ЋУТАЊЕ О СИСТЕМАТСКОМ ЗЛОЧИНУ

БЕОГРАД, 23. МАРТА (СРНА) - Српкиње које су системски силоване у муслиманским и хрватским логорима током рата у БиХ послије изласка на слободу углавном су се одлучивале на абортусе, о чему се и данас ћути у БиХ и у свијету.
       
"Многе Српкиње из приватних логора у БиХ нису пуштали док нису остале у другом стању и у више наврата те су жене желеле прекид трудноће. О томе је одлучивала медицинска комисија, а прекиди трудноће обављали су се у Београду", изјавила је Срни Душица Бојић, некадашњи руководилац Документационог центра Комесаријата за избјеглице Републике Србије.

Бојићева наводи да нису били ријетки случајеви да из логора буду ослобођене жене и дјевојке у подоодмаклој трудноћи, када њен прекид више није био могућ. Оне су биле приморане да рађају дјецу коју нису жељеле, јер су их подсjећала на преживљене страхоте.

"Није било простора на подручју БиХ на коме су живели Срби, а да се није догодио злочин. Посебно су жене психо-физички малтретиране и силоване. Фине жене, лекарке, учитељице, професорке, службенице, домаћице, али и малолетне девојчице", свједочи Бојићева.

Најстрашније је, истиче она, што се над тим женама иживљавало по неколико лица. Знало се дешавати да су свакодневно биле изложене тортури и по десет и више припадника "Зелених беретки" или "Зенги", а није била ријеткост да у свему учествују и жене из тих формација.

Бојићева наводи да су стравичне тортуре током рата у БиХ вршене и над мушкарцима, а у њих спада и силовање које је више него брутално.

"На исти начин страдају оба пола. Силовања се у овом рату не односе само на жене, већ су на исти начин тешка и силовања мушкараца", упозорава Бојићева.

Зато сматра да је филм холивудске глумице Анђелине Џоли на ову тему само још један облик пропаганде против српског народа и његових жртава.

"Џолијева је у овом филму била Лара Крофт у мисији на Балкану. Она нема појма шта се овде заиста догађало", каже Бојићева.

На мјесту руководиоца Документационог центра радила је од 1. јула 1994. до 1. октобра 1997. године. Њен посао је био да биљежи изјаве, прикупља документа и остала артефакта од лица која су тражила помоћ, а преживјела су страхоте на простору бивше Југославије.

"Била су ужасна сведочења оних који су изашли из Коњица и околине, где су били логори за Србе, спортске хале `Мусала`, логора `Челебићи` или у силосу у Тарчину, те злогласни `Дретељ` код Чапљине. Од тих сведочења се нама, који смо само бележили догађаје, дизала коса на глави“, рекла је Бојићева.

Она подсјећа да је било страшно слушати и о догађањима у логорима у Тузли, Кладњу, Ступарима, Оџаку, Високом, приватни затворима по Сарајеву и другим мјестима гдје је било српског становништва.

Послије изласка на слободу, каже Бојићева, помоћ српским жртвама пружана је на Војно-медицинској академији у Београду гдје је радио тим љекара са доктором Зораном Станковићем на челу. О жртвама рата формирани су досијеи.

"Центар је покушао да прикупи податке који би релевантно говорили о злочинима над српским становништвом уз документацију и изјаве сведока које би потврђивале догађаје. То је била озбиљна, валидна грађа коју је уважио и Трибунал у Хагу", наводи она.

Бојићева, као историчар, закључује да су страдања Срба у протеклом рату заташкавана, колико год била монструозна, а оно што је чињено српском народу представљано је као злочин и страдање муслимана и Хрвата.

Уз оцјену да се ништа није помјерило са мртве тачке када је ријеч о процесуирању злочинаца, сада би је, каже, више изненадило да се неко на озбиљан начин позабави српским жртвама и казни починиоци, а жртве обештети.

Извор: