Или под земљу или у небо

Логораши граде зид око логора (Фотодокументација Политике)

Језик ми је био сух, завезан, а мозак празан, док ме само нека ватра палила по утроби. Једе ме, ждере ме и гризе ватрени отров муке, очаја, мржње, бијеса и туге. Ужас немоћи, што нисмо у стању спријечити беспримјерне злочине. Паклене нас муке сапињу.

У болницу улети наш друг Брнчић страховито блијед.

Како се усуђујеш? - Сви су били узнемирени његовом храброшћу.

Почело је клање, маљевање и брадвање. У тили час ликвидирали су двије тисуће. Не чују се врисци, само покаткад дјечји плач! Вјешто их убијају. Звијери, звијери, звијери људске! Звијери какове не познаје ни палеозоологија! Људске звијери!

Шутјели смо и само га нијемо гледали отворених уста. Хтио бих вриснути, рикнути. Нисмо далеко од помрчине лудила. У раљама смо најстрашније звијери, што је позна хисторија животињског свијета, у раљама смо фашистичких звијери!

Убијају свакога тко имало побуди сумњу да би могао бити знатижељан. Одлучили су побити и запалити цијели логор, просто га сравнити са земљом, ако само осјете јаче комешање. То им није тешко. Све стоји у приправности. Наоружали су и агенте и криминалце. Ови једва чекају.

Још су нам остала само два пута: или под земљу или у небо! - заклима Брнчић главом и погледа смркнут на небо.

Из вјетра се развила олуја. Проклета олуја! Прашина је у млазевима шибала кроз отворен прозор, „перископ”. Саво обриса стакло. Гледамо у грозно зачарано „цакло”, како га Саво назва. Масе су се још добро назријевале. Видимо народ како се мирно, као стадо јањади, помиче све ближе до ријеке, смртоносне ријеке Саве, док се прве стотине суновраћују без гласа, неопажено, у понор фашистичког пакла.

Саво иза мене буљи у „цакло”. Иако му навиру сузе на очи, он ипак држи узде својим живцима. Још није провалило из њега. Учини ми се да напиње посљедње своје снаге. Сатлер се нервозно врти и грицка усне.

На „цаклу” увијек исти одраз, као да су се сви скаменили, као да им је мозак скухан, уклет. Стоје људи. Иду у смрт! Ништа не слуте, ништа не виде.

Улети Миле осматрач, усплахирен и широко отворених зјеница.

- Убијају их на тисуће, а нитко од њих ништа не види. Једном сам успио кроз тарабе из економије показати знаком, да ће их заклати. Он се насмијао, одмахнуо руком, завртио прстима пред челом. Бива, ко хоће да каже, како сам ја луд. Тада сам ја њему одговорио, да је он луд, те сам опет поновио како ће га ту брзо заклати. Тада се намрштио, почео сукати бркове, гледајући, сад у земљу, сад у мене. Показао сам му да то пренесе и каже другима, а он раширио руке, испрћио уста, избечио очи и слегнуо раменима, каобајаги, вала, не зна што да почне. Жив сам се изјео, јер је он био једини кому сам могао то показати, а вријеме лети. И док се домишљао, скањивао и премишљао, угураше га јадника на скелу.

И ништа није пренио на остале?

Нешто је шушкао онима иза себе.

Учини ми се, као да је ипак у посљедњи час обавијестио, јер се је свијет некако узбудљиво мигољио, а и усташе су се почели дерати на њих.

На прегради избијају сигнали.

„Прелаз!”

Брзо пријеђосмо у предњи дио бараке.

Ситуација неиздржива! Сваких пола сата упадају изненада и одводе неког, а ниси у стању да не гледаш и да не чупаш косе. Нешто нас неодољиво вуче! Нешто чекамо! Сви очекујемо да ће се нешто догодити, неки deus ex machina! Зар ће заиста сви бити поклани?

Попех се на бокс. Не могу више да гледам, полудјет ћу од муке. Испод бокса је лежао загребачки адвокат др Жарко Јарковић, Србин из Хрватске. Он је још прије прилично изгубио живце, а данас се је склупчао и само тешко дршће. Од његова дрхтања тресао се већ сав расклиман наш бокс. Нагнуо сам се на страну и проматрао га из птичје перспективе. Очи је сад заклапао, сад избуљивао, а дисао је брзо и неједнако, уздишући у интервалима.

Зовну ме тихо.

Још се више нагнух на страну и погледах га из паклених мојих небеса. Зашто ме зове, што хоће? Већ је све толико ужасно јасно, да ти глава изгледа као котао, у којем врије и кључа, не мозак но растопљено олово. „Што још хоће, све је отворено, без коментара!”

Спусти се доље! Нешто бих имао... - и поче скупљеним прстима махати по зраку.

„Нешто има да каже!” За нас нема сад ништа непосреднијег од овог ужаса овдје! Што хоћеш?! С осјећајем мучења спустих се низ бокс код сусједа доље испод мене.

Што је! Што је то „нешто”? Видиш, да то није нешто, него ћускија у главу!

Нешто ми предложише инжењери из „Грађевинске групе” и Херцлер. Нуде ми далекозор и зову ме да погледам с горњег ката циглане „што се ради тамо у Градини”. Чекају ме да се успнемо скупа на циглану и да гледамо. Што мислиш?!

-Дижи се и осмотри помно!

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Извор: Политика, сриједа 09. септембар 2015., стр. 14

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)