Милан Басташић: Жртве Билогоре и Јасеновац
ЖРТВЕ БИЛОГОРЕ И ЈАСЕНОВАЦ
Игра бројкама је дрска подвала
Аутор: Др Милан Басташић
У Другом свјетском рату, у општини Грубишно Поље, на Билогори, било је 3.108 жртава рата. Од тога је 2.214 жртава мушког и 894 жртава женског пола.
Национална структура жртава је слиједећа, Срба 2.694, Хрвата 165, Рома 78, Јевреја 47 и 124 осталих. У јасеновачкој групи логора убијено је 1.115, у госпићкој 549, слиједи Сисак са 104, па остали. Укупно 2.007. Остале жртве до 3.108 укључују директни терор и друга стратишта. Жртава дјеце до 14 година било је 318. Од овог броја, на предшколску доб одпада 60,3%!
Ово је чист доказ геноцида, који јасно показује да је хрватски геноцид над Србима, један од најстрашнијих у европском двадесетом вијеку. Ево још једнога тужног билогорског податка. Мушке дјеце, дјечака од десет до четрнаест година, у Јасеновцу је од 1941. до 1945.године, убијено - осамдесет и шест (бројчани подаци Музеја жртава геноцида у Београду).
Првих дана октобра 1942. године, једног уторка послије подне, 76 српских дјечака, рођених између 1926. и 1933. године, усменом наредбом усташе Риција са балкона Соколане у парку – логору у Грубишном Пољу, одвојени су од мајки и стављени су у строј са мушкарцима. Тим поступком сви су осуђени на смрт, стравичну смрт дјеце у Јасеновцу. Ово је страшан доказ геноцида, страшнији од познатог витлејемског покоља дјечака. Као један од њих, игром судбине и случаја, остао сам жив. Послије два мјесеца уобичајених и познатих свакодневних тортура, пуштен сам из Јасеновца. Два дана након тога, оболио сам од тифуса.
Ево, то вам говорим након шездесет осам година!
Међу корицама књиге: „Јасеновац 1941.-1945. Логор смрти и радни логор“, наведено је неколико управо стравичних истина које дају праву слику живота и умирања у логору и недвосмислено дефинишу какав је био и шта је био логор Јасеновац. Цитираћу неке од тих истина:
„У логор стижу транспорти из цијеле НДХ. Највише је Срба, често са цијелим обитељима... Пуне се бараке, али и јасеновачке ледине. Гробари имају пуне руке посла. Убијање се врши маљем, сјекиром и камом. Крвава одијела почеше пунити магазин.... Заточеници су стизали у масовним транспортима без икакових одлука... Никакова исхрана и лоше здравствено стање доводили су заточенике до самог руба егзистенције...нечистоћа је погодовала ширењу заразних болести, од којих је, као и од студени, поумирало много људи...ако више нису могли радити, једноставно су поубијани.“ (завршени цитати).
Такових познатих примјера је безброј. Тражити пост фестум некакове друге, ваљда увјерљивије доказе, да би се „доказало право стање“ и на основи њих дао „одговарајући“ назив јасеновачком систему логора, ма како се до њих дошло и ма какови они били, неморално је чињење и подвала.
Свако објективан, одговоран и моралан, а посебно увређени другом одредницом назива јасеновачког логора, послије ових одавно написаних, а након „дистанце“ у поменуту књигу преписаних констатација о догађањима у томе комплексу логора, нађе се у стању шока.
Питам се, што у тим преписаним истинама говори о логору Јасеновац као радном логору? Зашто се јавности безобзирно, тенденциозно и без и мало обзира, а камоли пијетета према жртвама, у разним едицијама у Хрватској, континуирано, систематски и без и мало критичности, намећу произвољности. Благо речено, лаже се без срама.
Сво списатељство хрватске историографије овог подручја, и данас индоктринирано, оркестрирано изврће истине о извршеном хрватском геноциду над Србима, Ромима и Јеврејима у Јасеновцу. И не само у Јасеновцу. На мети су истине о големом броју стратишта невиних, мирних грађана тадашње Независне државе Хрватске.
Овакове недоличне интерпретације јасеновачке трагедије, нећете наћи нигдје у издањима аутора ван Хрватске. Чак, или дакако, ни у дјелима њемачких и италијанских аутора (тадашњи фашистички окупатори), којима великодушно, гдје год је то могуће, Хрвати уваљују у њихову својину, своје непримјерене крваве злочине, и то не само када је у питању Јасеновац.
На највећем броју споменика невиним српским жртвама, крвавог усташког геноцида диљем некадашње НДХ пише: "Жртвама фашистичког окупатора или фашистичког терора." На ту историјску и интелектуалну срамоту хрватске историографије и списатељства за инострану и туземну употребу, има дакако и реакција у иностранству. Издвајам једну која приличи оној: „и ми коња за трку имамо“. Италијански новинар и писац Круцио Малапарте, уважавајући ставове неких историчара да усташки покрет не треба квалификовати као фашистички, каже да би то за Павелића и његове сљедбенике био комплимент, па додаје: „Они су били и остали политички и интелектуални пигмеји, били су „исувише примитивни за праве фашисте“. Ето, као свој своме, искрено.
Несхватљиво је, након макар и само летимичног погледа на наведене "истине" о животу и страдањима заточеника у Јасеновцу, да аутор инкриминисане књиге не схвата, не види и не уважава чињеницу да је "рад у логору", био у истом реду, у истој равни, у низу намјена и вредности као кама, маљ, чекић, гвоздена шипка, глад, жеђ, студен, болест и низ других евидентираних поступака мучења прије усмрћења. Сјетимо се само "бајера"," насипа", "економске групе" и "сезонских ликвидација", Логора IIIЦ, "Циганског логора".
Аутора могу једино схватити као истомишљеника усташке промиџбе о "радном" логору, који је дао "насип", који је дао резултате у Лоњском пољу, дакле дао корист хрватском господарству. То да је "рад" са осталим истонамјенским чиниоцима имао за посљедицу преко 700.000 угашених живота, усташка "промиџба" у своје вријеме није спомињала. Међутим, аутор поменуте књиге се са дистанце од шездесетак година, безрезервно укључује у минимизирање ефеката и посљедица наведеног реда намјенских вриједности ликвидација, па и "рада". Јест да је стање расправа које имамо, посао у континуитету, али ово са „дистанце“ је поновни злочин над жртвом. Како видимо у свему томе нема срама ни етике, а камоли покајања.
У континуираном процесу свих атака на истину о хрватском геноциду у Систему логора Јасеновац, још је остао неокрњен само „Магниссимум цримен“. Наћи ће се још неки "списатељ", па ће написати:
"Заточеници у јасеновачком логору били су не само стимулирани, него и мотивирани за рад који су обављали."
Згражам се над том могућношћу, али сам је морао поменути. Нема сумње да су и на то спремни индоктринирани, добро плаћени, без срама и интелектуалног поштења, већ етаблирани хрватски списатељи и назовимо-историчари.
Надам се да то нећу доживјети, но све до сада познато и виђено, не иде у прилог мојим надањима, осим мог крсног листа.
Када су у питању основне карактеристике Система логора Јасеновац, по наводима разних, како их назва онај Италијан, интелектуалних пигмеја са „дистанце“, то је било некаково ограђено мјесто где се могло (није важно како) смјестити око три хиљаде људи.
Када би се појавио "вишак" људи, а дешавало се често и по неколико хиљада дневно, (читави транспорти марвених Г вагона) онда се тај "вишак" ликвидирао ефектним краткотрајним поступцима. Ваљда је неумјесно рећи, клањем, да се читатељи не би згражавали!
Није важно са "дистанце", да ли су се одмах ликвидирали сви придошли или је дио њих замијенио неке од оне три хиљаде који су до тада радили па су они морали бити ликвидирани. Важно је да су углавном три хиљаде радиле, па је то по томе био радни логор. А онај свакодневни вишак, није имао мјеста и зато се свакодневно морало ефектно рјешавати то питање. Онда тако, успут испада да је то био и логор смрти. Ову међузависност и значај "вишка" у детерминацији назива логора, усташка "промиџба" није никада објавила, али је била позната инструкција свим одговарајућим "надлештвима" у НДХ (а послије и аутору поменуте књиге) да Сабирни логор Јасеновац може да прими неограничен број непоћудних особа, заточеника. Са "дистанце", поменути аутори прихватили су тврдње, налазе, документе и истраживања Комунистичког режима да су у Јасеновцу вршене масовне ликвидације људи, жена, дјеце и старих особа, понекад читавих породица истовремено. Али, прихватили су и потврђују из времена постојања логора усташку "промиџбу“ да је Јасеновац био радни логор. Без обзира на "дистанцу", све ми ово испада као јединство мисли, које мало - мало па опет граничи са дјелом.
Произлази из свега, да су назовимо „неки“ узели себи право да умјесто проживљеног живота логораша и њихове стравичне смрти, које су описивали и описали свједоци, физички присутни, ментално присебни и најчешће образовани академски грађани, да они напишу и у садашњем "озрачју" са "дистанце" прикажу јавности на свој начин замишљену и смишљену слику о Јасеновачким џелатима - хрватским усташама (хрватском војском, како се у Блајбургу зову) и невиним жртвама - Србима, Ромима, Жидовима и антифашистима.
Замислите, па то је нечувена дрскост. Ти „неки“, кажем „неки“ јер нису достојни да их спомињем међу достојнима које они не само да занемарују, него их и демантују.
Чујте ви даме и господо „неки“, да ли ви то себи дозвољавате да демантујете сјећања преживјелих Јевреја, првог групника гробара групе „Д“ - Данона који је свакодневно гледао страву и ужас клања над масовним гробницама!?
Да ли ви "неки", демантујете свједочења преживјелих који кажу да је више од стотину двадесет гробара свакодневно једва успијевало да покопа или у Саву побаца све оне који су тога дана били заклани?
Да ли ви то демантујете свједочење преживјелог логораша, цитирам: "непрекидна психичка и физичка тортура, нељудско иживљавање над болеснима и немоћнима, убијање из чисте забаве, вјешања и скупне ликвидације, била су свакодневна обиљежја живота у логору"?
Да ли демантујете да ледина Лимани према Кошутарици и Доња Градина постају од фебруара 1942. мјеста масовних ликвидација на најбруталнији начин, клањем или замлаћивањем, да се убија без пресуда, да долазе композиције марвених вагона који су пуни заточеника, без икакових службених папира?
Да ли демантујете преживјелог очевидца када каже: "Гледао сам ријеке Цигана, њихове жене и дјецу како су се сваког дана слијевале у Јасеновац. Долазили су на клање“!?
Да ли демантујете Др.Николу Николића, тада лекара заточеника, човјека у раним средњим годинама, који свједочи о страхотама у логору и посебно о ликвидацији дјеце у више наврата али увијек на исти начин:
„Учитељи су вирили шта ће се даље догодити са дјецом. Мало затим опколио их је усташки сат и почео им жицом везивати руке иза леђа.Тада се збио један од неописивих и најпотреснијих догађаја у логору. Дјеца су почела вриштати, викати, дозивати учитеље, Бога, врага, оца. Кроз ту ужасну вику, плач и вриску чула се исто тако вика и псовке усташа и шамарање избезумљене дјеце. Точно у 17 сати у сам сумрак 15. октобра 1942., сат је повео дјецу, већ напол мртву од страха, према Сави, на скелу за Градину. Поворка дјеце свезане жицом прошла је уз ужасну кукњаву, запомагање, проклињање и псовање кроз врата логора, оставивши шест дјечјих лешева пред заповједништвом које су брзо покупили логорашки гробари“.
Из једног таковог строја мојих вршњака са Билогоре, прије везања, извео ме један Јеврејин, Жига или Геза и одвео ме на рад у сапунару.
Тако ви дакле, са "дистанце" и на свој начин о мртвима, о невиним жртвама и умрлим свједоцима.
Још, како видите живом, остаје ми могућност да се згражам, али и да никоме не дозволим да каже, да смо ми, српска мушка дјеца Билогоре била рентабилна радна снага НДХ па смо из тог разлога одведени у наводно радни логор Јасеновац.
Ми смо тамо отпремљени са одраслим мушкарцима, у марвеним вагонима толико крцатим да се није могло ни чучнути, а камо ли сјести. Воде ни хране нисмо добили од уторка до петка, а врата вагона се нису отварала. Пошто су готово сва та дјеца мртва, неко си може дозволити, да и то срамно демантује.
Но, пошто сам живи свједок и још жив, морам вам рећи: Мушкарци са Билогоре и Грубишног Поља и оних семдесет и пет дјечака, међу којима и ја, октобра 1942.године, отјерани су у логор Јасеновац само зато што су били Срби и да би тамо били убијени.
А сада, да наглашено истакнем још једну општепознату истину: жртве су убијане масовно, непрекидно, нису биле достојне ни да им име запишу. Тако се ни до данас не зна нити број усмрћених, нити њихова имена. Исти је случај са комплексом логора Јадовно, претечом Јасеновца и иним масовним стратиштима. И сад слиједи незапамћена и беспримјерна дрскост. Потомци генерације Хрвата који су то учинили Србима, Јеврејима, Ромима, па и антифашистима, траже од потомака жртава да им дају тачан број и попис жртава, или иначе не признају своје дјело, јер као за њега нема знанствене основе и доказа! Да човјеку мозак стане.
Ако је и од Хрвата, превише је!
Међутим, како постоји и страна за одбрану истине о жртвама, а која је прихватила ову грозну подвалу и игру непознатим бројевима, ваља се и ту згражати. Жртве шуте, али живи имају моралну обавезу да неодложно провјере који су то високо позиционирани умови учинили, дозволили да се и данас на тај начин јалово препуцавају, а да нису ни поцрвенили.
Зашто се умјесто подваљене расправе о бројевима, не постави једноставно питање:
Зашто сте нам то учинили?
А што се тиче "знанствених" доказа, постављам питање!
Какови су то докази који могу негирати небројене лешеве јасеновачке клаонице које су по својим обалама избациле воде Саве и Дунава све до Црног мора или истину која лежи под земљом многокилометарског простора бившег Система логора Јасеновац, логора смрти, не радног логора.
Нека податке о броју жртава и њихова имена дају потомци џелата. Како су их успјели поклати и на најмонструозније начине удузети им живот, а нису их успјели нити пребројити нити пописати.
Ако то нисте у стању, онда будите бар толико коректни, а не мање и пристојни: не тражите то од нас!
Хвала
Кориштена литература
1. - Милко Риффер, Град мртвих, Јасеновац 1943. Накладни завод Хрватске, Загреб 1945.
2. - Душан Бабић, Злочини усташа, Полет прес, Нови Сад, 2003.
3. - Милош Јевтић, Река смисла Момчила Крковића, Партенон, Београдска књига 2010.
4. - Наташа Матаушић, Јасеновац 1941.-1945. логор смрти и радни логор, Спомен поддручје Јасеновац 2003.
5. - Србољуб Живановић, Јасеновац, Српска књига 2008.
6. - Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, Српско културно друштво „Просвјета“, Загреб 2005.
7. - Група аутора, 10 одговора Стјепану Месићу, Јагодина, Гамбит, 2007.
8. - Милан Басташић, Билогора и Грубишно Поље 1941-1991., Удружење логораша ИИ свјетског рата и Менаџер компанија д.о.о.Бања Лука, 2009.
9. - Миле Дакић, Бол у прсима, Београд, Ведес 2010.
10. - Саво Штрбац, Хроника прогнаних Крајишника, Графид д.о.о., Бања Лука, 2010.
11. - Саламон Јазбец, Магниссимум цримен, Маргелов институт, Загреб 2008.
12. - Двери српске, година XИИ, број 46 2/2010., Београд.
13. - Богдан Петковић, Сто тридесет пет дана у логору Јасеновац, Удружење логораша ИИ свјетског рата и њихових потомака, Бања Лука 2008.
14. - Милан Булајић, Јасеновац – усташки логор смрти, "Српски мит", Музеј жртава геноцида, Београд 1999..
15. - Хубер Чедомил, Био сам заточеник логора Јасеновац, Јасеновац, 1977.
16. - Јосип Јурчевић, Настанак јасеновачког мита, Загреб 1998.
17. - Першен Мирко, Усташки логори, "Стварност", Загреб 1966.
18. - Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, НИШП "Ослобођење", Сарајево, 1975.
19. - Никола Николић, Козарачка дјеца, Јасеновачки логор, "Стварност", Загреб, 1980.
20. - Милош Бјеловитић, Илија Јарић, Гудовац 1941 – да се не заборави, Матица српска Републике српске, 2002.
21. - Душко Томић, Путевима смрти козарске дјеце, Национални парк Козара, 1990.
22. - Драгоје Лукић , Рат и дјеца Козаре, треће измјењено и допуњено издање, Књижевне новине, Београд, 1990.
23. - Ђорђе Ђурић, Европом између жица
24. - Душан Бурсаћ, Анђели у паклу
25. - Раде Милосављевић, Дечији усташки концентрациони логор Јастребарско, Гамбит Јагодина 2009.