Срби у траговима

Пише: Зоран Којић

Колико је данас оних које овде називају четницима, а тамо усташама? Хрватска држава је рекла мање од пет одсто (1990. године Срби чинили око 12 одсто становништва, а било их је око 600 000) и закључила – “Срби су мањина”. Наравно, то није бројка, то је колико етничко-политичка категорија, толико и “упутство за употребу”, јер: зна се шта је мањина, каква су јој права и обавезе.

Али, пребројавају се Срби, не зато да виде колико их је остало после муња, бљескова и олуја; већ да у броју пронађу снагу преживљавања и опстанка, уверени да и на Балкану и у средњој Европи демографија претходи демократији. У Хрватској је данас, према попису из 2011. приближно 190.000 Срба.

И колико год да их је, 290 000 или 390 000, Срби у Хрватској ће као и 1990. када су у августу почели балванима да “зидају” своју дрзаву, бити пингпонг лоптица по којој це жестоко ударати и Београд и Загреб.

Знали су то веома добро книнско – славонски политичари у време док су родољупци међу београдским новинарима писали да “у Книнској крајини деца мисле да су реке у Србији лепше од свих река, да је јабука у Србији другачија од свих јабука”. Док су исписивани ови редови, Милан Бабић, тадашњи лидер РСК, који је више пута безуспешно покушавао да своју “државу” припоји Југославији (14 000 квадратних километара, 420 000 становника), хладно је сведочио: “Тада је мени Милосевић отворено рекао да прихватим специјални статус па да нас једноставно откачи. То је рекао шеф Србије. У име Србије. Рекао је: Па да вас откачим.” А Вељко Џакула, некада шеф западне Славоније, кога се у Београду на сред улице хапсило и убацивало у кола, тврдио је да је у Београду августа 1991. године питан: “Зашто се западна Славонија дизала на устанак када је била планирана за пресељење?”

Бабић је у историји, а Џакула у свом селу поред Пакраца и само они знају какве су јабуке у “њиховом крају”. Али укус Џакулиних су сада почели да описују и они који много шта нису хтели да виде.

Србима у Хрватској свакако нису потребни “увозни” описивачи збивања у Хрватској; довољне су им сопствене очи и уши.
Видеће тако Срби по градовима пароле “Само мртав Србин је добар Србин”; чуће на телевизији “како ће бити уски мостови на Дунаву када Срби почну бјежати” (из Вуковара и околине, још ту преосташе озбиљније концентрисани) или да “Југо-четничка (?!) ћирилица је нови окупатор Хрватске…
 

ХРВАТСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

 

Не могу а не вратити се на Јована Опачића, економисту, бунтовника, песника… који је то тако енергично тврдио: “За настанак рата су најзначајнији психолошки фактори. Тај рат је настао прије свега због колективног параноичног страха српског народа од покоља.”

Да ли је то тачно или није, ствар је доказивања, али нема сумње да ће многи Срби у Хрватској у доласку председника Хрватске Фрање Туђмана у Јасеновац, у речима тадашњег кардинала Фрање Кухарића, у обнови захтева за обнављање Хрватске православне цркве, видети и повратак прошлости, баш оне која изазива “параноични страх”.

И после свих упозорења и Америке и Европе да се мане накане да мири џелата и жртву, Туђман је рекао: “Положио сам вијенац као хрватски предсједник свим жртвама палим у Јасеновцу, жртвама фашизма и НДХ, али и онима које је погубио комунистички режим.”

Казао је и Фрањо Кухарић на заседању европске бискупске конференције: “Срби су бјежали зато јер су им тако заповиједиле њихове власти, зато јер су подлегли својој пропаганди и зато јер нису могли прихватити реалност хрватске државе.” Загребачки новинар Јелена Ловрић за радио “Слободна Европа” каже “Кардинал је сасвим стао уз државну политику. Можда би само још Туђман тако говорио”, а потом наводи и да је Драго Пилсел у “Новом листу” оценио текстове које је објавио утицајни католички недељник “Глас концила” као “прворазредан говор мржње”.

Али сада идеју ХПЦ (настале под патронатом Павелићеве ендехазије када је већ и Немцима и Италијанима било доста усташког дивљања и када је преостале Србе ваљало прекрштавати) проноси становити академски сликар Метод Виличић, коме медији посвећују велики простор. Он каже да је њему и јос четрнаесторици његових следбеника “потребно више од фолклора везаног за Светосавље”, јер “ондје у Српској православној цркви у Загребу постоје једино Свети Сава и крсна слава”. Наравно да Метод Виличић није човек који ће да се прави Тоша, па каже :”Будимо отворени и признајмо да за оснивање ХПЦ постоје и политички разлози. Ако би се њој у будућности прикључила већина овдашњих православаца, елиминирала би се идентификација православља и српства, а тиме бисмо онемогућили српску државну политику да се користи Црквом за своје циљеве.”

Не либимо се ми изговорити како желимо Хрватску, али такву Хрватску у којој ће имати право да живе и Срби и Хрвати и сви остали људи.
Такодје се не либимо рећи да је повратак Срба у Хрватску (око 150 000 избегло у Србију, око 90 000 у Републику Српску) њен највећи унутрашњи проблем.

Могуће је да би за власти у Загребу “идеалан повратник” био већ помињани Опачић. Он ентузијастички каже: “Остало је камење, ми ћемо поново сазидати куће”, али и што је за власт у Загребу важније: “Ако се вратим у Хрватску, борићу се против политичке аутономије Срба у Хрватској, борићу се за сва културна и градјанска права српског народа, али против политичке аутономије“.

Прецизних података о Србима повратницима у Хрватску нема.
Говорило се у почетку о три фазе повратка Срба: “индивидуални повраци” (спајање породица),”пилот пројекти” (такав план о повратку Срба у село Кусоње, а Хрвата у Антуновац, Ернестиново и Биље пропао је и пре него што је започет) и “после повратка Хрвата у своје домове” (за илустрацију, сматра се да је из хрватског Подунавља избегло око 75 000 Хрвата, а да је у тадашњу Сремско-барањску област дошло око 95 000 српских избеглица).

Човек коме су Уједињене нације повериле да брине о тој области Жак Клајн, који је успео да у исти авион стави Хрвата пилота и Србина копилота да после пет година запрашују комарце уз обале Дунава, у америчком тону “олако обећане брзине”, каже: “Ако Хрвати живе у Војводини, не видим зашто Срби не би могли да живе у Хрватској. Ту ништа није трауматично.”

Клајн није знао или није хтео да зна оно што даје ветар у леђа вуковарским чекићарима, фамозне речи, фамозног Владе Готовца: “Мржња је код нас добила облике који подразумијевају и самоуништење: само да не постоји онај други.”

Након свега што се догађало и догодило у времену од 1990. наовамо, Срби су у Хрватској постали национална мањина, додуше најбројнија али у најнезавиднијем положају.

У Хрватској је, ако се изузме Источна Славонија и Барања, остало стотинак хиљада Срба. Није мало ни оних (можда их је и десетак хиљада) који су мењали имена и презимена да би тако сакрили своју националну припадност и лакше излазили на крај са сумњичењима и шиканирањима националистички затрованих. Процесу асимилације посебно су изложени млади, ученици и студенти.

Срби су били већина у око хиљаду насеља у Хрватској, а сада су то још можда у педесетак, а да ниједно није ни градско ни иоле веће.

Трагедија Срба у Хрватској, при чему је Туђману било омогућено да настави и готово доврши оно што је у Другом светском рату проводио Анте Павелић, било је омогућено злокобном “антибирократском револуцијом”, која је 1988. кренула из Београда и довела до тога да се и по Хрватској викало “ово је Србија!”, затим прелажењем водства у Крајини на позиције којима нису дорасли, те пасивном улогом Срба из Србије и Босне када су кренули и одиграли се “Бљесак” и “Олуја”.

Још није крај одлажењу и преосталих Срба из Хрватске. Не зна се колико ће их сада отићи из источне Славоније и Барање, али бојим се да ће их отићи доста.
 

АСИМИЛАЦИЈА ПО КРАТКОМ ПОСТУПКУ

Асимилација Срба у Хрватској је веома брза и ако се овај тренд настави, биће то једина могућност за њихов опстанак на овим просторима. Људи су пуни страха, јер, запослење и егзистенција, уз опредељење за припадност српском народу, тешки су или немогући. Таква политика у Хрватској води потпуној асимилацији без икакве могућности за боље решење српског националног питања у Хрватској.

“Српско питање није пресудно за данашњи хрватски режим, али је сигурно једно од најтежих питања за Хрватску… Кад би се Србима омогућио повратак, држава би кршила читав низ властитих закона које је и донела да до тога не додје…” 
Рече мој претходник Милан Ђукић својевремено и осведочисмо се да је заиста и био у праву.

Закључујем: Судбина српског народа у Хрватској је плод синхронизоване политике Загреба и Београда. При подели Босне и Херцеговине као “грађевинског материјала” за територијално увећавање Хрватске и Србије, обе стране за џокере су узеле управо Србе у Хрватској.

 

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

 

Везане вијести:

Ми се одмах сјетили ратног шовинизма: Дубровчани продају чист зрак

Ревизионистичка историографија на месту глинског мартиријума

У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!

НАСТАВЉА СЕ ДИСКРИМИНАЦИЈА СРБА И РОМА

оскрнављен и опљачкан православни храм у карловцу

УСТАШКИ СИМБОЛИ И НДХ ПОСТАЛИ "УМЈЕТНИЧКА СЛОБОДА"

НА ЗИДУ ШКОЛЕ У БИЛИЦАМА УСТАШКИ ГРБ