"Била сам Дражин курир"

Београд -- Са 19 година постала сам курир Драже Михаиловића. Рекао ми је: Пази се! Све се може надокнадити осим живота, каже Ружа Јовановић за "Новости".

Знао сам да си неуништива. Знао сам да ћеш да преживиш и кад су ми јавили да те је погодио немачки метак. Све ћеш ти да прегрмиш. Чувај се, рекао јој је он на растанку, у јесен 1944. године.

Ружа Папић, удата Јовановић, лична Дражина курирка у ратним годинама, у јуну пуни 90. Живи у Билефелду, на крајњем северозападу Немачке, као избеглица. Последњи је живи члан Врховног штаба Југословенске војске у отаџбини, на чијем челу је био генерал Михаиловић.

Прошлог месеца, кад је свуда забелео снег, њој је пао мрак и на друго око и потпуно је остала без вида. Тада јој се учинило да види Равну гору. Промицали су четници, смејали се, играли коло, Дража је махао рукама са веранде...

Први пут, после седам деценија, Ружа је те ноћи осетила да више не жели да ћути и да потискује бол. Пожелела је да исприча своју тешку животну причу коју брижљиво чува у непомућеним сећањима.


Дочекала је репортере "Новости" првог дана ускршњег поста, у свом малом стану на првом спрату периферијске зградице. У колицима. Старица ведрог лица. Узела нас за руку и одмах пресекла:

"Исто овако сам Чичи Дражи, први пут пружила руку. Само, тада сам имала нежне и глатке дланове. Тада сам имала 19 година", каже она.

Врти се филм уназад. Мај 1941. године... Немци, Мађари, Италијани, Бугари без објаве рата покорили Краљевину Југославију.

Гунгула у породичној кући Папића у бачкој вароши Ада. Глава породице Нешован Папић, резервни официр краљевске војске добио коверат - позив да преузме команду над јединицама у околини Шапца.

Наочита и наизглед женствена, али кочоперна и мушкобањаста, свршена гимназијалка Ружа не посустаје. Хоће са оцем у рат. Мајка и млађе сестре Милена и Анђелија јецају у страху. Наслућује се прекид мирног, спокојног живота у учмалој војвођанској провинцији.

Нешован, српски патриота, који је пустио браду од жалости кад је краљ Александар Први 1934. убијен у Марсељу, окренуо се према Ружи и дао последњу реч: "Немамо мушко дете у фамилији. Ти си увек била мој син! Ове две попишуљице ћемо да удамо, а ти идеш са мном да бранимо земљу. Спремај се".

Околина Шапца три дана касније. Немци надомак града. Курир јавља Нешовану да на други дан породичне славе Лазареве суботе, дође у родну кућу војводе Живојина Мишића, у село Струганик, код Мионице. Чекаће га лично пуковник Драгољуб Михаиловић, који је већ са групом официра прешао из Босне и основао Команду четничких одреда на Равној гори.

Ружа је кренула са оцем.

Сунчан је био дан, прошаран беличастим облацима. Чича их је ведар сачекао у дворишту куће. Широко се насмејао и изљубио Нешована... Војнички избријан у уредно утегнутој униформи. Имао је црвени траг на грудима, отисак од појаса. Знак да је више дана киснуо док се повлачио из Босне.

"Имамо пуно младих војника овде. Видим ја, биће свадбе", шаљиво је тражио одобрење од Нешована, гледајући црнокосу Ружу у очи.

"Не, не! Доста ми је што њу чувам. Не планирам да бринем и о зету", одговорио је у истом тону официр Папић.


Од тог часа, Ружу је више пазио Михаиловић него отац Нешован који се вратио на положаје са војницима. Ружа се попела са Дражом и командом на Равну гору. Прву ноћ није могла да спава. Тек тад је схватила да је у рату.

Већ после неколико дана, требало је да се некако поред немачких и италијанских патрола и обруча допреми радио-станица од четничких сарадника из Београда. Ружа се добровољно пријавила за ризичан задатак.

"Бићеш мој курир. Само се пази. Све можемо да надокнадимо осим живота", завршио је Михаиловић са детаљним инструкцијама.

После прве радио-станице коју је донела на Равну гору, била је свакодневно на ивици живота. Прелазила је пешке и по 20 километара, од штаба до Мионице, па преко Палежнице на возну станицу Кадина лука код Љига, све до Београда...

"Носила сам у торби ципеле са штиклицом и сукњу. Пресвлачила сам се у шуми и у престоницу ишла као дама. Уживала сам да пркосим и да пролазим на метар од непријатеља", рекал је она након 70 година ћутања.

Одржавала је Ружа везу са четничким сарадницима, који су стекли поверење код Немаца и могли су да се крећу кроз Београд.

"Први пут ми је једна наша радио-водитељка Олга, која је на радио-програму најављивала и песму „Лили Марлен“, помогла да радио-станицу однесем из Карађорђеве улице до Железничке станице. Кад смо пролазили поред немачке контроле, низ Карађорђеву улицу, она им прва, баршунастим гласом кокетно рече "Гутен морген" (добро јутро)... Уз домунђавање и осмехе, само су нас пропратили погледом", додаје она.

Преносила је муницију, Дражине поруке за команданте, тајне информације које ни сама није смела да прочита. Лежала је у теретним вагонима:

"Имали смо специјални савезнички папир који се топио у устима. Неколико пута сам носила те цедуљице са Дражиним рукописом. Једном, кад су ме Љотићевци пресрели код Ваљева, ставила сам поруку у уста и она је нестала. Тада су пронашли само љубавно писмо мог рођака за једну девојку. Било ме је мало срамота кад су читали наглас, али су ме пустили...", прича Ружа.

Дража је давао стриктна упутства својим људима да не убијају Немце јер је добио информацију да окупатор убија 100 Срба за једног њиховог мртвог војника.

"Издавао је наредбе да се чува народ и сељаци. То је била његова основна идеја: да се сачувамо до дана кад будемо могли равноправно да ударимо. Знао је да су Немци много јачи", истиче она.

Једног јутра, стигла је са радио-станицом у Љиг. Видела је испред воза групу Немаца и Љотићеваца. Бацила је пртљаг иза воза у шипражје и скочила у штиклицама на перон:

"Где си пошла", упитао је наоружани Србин.

"Идем у Србију трбухом за крухом. Нећу ваљда да једем београдску калдрму", узвратила је дрско.

"Тамо су четници. Ако се не вратиш за три дана, лично ћу доћи да те тражим".

Овог пута се провукла. Нису јој тражили лична документа. Догађај је испричала Чичи.

Пошто је отац Нешован постао чувен командант, на лошем гласу међу непријатељима, Дража је Ружи следеће јутро, уз цицвару, наредио да промени идентитет.

"Са презименом Папић више нећеш сама у шуму".

Срески начелник у Мионици дао јој је ново име: Радмила Николић из Брежја. Добила је и личну карту са својом сликом. Није више била Ружа Папић. За војнике и Чичу остала је Драгољуб. Почела је да носи пиштољ...

Једне ноћи, враћала се из Чачка. Доносила је Дражи извештај о убиству неколико његових војника које су пресрели Немци. Дуго је пешачила кроз шуму. Промицали су непознати војници. Попела се на Равну гору промрзла, пред зору.

Дража је био будан. Чекао ју је испред своје колибе. Сам. Загрлио је кад се дотетурала. Лакнуло му је.

"Војници спавају. Лези у мој кревет. Покриј се добро. Ту ћеш најбоље да се одмориш. Ја ноћас нећу спавати. Обићи ћу војску и стражу. Ведра је ноћ, види се до Београда..."

Сећање се на тренутак прекида.

Билефелд, 2012, шездесет седма година избеглиштва.

Ружа дубоко уздахну. Тражи чашу воде од супруга Милована Јовановића. Има само њега на целом свету. Једина је преживела од породице. Једина је преживела од равногораца.

Дража је знао да њу ништа не може да убије.

Извор: B92