ЛОГОР СМРТИ ГОСПИЋ

     

          У великој старој крајишкој масивној грађевини у Госпићу која је некада за време Војне Крајине служила сасвим другим циљевима, смештена је у прво време окупације усташка надзорна служба и усташки затвор, боље рећи логор. У тој огромној грађевини са безбројним одељењима и огромним засвођеним ходницима у приземљу и на спрату биле су усташке канцеларије, усташка мучилишта и затвори за групе заточеника, као и самице за појединце. Личке усташе познате још из предратног усташког покрета приступиле су одмах уништењу, убијању и мрцварењу свих Срба, Јевреја и Цигана у околини Госпића, у самом Госпићу, па и по Лици уопште. И у уништавању дошли су на један само њима својствен и оригиналан начин. На путу који води до Госпића према Велебиту и преко Велебита у Приморје налазе се усеке у кршу и каменим брдима. Крај тих усека местимично се отварају у самом камену призори дивљих провалија дубоких до 100 и више метара у утроби земље.

            Почетак тих провалија је само на неколико метара «по странце» од пута. Усташе су понајвише довлачиле масе српског народа у казамате логора Госпић, ту их појединачно мучиле, пребијале кундацима, секле ножевима и мучиле глађу и жеђу. Потом су их везивали уз ланац двојицу по двојицу за руке, тако да су сваком човеку, прво једном жицом везали руке на леђима, па онда другом жицом привезали руке једнога и другог на ланац и на дугачким ланцима нанизали тако велико мноштво парова и саставили огромне поворке заточеника све по двојицу у ред, а средином двореда био је ланац за који су повезали дворедну поворку. Такве поворке истеривали су под ударцима кундака и батине на пут према Велебиту и када би поворка стигла до провалије уз пут, заустављена је цела поворка и уздуж постављена на ивици провалије. Заточеницима је из милости дат «одмор». Усташе би се тада распоредиле дуж ивице провалије и уздуж целе поворке са оне стране са које није провалија. Наједном би поворци било наређено да заузме стојећи став као да ће поворка кренути после «одмора». Но, место да поворка крене са ивице провалије горе на пут, усташе би онако распоређене уздуж поворке одједном припремљеним маљевима и чекићима почеле да туку повезане заточенике по слепоочницама и глави. Многи је тако заточеник просутог мозга и обливен крвљу падао смртно погођен, а поворка мртвих и живих заточеника заједно са ланцем сурвавала се уз страшан звекет и ломљаву у понор. Многи од заточеника нису били погођени маљем или чекићем, јер усташе у исти час нису могле да стигну до сваког заточеника премлате чекићем или маљем, јер су првопогођени већ повукли са собом ланац и целу поворку повезаних па и оне које усташе нису погодиле. Из понора се чуо само јецај и вапај са последњим уздасима и клетвама оних који умиру и оних који су остављени, по удесу судбине да им птице грабљивице, лешинари и гаврани живима очи кљују и живо тело разносе. Тешка, готово неописива смрт завршила је ову општу трагедију страшне поворке на Велебиту.

            Народ је ове провалије на Велебиту уз пут Госпић – Приморје назвао Јадовно.

            Није постојала само једна поворка, него је та прва поворка (и по усташама «успешно» завршени задатак масовног уништења људи, жртава), родила идеју да се из свих логора и сабирних места масе српског народа допремају у Госпић ради скупног ликвидирања на Јадовну.

            Бивши заточеник Синиша Михајловић из Шида, учитељ у Ердевику, описује као заточеник логора Госпић страдање нашег народа у Госпићу:

            «У Госпић сам стигао 22. јула 1941. године после подне. Дошао сам у групи од 22 резервна и активна југословенска официра у повратку из немачког ропства, а из затвора усташке полиције на Савском путу 18 у Загребу. Било нас је, наиме, из Немачке стигло у Загреб неколико стотина резервних и активних официра, но ту смо одмах у Загребу на изласку из воза раздељени тако да смо сви ми Православне вере издвојени на једну страну, а сви остали на другу страну. Римокатолици и они из друге групе распуштени су кућама а ми Срби, официри, после неколико дана смо спроведени у смрт – у логор Госпић. Тога послеподнева логор је био празан и добили смо ћелију у којој смо остали десетак дана. За то време од хране нисмо примили скоро ништа, а покрај тога мучиле су нас и страшне јулске врућине. Воде такође нисмо добијали. Из ћелије смо чули како по другим ћелијама усташе туку и муче неке друге похапшене људе, а са круга из дворишта допирали су страшни јауци и крици тамо дотераних људи и жена. Једнога дана дошао је ред и на нашу ћелију. Свако је посебно испитиван о личним подацима и о родбинским везама. Свако ко је имао (или је измислио да има) некога у сродству Римокатоличке вере, био је поштеђен. Десеторица наших другова који нису умели да се снађу и нису у сродству имали некога осим Православних, били су изведени, повезани и у поворци у транспорту отерани и убијени на Јадовну. Међу овом десеторицом отпраћен је и убијен на Јадовну др Никола Поповић, лекар из Моровића у Срему. После овог могли смо слободно да излазимо из ћелије, да се крећемо по ходнику и дворишту Госпићке казнионе, да долазимо тако свакодневно у контакт са групама нових и нових интернираца и заточеника, који су стизали свакодневно и редовним и специјалним возовима, у мањим и већим транспортима из целе НДХ. Са мном у друштву је био све време и дању и ноћу Миленко Мијољевић, порезник у Шиду, родом из Вуковара, који је исто тако као резервни официр у повратку из немачког ропства доспео са нашом групом у Госпић. Усташе су свакодневно по два пута и то једном око 10 сати пре подне, а други пут око 4 сата после подне издвајали заточенике, везивали им руке на леђима жицом и двојицу по двојицу тако везане везивали у ланац, и све те поворке под јаком стражом одводили су на Јадовно где су чекићима и маљевима поубијане и целе поворке сурване у поноре. У сваком транспорту било је више оваквих поворки, а било је у поворкама пре подне од три до пет стотина заточеника, а у поворкама после подне од две до осам стотина заточеника. У зависности од тога колико је транспорта од пре подне до после подне приспело у логор. Ако је који дан приспело толико заточеника да није било места у логору по ћелијама и у дворишту да се приме нови заточеници, онда је формиран и трећи транспорт око 2 сата после поноћи. Ми који смо се у логору задржали нешто дуже ушли смо у тајне логорске управе и знали смо време у које се формирају транспорти, па смо увек најбудније пазили и ја и Миленко Мијољевић да се нађемо у то време у ходнику, где смо се скривали у једној великој пукотини масивног зида иза једних врата. Усташе су пролазиле ходником и истеривале из ходника све заточенике које би тамо нашли, па би их на дворишту сврставали у поворке за транспорт за Јадовно. Исто тако су свезивали и све оне који су се нашли на дворишту. Тако је после одласка поворке логор остајао празан. Пристизањем нових транспорта логор се од 10 сати пре подне до 4 сата после подне поново напунио. У 4 сата после подне било је поново формирање поворке у ланцима који је пролазио средином двореда, па поново испражњење логора одласком поворки на Јадовно и ново опет пуњење логора новим транспортима из вечерњих и ноћних возова. Чим би транспорт отишао, ми би се из нашег скровишта извукли и тако смо се скривали све до 21. августа 1941. године, када су у Госпић и Лику па све до близу Загреба дошле италијанске редовне трупе.

            Италијани су окупирали тада целу обалу Јадранског мора, цело Приморје и позадину Приморја и пружили се до близине Загреба. Италијанска војска је завела у тим крајевима своју војну управу и дивљаштва усташа и масовно уништење и покољи у логору Госпић тиме су завршени.

            Како сам ја навео, ја сам био у Госпићу месец дана. За тих месец дана свакодневно су чињени покољи и масовна убијања на Јадовну, у то време махом Срба. По мом суду дневно је убијано на описан начин најмање 1100 заточеника, а можда и до 1500 или у просеку 1200 дневно, односно за 30 дана 36000 заточеника. За време док смо се кретали по ходницима и по логорском дворишту, били смо очевици језивих примера страдања и мучења појединаца из дотераних група. Сећам се добро да је у једној групи заточеника допраћено неколико стражара у стражарским униформама Казненог завода у Зеници у Босни. Усташе су одмах запазиле ове униформе и стражаре, па их једног по једног одводили у ћелије одређене за мучење. Знам да се ретко који пребијен и измрцварени враћао у двориште.

            Сећам се да је једнога дана у транспорту дошао велики број људи из села Боботе и Габоша у Срезу Вуковарском. Било их је око 50 и Миленко Мијољевић као Вуковарац одмах је с њима успоставио контакт, па покрај њега и ја. Миленко је касније погинуо у логору Јасеновац, но да је жив, он би свакако више знао о животу и страдању ове групе из Срема. Ја се данас сећам само појединих имена, па се тако сећам да су ту међу осталима били Рада Гајић, Обрад Красојевић и Лука Милинковић, сва тројица из Боботе, те Вукашин Милосављевић из Габоша. Сви су они уморени мученичком смрћу и данас је жив само Рада Гајић из Боботе и Вукашин Милосављевић из Габоша. Њих двојица и ја после италијанске окупације Госпића премештени смо у Јасеновац и вратили смо се после ослобођења из Норвешке, где смо после свих логора у НДХ доспели као балканска радна снага да градимо нацистичка утврђења под тешком климом и страшним бичем нацистичких фанатика и зликоваца.

            Ја не знам колико је дуго постојао логор у Госпићу до 22. јула 1941. године, до мога доласка, али сам чуо да су раније ликвидиране и убијане на Јадовну масе Срба из целе НДХ и тако убијане мученичком смрћу завршавале у каменим провалијама. Чуо сам да је тако убијен и Димитрије Рашић, школски надзорник из Сремске Митровице са још 28 другова, све виђених и честитих Митровчана. Исто тако, на Јадовну мученички је завршио и др Стеван Симеоновић Чокић из Сремских Карловаца и једна група Карловчана, па др Паја Шумановац из Винковаца са једном групом Винковчана, те једна велика група Вуковараца итд. Држим да је пре мога доласка у Госпић на описани начин страдао већи број жртава, него по моме доласку до првог надирања италијанске окупационе војске.»

            Сведок Ђурковић Сима, инжењер хемије из Доње Трнаве у Семберији, између осталог у погледу Госпићског логора казао је:

            «Већ првог дана како сам доспео у Госпићку казниону био сам сведоком усташког терора у том логору. Усташе су из дворишта казнионе, у коме сам затекао око 800 људи, одводили сваког часа поједине заточенике у затворене собе и ћелије и тамо их мучили и убијали – или, како рече један усташа, «вежбали се у гађању». Једнога од ових одведених, којега нису убили у затвору, вратили су натраг у двориште и ту га је на излазу у двориште пред нашим очима убио усташа Мимица метком у потиљак.

            Одмах код улаза са улице у казнионичко двориште био је постављен један митраљез уперен према средини дворишта и усташе су се стално врзмале око тог митраљеза претећи нам да ће нас све побити ако се који макне. И са других страна постављени су митраљези уперени на нас у двориште и ми смо се сатима, а неки и данима налазили пред пушчаним и митраљеским цевима, гладни и жедни на највећем сунцу и под непрестаним претњама да ћемо сваког часа бити побијени ако се било који од нас макне. Крајње напетих живаца очекивали смо сваког часа најстрашнији свршетак и потпуно смо измождени оваквим психичким мучењем, а изнемогли од жеђи и глади, постајали постепено апатични према свему и равнодушност се постепено ширила целим кругом.

            Другога дана моја група смештена је у ћелије и нико нас петнаест дана није ни испитивао, нити куда упућивао и били смо сасвим заборављени. А за време свих тих 15 дана свакодневно су долазили нови и нови транспорти интернираца и исто тако су одлазили нови и нови транспорти у разне друге личке логоре, као Јадовно, Оштарије итд. У ствари то нису били логори, него места за масовно убијање Срба.

            Иза 15 дана дошао је и на моју групу ред за транспорт на Велебит. Истерани смо у казнионичко двориште постројени све два и два, те је између редова провучен један ланац и подигнут више колена. Руке су нам свезане натраг на леђима, па посебно опет уз ланац. Сваког појединца тако су свезали посебно уз ланац и поворке су се пружале све по двојица и двојица у дужину, толико колико је ланац био дугачак. Били смо спремни за полазак и било нам је јасно да одлазимо у поворци у смрт. Наједном је дошло наређење да се не спроводимо на Велебит и били смо одвезани. То се десило по наређењу италијанских окупационих трупа, које су у то време окупирале Госпић и Лику до предграђа Загреба. Усташке власти су нас (све тада затечене) отпремиле из италијанске окупационе зоне у унутрашњост Хрватске и на место логора смрти у Госпићу са губилиштима у провалијама на Велебиту створен је други логор смрти у баруштинама и мочварама Јасеновца.

            Затечено нас је око 1.200 Срба и око 800 Јевреја, па смо у два транспорта отпремљени железницом у Јасеновац. Потрпано нас је по 80 и више заточеника у један десетотонски теретни вагон, тако да смо један на другоме натрпани стајали. Услед жеђи, преморености и загушљивог ваздуха у затвореним вагонима, усред лета, помрло је од Госпића до Јастребарског 12 наших другова. Био је то 19. и 20. август 1941. године и пошто смо преданили на станици у Јастребарском, наставили смо пут под истим тешким околностима даље од Јастребарског и стигли смо у Јасеновац 21. августа 1941.

            Пошто је италијанска окупација Госпића дошла изненада за усташе и пошто је тако изненада и на брзу руку ликвидиран логор Госпић, (чак су престала масовна убијања на Јадовну и Велебиту), требало је створити нов логор смрти. У Јасеновцу се тек иза нашег доласка на брзу руку почео организовати логор смрти и места за масовно убијање и истребљење Срба, углавном.»

            Сведок Ђуро Медић, трговац из Славонског Брода, у своме исказу наводи да су из казнионе у Госпићу, где је он као заточеник дошао 3. августа 1941. године – одвођене по две и по три групе заточеника дневно на Јадовно и тамо убијане чекићима и маљевима и целе поворке повезане уз ланац сурване у дубоке провалије и тако ликвидиране. Медић у свом исказу вели:

«Исти дан увече дошао је нама у двориште усташки натпоручник Пудић родом из Дервенте, а који је пре тога био дуже времена у Славонском Броду као трговачки помоћник, па нас је отуда познавао. Позвао је једног стражара и наредио му је да нам додели једну ћелију за спавање, а пре него што смо кренули у ћелију упозорио нас је да сваки дан из казнионе иду по два до три транспорта Срба на Велебит и да у транспорт на Велебит никако не идемо, јер да нас тамо чека најстрашније. Рекао нам је да ће о нама (Брђанима) он водити рачуна, а ако би случајно неко за нас запео, да кажемо, да је натпоручник Пудић наредио да ту останемо до његове (Пудићеве) даљне одредбе.

            Мој друг Релић Милан, бачвар из Славонског Брода, који је ту са мном као заточеник био у Госпићу, препознао је међу усташама једног свог бившег бачварског помоћника и дошао с њим у разговор. Тај бачварски помоћник упозорио је у разговору свог бившег мајстора Релића да усташе све Србе које одводе у поворкама на Велебит, тамо убијају маљевима и чекићима и да мртве па и живе у поворци сурвавају у поноре, рекао је да је наша срећа да смо у казниони наишли на њега и Пудића и да ће они све подузети да избегнемо транспорт на Велебит.

            Познато ми је да је већина Срба која је транспортима долазила у казниону у Госпићу, долазила из других сабирних логора, усташких и полицијских затвора, и ми смо их видели многе и многе са поломљеним ногама и рукама, разбијених глава и избоденог лица и тела, видели смо их крваве, модре и испребијане јадне и жалосне како из једнога пакла пристижу у још већи и страшнији пакао, одакле ће сабрани у масама бити поубијани и послати у смрт.

            Сваки дан су ишла из казнионе на Велебит два до три транспорта, а у сваком транспорту било је по неколико стотина људи.

            Дневно је одлазило по 1.000 и више људи и никада се ниједан одатле више жив није вратио, нити се ко икоме јавио. Ми смо у Госпићу у казниони, захваљујући нашим «знанцима», остали свега 17 дана и за све то време, за свих тих 17 дана стизало је у казниону у више транспорта дневно, а из разних крајева НДХ, око 1.000 заточеника. Исто толико их је сваки дан сврставано у поворке повезане жицом уз ланац и отерано у смрт на Јадовно. Логор Госпић је био само сабиралиште и пролазна станица, где су се сви допраћени Срби задржавали само по неколико часова и одлазили у масама даље у смрт. Ако је који успео да остане дуже времена као ми, то је био само случај и редак изузетак.»

            По мом мишљењу отпремљено је из Госпића у смрт до 40000 заточеника.

            Сведок Симић Стева, земљорадник из Цепелиша у Срезу Петриња изјавио је:

«Ја сам са групом мојих мештана и других грађана из Петриње и околице ухапшен 25. априла 1941. године и после многих мучења и злостављања по затворима у Петрињи и Загребу упућен у логор Госпић 27. јула 1941. године. Сутрадан, 28. јула те године стигли смо допраћени возом у Госпић и смештени у казниону, где смо затекли стотине и стотине заточеника Срба из свих крајева НДХ. Преноћили смо и сутрадан настало је везивање жицом руку на леђима свих тамо заточених интернираца. Предосећао сам најстрашнију несрећу па сам се у дворишту сакрио иза гомиле неких дасака и изашао тек онда када је транспорт повезан у поворку уз дуги ланац, отишао. Са мном су се тако спашавала и сакривала још четири моја друга и кад год би било време за везивање интернираца уз ланац за одашиљање поворки на Велебит, нас петорица – Калинић Милан, Николић Јова, Релић Живко, Саблић Јова и ја, који смо заједно дошли из Петриње – бежали смо иза дасака, а касније из скровишта излазили.

            Видели смо тако за време од месец дана, колико смо се у логору у Госпићу нагледали стотине поворки и транспорта нашег народа који су везивани и одведени у смрт. Многе и многе сам лично познавао, а велике масе нисам познавао и не би знао да побројим хиљаде и хиљаде њихових имена. Сећам се да је тако одведена једна група свештеника и владика међу којима Преосвећени Епископ Сава Трлајић из Плашког, родом из Срема, па професор Марко Саблић из Карловца итд. Усташе су свакодневно тукле кундацима, штаповима и воловским жилама заточенике на дворишту и одводили их у ћелије, па сам тако био случајно очевидац када су усташе убиле два брата презименом Почуче из Госпића. Видео сам како су усташе изнеле из једне ћелије два заклана леша, а из пушака и револвера убијале су када год би се то којем свидело, а нарочито онда ако би се који несрећник напио воде на чесми. Врућине су биле страховите, а жеђ толика, да су избезумљени заточеници, иако су знали да ће за то главом платити, ипак покушали да се на дворишној чесми напију воде. Било је случајева и умне поремећености, па се сећам да је једне недеље један сељак из околине Јајца наједном почео викати и дозивати његову децу, а после исто тако провоцирао је разним поклицима усташе. Настала је међу усташама забуна и оружја су са свих страна уперена у нас, јер су усташе претпостављале побуну. Сељака су одвели и касније смо видели његов леш када су га усташе пронеле. Ми смо пред цевима митраљеза и пушака сатима очекивали сваког тренутка да ћемо бити побијени. Но, међутим, није то уследило него смо сви повезани у дворедове са чврсто везаним рукама жицом на леђима и уз ланац, па отерани на Јадовно. Ја сам и тада успео да се сакријем иза дасака.»

Сличне исказе дали су и сведоци Хаџи-Чолаковић Драго, секретар трговачког удружења у Бијељини, те Билановић Реља казанџија из Чепулића у Срезу Бугојно, и Миливој Николић електроинсталатер из Високог. По свим тим исказима јасно је утврђено да су десетине хиљада жртава прошле кроз логор смрти, кроз казниону у Госпићу и у масама побијене маљевима и чекићима на ивицама велебитских провалија и сурване у поноре. У сабирни логор жртве су допремане возовима из разних осталих сабирних логора из целе НДХ и из свих усташких и полицијских затвора.

            Доласком италијанских окупационих трупа у Госпић и Лику логор смрти Госпић је престао и на место њега основан је по окупатору и усташама други логор смрти у Јасеновцу. Они заточеници који су се затекли у Госпићу у часу доласка италијанске војске, пребачени су у два транспорта железницом у Јасеновац, и то су били први логораши заточеници новообразованог логора смрти у Јасеновцу. Логор смрти Јасеновац наставио је да обавља ону функцију истребљења нижих народа коју је започео логор Госпић, а најстрашније мучилиште у Европи и највећа гробница наших народа – Јасеновац има свој почетак у понорима велебитских провалија изнад Госпића.

            Ову чињеницу доказују сведоци Синиша Михајловић, учитељ у Ердевику, инжењер хемије Ђурковић Сима из Доње Трнаве, Медић Ђура, трговац из Славонског Брода, Симић Стева, земљорадник из Цепелиша, Хаџи-Чолаковић Драга, секретар трговачког удружења у Бијељини, Билановић Реља, казанџија из Чепулића и Миливој Николић, електроинсталатер из Високог, који су сви чудом се спасли из логора Госпић на тај начин што су се скривали испред формирања транспорта на Јадовно и што их је италијанска окупација Госпића затекла живе, па су у она два транспорта (међу осталим) последњи дан приспели заточеницима преко Јастребарског, пребачени у Јасеновац и били тако у првој групи заточеника која је стигла у Јасеновац, те постали тако заточеници – «оснивачи» логора Јасеновац.