструознијих злочина Словенаца над ненаоружаним војницима са карауле „Холмец“, забележила је 28. јуна, на Видовдан, камера аустријске телевизије ОРФ. Да тог дана, на том граничном прелазу, удаљеном десетак километара од Блајбурга, не беше ове ТВ екипе, готово ништа се не би знало о зверском и хладнокрвном стрељању тројице заробљених војника граничара који су одложили оружје у коме није било ниједног јединог метка. Тројица младих војника, све се то лепо види на снимку, истакли су белу заставу сачињену од креветског чаршава. Све то, међутим, није било довољно зверима у људском облику да одустану од животињског нагона и рафалном паљбом усмрте тројицу деветнаестогодишњака. Мада је, истини за вољу, словеначки Хелсиншки комитет за људска права оквалификовао тај догађај као „први документовани ратни злочин на простору бивше СФРЈ“, словеначке власт је ћутке прешла преко те бестијасности. Пред тим доказаним ратним злочином, као и многим другим које су починили Словенци, очи је затворио и Хашки трибунал.
Мада је званично руководство Словеније злочин на Холмецу оквалификовало као инцидент, а њихово републичко тужилаштво констатовало како „никакав злочин није почињен“, председница Хелсиншког одбора Словеније, госпођа Неве Миклавчич Предан, обратила се Тужилаштву у Хагу, са предлогом да се правди приведу починиоци и организатори гнусног злочина. У одговору из Хага, испод чијег текста стоји потпис Карле дел Понте, наведено је, поред осталог, да се „веома цени племенит рад словеначке хелсиншке организације“, али да је рат у Словенији „прекратко трајао да би се починили бројнији ратни злочини“. Очигледно, одговор Карле дел Понте, имајући у виду његову бесмисленост, не заслужје никакав коментар.
Припадници словеначке паравојске, уз благослов републичких челника, нису имали милости ни према рањеним војницима и старешинама, као ни у односу на медицинско особље које им је притицало у помоћ. У маси тих примера које су регистровали оперативни, обавештајни и медицински органи ЈНА, наводимо само неколико.
Хапшење лекара
Др Вукица Булатовић је санитетским возилом, видно и прописно обележено црвеним крстом, покушала да дође и укаже помоћ рањеним војницима на граничном прелазу Шентиљ, који су мучки, без икаквог повода, напале групе бескруполозних острашћеника. И овог пута, наравно, уз благослов власти. Санитетска екипа са др Булатовић на челу, ухапшена је при покушају да пружи неопходну медицинску помоћ повређенима и одмах спроведена у затвор у Песници недалеко од Марибора. Саслушање је трајало више часова, а докторки Булатовић је понуђено да се придружи словеначкој територијалној одбрани, трансформисаној у то време у терористичку паравојну организацију. Пошто је одбила њихов предлог, „цивилизовани“ Словенци су јој дали рок од 24 часа да напусти Словенију. Рањеним војницима на Шентиљу није пружена никаква медицинска помоћ.
Сличну тортуру доживео је и доктор Сенад Дураковић у тренутку када је пружао пру помоћ повређеним припадницима ЈНА. Прекинут је у химаној мисији и ухашен. И њему, као и докторки Булатовић, понуђено је да се придружи словеначким територијалцма. Понос, достојанство и војничка обавеза, међутим, били су јачи од свих понуда и притисака. У знак протеста у затвору је штрајковао глађу.
Доктор Горан Голубовић, који је такође пружао помоћ рањеним војницима и старешинама, превозио је санитетским возилом тешко рањеног поручника Дарка Булатовића. На путу према болници, мучки – из заседе, на санитетско возило, такође прописно обележено, испаљен је противоклопни пројектил. Тешко рањени поручник добио је још теже повреде, а рањени су возач и доктор Голубовић. Ником од повређених у возилу није пружена неопходна медицинска помоћ. Био је то још један од начина „витешког ратовања“ дежеле на путу до отцепљења од СФРЈ. Нема, нажалост, података о даљој судбини докторке Билатовић, доктора Голубовића и тешко рањеног поручника Дарка Булатовића.
Кршење свих конвенција Међународног ратног права
Требало би заиста много простора да се наведу сви примери бруталног поступања словеначких паравојних формација према војницима, старешинама и њиховим породицима, као и сопственим грађанима који нису подржавали начине и примену средстава путем којих су настојали да се отцепе од сопствене државе. Ипак, да би се стекла потпунија слика о о неким средњовековним методама које су примењивали, наводимо само неке примере који илуструју сву бруталност, нељудски однос и кршење свих конвенција Међународног ратног права. Неки од тих примера превазилазе чак и ужасе из фашистичких концентрационих логора у Другом светском рату.
Међу затвореницима у Казнено-поправном дому Доб при Мирни, како се наводи у војним изворима, налазило се више тешких болесника. Међу њима су били: капетан Сахудин Лалић са акутним погоршањем чира и тешком депресијом; потпуковник Раде Оташевић који је ухапшен непосредно после извршене операцје – у време када је, са инфицираном раном и високом температуром, био на боловању у свом стану; Драган Благојевић, са загнојеним прострелним ранама у пределу рамена и подлактице и такође високом температуром. Осим њих, у веома тешком здравственом стању били су: пуковник Вучковић, капетан И класе Благоје Мировић, заставник И класе Петар Радан, потпуковник Милан Сарачевић, водник И класе Шаћир Бећири и мајор Ђорђе Петровић. У свим цивилизованим земљама чак се и најокорелијим криминалцима и злочинцима, указује у таквим случајевима неопходна медицинска помоћ, али дежела је свесно кршила те хуманитарне међународне норме. Управник тог казамата као да је на специјализацији био код самог Менгелеа, хладнокрвно каже да му је познато здравствено стање поменутих старешина, „али да је то затвор, а не болница“. Доктор Врбанић, који потврђује наведене речи овог Менгелеовог следбеника, каже да су „општи услови смештаја у овом затвору изразито лоши – затвореници су смештени у самицама по двоје, а у затворским собама набијени као сардине“.
Заставник Момир Стојановић и још неке старешине ЈНА ухапшени су у Домжалама. После дуготрајног испитивања, узимање отисака прстију и сликања, заставнику и осталим затвореницима су везане руке, затим укрцани у контејнер-фургон на моторном возилу и пребачени у напуштени рудник Дол при Храстнику. У току превожења, због недостатка кисеоника и издувних гасова, многи су током пута дугог шездесетак километара, изгубили свест. Ни тада, иако су спроводници све то читаво време гледали, нису им одвезане руке. У катакомбама напуштеног рудника, смештени су у просторији од тридесетак квадратних метара – без воде и тоалета, у којој је већ било смештено више од сто ухапшених.
На удару словеначких терористичких састава нашли су се, поред припадника ЈНА, цариници и људи из Министарства унутрашњих послова који, као и војници, нису давали никаквог повода за нападе од Словенаца. Чак су невиђеним тортурама били изложени и бројни грађани из других република који су се, непосредно по избијању напада на јединице ЈНА, налазили на пропутовању кроз Словенију. О томе такође постоје бројна сведочанства о којима су говорили многи људи који су били изложени разним облицима малтретирања у готово свим деловима Словеније.
Тортура над цариницима
О тортурама којима су били изложени службеници Савезне управе царина, на пример, говорили су Чедомир Петровић, Никола Мирковић и Стеван Вучковић, који су ухапшени у хотелској соби од групе маскураних припадника паравојних формација. Уперивши у полуголе царинике аутоматске пушке, не дозволивши им да се обуку, ставили су им лисице на руке и спровели у затвор. Испитивање, током којег су им и даље биле лисице на рукама, обављено је у просторији пуној средстава за застрашивање. Било је ту, поред осталог, разних средстава за мучење, трака за дављење, пиштоља и других предмета познатих и коришћених у време инквизиције папе Григорија ИX. У оквиру вишечасовних претњи и застрашивања, Стевану Вучковићу је речено да ће бити стрељан наредног дана у јутарњим часовима.
Помоћник директора Савезне управе царина Младен Качавенда ухапшен је, боље речено киднапован, из службеног аутомобила на улици у Љубљани. У просторијама, сличним катакомбама, провео је 36 сати под сталном психичком и физичком тортуром. Оптуживан је, и инсистирано да призна, како је у Словенију дошао да на силу преузме словеначке царине. Сећајући се тих дана и догађаја, Качевенда посебно подвлачи да су међу ухапшенима били и регрути који су пошли на одслужење војног рока у гарнизонима на територији Словеније. У неизбрисивом сећању остао му је један регрут из Нове Пазове који је у возу, непосредно пре уласка у Љубљану, ухапшен са пушкама упереним у чело. Извучен је из воза и одведен у Казнено-поправни дом у Добу при Мирни. Ухапшени младић је у затвору напунио осамнаести рођендан.
Ништа боље, у неким случајевим и знатно лошије, нису пролазили и припадници унутрашњих послова који су из Савезног секретаријата за унутрашње послове службено упућени ради обављања одговарајућих дужности на граничним прелазима. Тортури Словенаца изложени су поред осталих припадници тог секретаријата Драгољуб Ковачевић, Мирко Јокић и Предраг Јанковић који су пуних тринаест дана провели у затворима Љубљане, логору Дол при Храстнику и Казнено-поправном дому Доб при Мирни. Средином јула, када су се вратили у Београд, јавно су изјавили да су били изложени тешкој психичкој тортури. У оквиру нечовечних поступака посебно истичу да им је саопштено место и време када ће бити стрељани. Запрећено им је да не помишљају на било какво бекство, а упозорени су и да је на свим вратима постављан експлозив који ће, у случају дејства Ратног ваздухопловства оружаних снага, бити активиран а они убијени. Злочин ће се, у том случају, тврдили су, приписати ЈНА. За време боравка у логору у Добу при Мирни, затворенике су, према њиховом казивању, изводили на два сата по јаком сунцу, а затим их нагло уводили у хладна окна рудника где је у просторији од око осамдесет квадратних метара, без икаквих подметача спавало више од 150. људи.
Сведочење цариника Микија Богдановића са граничног прелаза Рожна долина, недалеко од Нове Горице, такође указује на варварске поступке словеначких територијалаца. После хапшења успео је да побегне из затвора и у време прекида ватре склони у оближњу војну касарну. Када је у касарну стигао хлеб, тројица старешина и два војника дошли су до камиона да прихвате гајбе са хлебом. На њих су рафалну ватру, с леђа, отворили нељуди у униформи словеначке такозване територијалне војске.
Мучење жена и цивила
Низу нечовештва придружује се и пример Наде Сворцан и Љубице Саше, грађанских лица на служби у ЈНА, које је у њиховом приватном аутомобилу зауставила група словеначких припадника љубљанског МУП-а. Не дозвољавајући им да наставе пут према касарни у Шентвиду где су биле запослене, наређено им је да се врате кући. Оне су, међутим, биле упорне у инсистирању да им се омогући несметан одлазак на посао. „Ако већ морате на посао, онда изволте идите“, одговорио је један од полицајаца и упутио их у правцу на коме су биле посејане противоклопне мине. Експлозија је разнела аутомобил, наневши тешке повреде Нади и Љубици. У Универзитетском клиничком центру у Љубљани није им пружена благовремена помоћ. Поред тешких телесних повреда, Љубица Саша је остала без једне ноге.
Словенци су, да закључимо, прекршили све што се назива човечношћу и хуманошћу. Врло се добро знају и наредбодавци и извршиоци наведених и великог броја ненаведених злочина. Словенци и Хаг о свему годинама мудро ћуте. Познато је и зашто. Није јасно, међутим, што им се у ћутању придружује и држава Србија, мада људи који стоје на њеном челу врло добро знају да ратни злочини не застаревају – као што не застаревају ране родитеља младих војника и старешина, погинулих од до лаката окрвављене злочиначке руке у некада третираној као најцивилизованијој републици бивше СФРЈ.
Словенија, Хашки трибунал, Европска унија, Вашингтон, а придружује им се, нажалост, и Србија – и даље упорно ћуте о доказаним словеначким злочинима који, подсетимо их још једном, као сви ратни злочини, никада не застаревају.
Извор: Intermagazin
Везане вијести:
За „Блиц“ говоре породице војника убијених у Словенији 1991.
Историчари демантују Соњу Бисерко: Југу разбиле Словенија и ...
Може ли чланство у Европској унији некога заштити од осуде за ...
ИСКУСТВО И НАУК ЗА ОДНОСЕ ИЗМЕЂУ СРБА И СЛОВЕНАЦА ...