ЈАДОВНО У КЊИЗИ: Фрањо Здунић Лав: “КОТАР ГОСПИЋ И КОТАР ПЕРУШИЋ У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ 1941-1945“, КАРЛОВАЦ 1989.

Latinica

ЈАДОВНО У КЊИЗИ:

Фрањо Здунић Лав: “КОТАР ГОСПИЋ И КОТАР ПЕРУШИЋ У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ 1941-1945“, КАРЛОВАЦ 1989.

Усташки злочини на Јадовном и у неким другим логорима смрти уз осврт на њихове коријене

»Они који не памте прошлост, осуђени су да је поново проживе.« Сантаyана

Када се говори о усташким злочинима и звјерствима које су починили на Јадовном средином 1941. године (јуни-аугуст) над нашим народима: Србима, Јеврејима и Хрватима, сваком се намеће питање: гдје су клице и коријени тих монструма, побјешњелих звијери и крволока; како су настали и тко их је одгајао за убице; како је настала њихова терористичка организација – Усташки покрет и тзв. Независна Држава Хрватска (НДХ) за коју наш пјесник Владимир Назор рече: »Нити је била независна, нити држава, а најмање Хрватска«.

Хисторичари су на ова и друга питања, углавном, одговорили. Међутим, да би се добила што потпунија и цјеловитија слика о Јадовном, као једном од првих и најстрашнијих губилишта – стратишта нашега народа, потребно се укратко осврнути унатраг, на прошлост.

I

У Хрватској је за вријеме Аустро-Угарске Монархије, другом половином XIX ст. дјеловала Хрватска странка права (ХСП).^[1]

Њени оснивачи др Анте Старчевић (1823-1896) и Еуген Кватерник (убијен 1871. године) били су истакнути непријатељи Аустрије и Мађарске. Аустрију и династију Хабсбурговаца сматрали су виновником свих невоља хрватског народа. За цијелога живота радили су на рушењу Аустрије борећи се против Хабсбурговаца. Заступали су становиште, да Хрватима нема живота, а нити будућности докле се год не ослободе Аустро-Угарске и не створе своју самосталну државу.

Павелић. Према документу у Војноисторијском институту у Београду (сигнатура: кут. 229, бр. 46/4-1) лички партизани су од Талијана тражили замјену заточеника, међу њима и Злате Шегвић (допис Велике жупе Гацка и Лика Т бр. 1275 од 16.XI 1942).

Старчевићева идеологија почивала је на концепцијама расистичког национализма. Границе »Велике Хрватске«, какву је он замишљао, биле су на западу код Триглава, а на истоку на данашњим границама с Бугарском. У тој држави осим Хрвата, по њему, других народности (Срба, Словенаца, Црногораца итд.) није било, нити их је он признавао. Био је нетрпељив према свим осталим именима (националним) и искључиво је инзистирао на хрватском имену: »... цело пучанство међу Мацедониом и Њемачком, међу Дунајем и адристичким морем, има само једну народност, само једну домовину, само је један живот херватски ... Илиро-Сербија није друго него Херватска, кроз векове у повести и у праву, а и данас у народности... У Србији је пучанство херватско, које некоји у новије време зову сербским«.^[2] Насупрот Старчевићу, Кватерник је у почетку признавао српску националност, али изван Хрватске и Босне и Херцеговине. Касније под његовим (Старчевићевим) утјецајем и он је потпуно негирао.

Овакав сепаратистички национализам (растистички) кога је касније још екстремније проповиједао и проводио његов насљедник Јосип Франк, био је агресиван, нетрпељив, антисрпски и антијугославенски. Присталице странке права (СП) иступали су и служили се паролама: »У хрватским земљама само је један политички народ«, »У Хрватској се не признаје никаква српска народност на српско име«, »Хрватска, Хрватима« и слично.

Неколико година прије смрти Старчевић је свој став према другим народностима ублажио и у извјесној мјери коригирао.

За живота Старчевић је био критикован и нападан од клерикализма ради односа према цркви и антиклерикалног става. Он је указивао на негативну улогу цркве и клера у односу на хрватски народ и разобличавао их. Истицао је да црква материјално израбљује народ и културно уназадњава, те да је увијек служила туђину за угњетавање хрватског народа, а различиту вјерску припадност искоришћавала за сијање раздора међу народом.

Послије смрти Старчевића у СП пеузео је водство дотадашњи тајник Јосип Франк (1844-1911) адвокат и политичар из Загреба. Неко вријеме био је уредник »Аграмер Прессе«, а касније »Кроатисцхе Пост«.^[3]

У својој бити (поријеклом аустријски Јевреј) Франк је био аустрофил и антиславен, посебно антисрпски расположен. Борио се за спасавање Аустрије, њезино јачање и јачање бечког централизма и династије Хабсбурговаца.

Касније, по Франку, СП се прозва »франковлук«, а њене присталице франковци. Под његовим водством дошло је до симбиозе СП и клерикализма. Вјештим макинацијама он је СП подвео у службу Беча и Аустрије, против којих се раније борила. У оваквој својој работи Франк је имао врло велику подршку и доброг савезника у католичкој цркви и клерикализму.

Католичка црква и клерикализам зазирали су од ослобођења и уједињења јужнославенских народа. Сматрали су да би били ограничени у својим експанзионистичким стремљењима према Истоку, а с друге стране да би тиме била

омогућена пенетрација православља на Запад. Полазили су са становишта, да док је год хрватски народ у оквиру Аустрије, до тада су интереси католицизма заштићени. Због тога је клерикализам здушно помагао Франка (изузев једног мањег броја клера) и био највећи поборник Аустрије. У вези с таквом концепцијом дјеловали су и ширили пропаганду великих размјера – антиправославну, антисрпску, а посебно пропаганду против уједињења јужнославенских народа.

Франково служење бечком централизму посебно је дошло до изражаја од 1908. до 1910. године за бана Рауцха. Он је са својим легијама, финансираним и наоружаним од Беча и Пеште, спроводио терор и хајку против Срба и коалиционе опозиције у Хрватској. »Те су легије носиле знакове са натписом 'за краља и Хрватску' које знакове су носили и неки чланови Рауцхове владе, вичући, особито у припиту стању, да су и они легионаши... Српска застава, ћирилица, српски патријаршијски грб, српско име, српске школе, српске земљорадничке задруге, српске штедионице, у једну ријеч; све што је српско, нашло се проскрибирано као велеиздаја, а у народ српски у Хрватској ... пуштена хајка истражних судаца да хапсе.«

Антун Радић даје ово свједочанство о томе, како су Франкове легије уз асистенцију Рауцхове полиције жариле и палиле по Хрватској премлаћујући све противнике аустро-мађарског режима, од вође хрватско-српске коалиције Супила, до прваша Миле Старчевића: »Легија на послу. Прошле недјеље, навалило у Загреб једно двадесет младића од тако зване франкове легије на заступника Супила... те га стали лупати батинама ... Франкови легионаши покушали су (како смо укратко јавили), уморити Милу Старчевића и његове другове. Др. Петричић рањен је револвером у горњи дио ноге, а један младић испод срца... То већ није шала, јер су Франкови присташе ето под заштитом власти господара живота и смрти у Хрватској.«^[4]

Управо у оваквој СП спрегнутој са клерикализмом, под водством Франка, а израслој на Старчевићевом екстремном национализму, налазе се клице и коријени, као и идеологија каснијег усташтва.

Спрега франковаца и клерикализма у свом формирању и организирању је дошла до изражаја на Свехрватском католичком конгресу, одржаном септембра 1900. године у Загребу под водством сарајевског надбискупа Стадлера. У говору којега је одржао на конгресу он је истакао: »Ми смо Хрвати и католици и то хоћемо да будемо. И зато се састадосмо, да то пред цијелим свијетом изјавимо, од којега нам многи не дају, да се зовемо Хрвати, а други нам хоће да крате, да смо католици. Ми смо и једно и друго«.^[5]

Без сваке сумње, Стадлер је хрватство поистовијетио са католичанством и обратно, католичанство са хрватском.

Ову клеронационалистичку концепцију, касније је потврдио као идеологију усташтва познати усташа Миле Будак у свом говору, одржаном 13.VII 1941. године у Карловцу: »Браћо и ссестре! На нашој оданости цркви и католичкој вјери темељи се наш цијели рад, јер нас је повијест научила да кад овдје не бисмо били католици, да би нас давно нестало. Ето, браћо и сестре на те светиње, на цркву, вјеру и обитељ, највише наваљиваху наши највећи непријатељи, а то су православци свих класа и бољшевици. Прорачунати непријатељи траже увијек најосјетљивије мјесто и кушају на њ ударити. Али баш се ту намјерио на највећи отпор, јер је на тим темељима базирана идеологија усташког покрета«.^[6]

Послије наведеног конгреса франковци и клерикалци отпочели су са невиђеном жестином распламсавање вјерске и националне нетрпељивости, шовинизма, антисрпства и слично. Жестину ове пропаганде најбоље илустрирају написи у тадашњој њиховој штампи. Тако поводом убиства Фердинанда у Сарајеву загребачки франковачки лист »Хрватска« од 29. IV 1914. пише: »У нашем кругу, на нашем тијелу налази се сва сила крпуша у сподоби Срба и славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају. Са њима морамо једном за свагда обрачунати и уништити их. То нек нам од данас буде циљ... Убојицо име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га је вјетар натрунио по нашем хрватском тлу, да рађа злочин и злобу, сије неслогу и разбојнички прољева крв«, Исти лист 3. VII 1914. године пише: »Народ навјешћује Србима борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине«.^[7] За оваквим франковачким написима није заостајала ни тадашња клерикална штампа: »Хрватска католичка задруга«, »Хрватска народна заједница« итд.

Међусобно повезани клерикалци и франковци дочекали су и први свјетски рат ширећи и распламсавајући пропаганду националне мржње, антисрпства и антијугославенства. У таквом ратнохушкачком дивљању затекао их је и слом Аустро-Угарске 1918. године и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

II

Падом Аустро-Угарске Монархије клеронационализам је и у новој држави наставио своју дјелатност кроз обновљену СП, октобра 1918. године. Управо из редова припадника обновљене СП рађају се прве усташе и усташка организација иза којих стоји већи дио католичког клера који је одувијек био одбојан према уједињењу наших народа.

Обновљена СП није се слагала са југославенском политиком новооснованога Народног вијећа у Загребу о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца. Формирала је и свој програм, којега је уз тадашњег предсједника Владимира Пребега потписао и адвокат Анте Павелић, као тајник. Он је 1919. године био изабран за градског заступника на листи СП, а 1927. и у Народну скупштину у Београду. Иначе малобројни чланови СП били су екстремни националисти – националистички орјентирани интелектуалци, чиновници аустрофили, те бивши аустроугарски официри, који су стварањем нове државе били незадовољни због губљења ранијих привилегија и повластица.

Руководство обновљене СП убрзо је (новембра 1922. године) дошло у колизију са највећом и најутјецајнијом политичком странком у Хрватској – Хрватском републиканском сељачком странком (ХРСС) на челу са Стјепаном Радићем. Ускоро међу њима избија сукоб због настојања руководства ХРСС да се споразуми с политичким странкама у Србији. Франковци су сматрали да је то напуштање борбе за ослобођење хрватског народа и сл. С друге стране Радић је оптуживао франковце због веза са емиграцијом и наводио, да они »не воде хрватску него туђу политику« и да хрватском народу »смета франковштина и она не смије имати ријеч у хрватском народу«. И даље: »Хрватски народ има своју главу која је у његовој средини, а не у Пешти, Бечу и Риму«.^[8] Из овога времена почиње интензивније дјеловање и политичко ангажирање Павелића, па и фаза његова потајног пактирања (1922-1925) са радикалима као носиоцима режима у бившој Југославији, а у циљу дискредитирања Радића.

Године 1926. у оквиру СП основана је и омладинска организација под именом; Хрватска републиканска правашка омладина (ХРПО). Након свог Другог сабора (септембар 1928. године) ова организација је приступила организирању терористичких група. Најпознатија је била »Хрватски домобран«. По овлашћењу СП Павелић је крајем октобра 1928. године основао илегалну усташку организацију која је 7. јануара 1929. на састанку у Загребу, један дан послије увођења шестојануарске диктатуре краља Александра, добила назив »Хрватски усташки покрет« (називан и Усташа – хрватска револуционарна организација). У њему су се окупљали малобројни, најреакционарнији клерофашистички елементи, углавном, из редова универзитетске омладине.^[9] Циљ организације био је рушење Југославије као државе.

Из страха и бојазни од хапшења Павелић је 1929. године побјегао у Аустрију, а затим у Италију гдје се ставио у службу фашизма и Мусолинија, који су водили реваншистичку политику према Југославији. У емиграцији он је отпочео окупљање малобројних емигрантских скупина у Италији, Аустрији, Мађарској и Њемачкој, те тако постао идејни и организациони зачетник усташтва. Успоставио је илегалне везе и контакте (канале комуницирања одржавали су поморци, шверцери, поједини католички свећеници итд.) са истомишљеницима у земљи: Милом Будаком, Славком Кватерником, браћом Матом и Ивицом Фрковић и другима. Успоставио је и контакте са представницима македонске сепаратистичке организације ВМРО (Внатрешна македонска револуционарна организација).

Павелић је 1932. године објавио Устав усташе хрватског ослободилачког покрета, који је донијет на поменутом састанку 7. јануара 1929. године, а 1933. прописао је и НАЧЕЛА хрватског усташког покрета. У овим документима, посебно у Начелима зацртани су задаци методе и средства политичког дјеловања – акције. Окосница свега је расизам, екстремни национализам, сепаратизам, антикомунизам, фашизам и тероризам.

У фебруару 1932. године усташки лист »Усташа« писао је: »Револуциом крвљу и оружјем треба срушити туђинску тиранију и успоставити независну државу Хрватску.« и »Нож, револвер и паклени строј, то су идоли...«^[10] У мјесецу јулу 1932. године у чланку »Треба клати« пише: »Оно што пије крв хрватског народа треба поклати, да се више никада то зло у хрватској средини не појави«.^[11]

Пријетећа и осветничка пропаганда усташке организације била је попраћена (уз финансијску помоћ фашизма – Мусолинија) диверзантским терористичким акцијама, а служила је Мусолинију и за прикупљање обавјештајних података о Југославији. Из Италије је 1932. године убачена у Велебит петорка усташких емиграната (Иван Девчић, Рафаел Бобан и др.) која је уз судјеловање неколицине истомишљеника у Лици (Марко Дошен, Андрија Артуковић, Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић и др. који су сачињавали усташко језгро) извршила диверзију на жандармеријску зграду у селу Брушане.^[12] У октобру 1934. године извршено је и убиство краља Александра у Марсеиллеу у Француској.

Скоро незапажени и непознати, без икаквог утјецаја и подршке у народу, усташе су овим акцијама, у извјесном смислу, скренули на себе пажњу. Реакција тадашњег монархо-буржоаског режима била је страшна. Већ раније уведена шестојануарска диктатура (у ствари, била намијењена КПЈ и сузбијању њене дјелатности) још више је појачана терором и насиљем полиције и жандарма. Хрватски народ у Лици био је обесправљен, немилосрдно угњетаван и малтретиран. Године 1935. недалеко Госпића, код Смиљанске плантаже, жандарми су пуцали на групу сељака из Пазаришта, и неке од њих убили. Послије се препричавало да је то била делегација (или слично) која је пошла код котарског предстојника, али да је овај био претходно обавијештен како се ради о побуни и да сељаци намјеравају напасти Госпић. Године 1936. убијен је у селу Трновцу Карло Бркљачић Кацан, посланик ХСС-а, која је као ХСС-овац био познат и утјецајан. Убио га је Стјепан Пејновић Пеина. Тада су по Госпићу кружиле приче да су убиство организирали четници. Послије убиства Бркљачића у његову селу настала је пјесма (вјероватно потекла из редова ХСС-а): »Црна земљо и зелена траво, и теби је Бркљачића жао«. Половином 1937. године жандарми су у Сењу побили 6-7 госпићких излетника, а неке и ранили, пуцајући у аутомобил којим су се возили. Истини за вољу треба истаћи, да су ови излетници (изузев незнатног броја) били франковци. Они су националистичким пјесмама, повицима и испадима испровоцирали и изазвали тамошњу жандармерију већ унапред припремљену за свој поступак.

Терор и насиље бившег режима над народом франковци су пропагандистички користили у циљу придобивања истомишљеника. Неке мање успјехе су и получивали. Унаточ томе народ их није прихватио, иако је био огорчен и озлојеђен поступцима режима. Овакав однос према франковцима поизлазио је из чињенице што је највећи дио хрватског народа у Лици био под утјецајем ХСС-а, усташе су му биле непознате и туђе. То најбоље илустрира у својој изјави сељак Рукавина, бивши припадник ХСС-а и радићевац, ријечима: »За усташе сам чуо први пут 1932. године када су напали жандарме у Брушанима. До тада нитко о њима није ништа знао. Касније се чуло и знало за госпићке франковце и говорило да су то присташе усташа. Морам напоменути да су сви ти франковци или усташе, како су их називали, био такав сој људи који нису ништа радили, били су склони тучи и свему другом, само не поштеном раду. Због тога ми њих нисмо вољели нити им одобравали. То је био олош склон крађи и пљачки. Свако поштен се њих клонио. Са њима нити један поштен Хрват није имао посла«.

Послије убиства краља Александра, а у циљу да заташка читав случај, Мусолиниј је изјавио да ће Павелића изручити Југославији. Усташе су се тада у Италији нашле у неповољној ситуацији. Око 500 емиграната било је интернирано на отоку Липари. Сам Павелић био је ухапшен и затворен у Торину, гдје се налазио до 1936. године, а затим интерниран у Сиени до 1939. године када је пуштен на слободу.

Током 1935. године дошло је до извјесног побољшања односа између Југославије и Италије. Био је потписан и политичко-трговински уговор, марта 1937. године. Влада Милана Стојадиновића сматрала је да ће овим потезом, тј. споразумом, учврстити свој положај, ријешити се усташке емиграције и ослабити унутрашњу опозицију коју је водила Хрватска сељачка странка на челу са Мачеком. Након поменутог споразум, од новембра 1937. до половине 1939. године, у Југославију се вратило око 250 усташа. Међу повратницима налазиле су се истакнутије усташе: Миле Будак, Младен Лорковић, Јуре Францетић и други. Треба истаћи да су управо Стојадиновић и његова влада они, који су отворили врата бивше Југославије и дозволили улазак фашистичкој идеологији и организацијама. Такав став задржала је касније и влада Цветковић – Мачек.

Комбинације које је Мусолини имао са Мачеком (за Павелићеве интернације) у циљу разбијања Југославије, отпале су споразумом Цветковић - Мачек 1939. године. У насталој ситуацији Павелић је пуштен из интернације и поново ангажиран од Мусолинија. Од тада се у Југославији развија врло активна и интензивна усташка дјелатност и пропаганда. У тој својој дјелатности усташе су нарочиту пажњу поклањале организационом учвршћивању и инфилтрирању својих људи у редове ХСС-а и разне државне и друге институције. О томе је усташа Миле Будак у истражном поступку послије рата изјавио: »С обзиром на околност, да још нисмо могли спровести јавну организацију усташа, то смо тражили од својих пријатеља и присташа да не иступе из Сељачке странке, већ смо напротив савјетовали да сарађују и судјелују у јавном и страначком животу ХСС под водством дра Мачека. Наши су људи заузимали и у Бановини више положаје па и у другим гранама државне управе. Тако на примјер усташа Круно Батушић био је заповједник особне гарде Мачекове и то још од 1938.г.«

Слично Будаку изјавио је и Свјежић Октавијан, усташа, члан усташког преког суда у Сријему. Он је навео да је Звонко Ковачевић, пуковник и заповједник Мачекове Заштите, био уско везан за Кватерника и одиграо пресудну улогу у оснивању тзв. НДХ; те да су, поред Ковачевића, у Мачековој Заштити пуковник Прибанић и Батушић биле усташе још за Бановине Хрватске. Оваквим илегалним усташким радом руководили су Будак, Кватерник, С. Лорковић и други. Издавали су и листове: »Хрватски народ«, »Хрватска груда« и др.

У то вријеме језгро госпићких, а уједно и личких усташа, сачињавало је неколико трговаца: Јурица Фрковић, Иван Павичић, Ловро Дуић, Нико Ковачевић и др, те студенти – браћа Стјепан и Иван Томљеновић, Анте Бркљачић, Јосица Самарџија и др.

Спрега франковаца и клерикализма за бивше Југославије кроз усташки покрет доживјела је своју кулминацију. Путем својих организација: »Крижарско братство«, »Маријина конгрегација«, »Домагој« и др. Клерикализам је у духу екстремног национализма, расизма, националне и вјерске мржње, сепаратизма и освете, одгајао усташке кадрове.

За усташе је била најзначајнија организација »Крижарско братство« (основана 1929. године) јер је имала полувојнички карактер. Она је, у ствари, наставила рад раније клеро-политичке организације »Орлова«, која је била забрањена шестојануарском диктатуром, а служила је клерикалном ексклузивизму и политичком сепаратизму.

Са каквом је перфидношћу клер организирао »крижарска братства«, илустрира инструктивно писмо њеног руководиоца дра И. Протулипца једном жупнику из околице Сплита у ком је, поред осталог, писало: »Морате пазити, да превише информација не дајете ван, да гг сениори не учине друк, као што су га у Загребу учинили. Организација ће се дати спровести. Држат ћемо се, као да се ради о црквеној организацији, а ради ће се као до сада... (тј. орловско политички). Чим добијете одобрена правила од бискупа, можете почети радити у Сплиту... Размислите и договорите се с оо. Исусовцима и нађите најпаметнији начин, како ће се то питање потврде за Сплит ријешити...^[13]

Овако формирана и организирана »крижарска братства« диљем цијеле Хрватске, под руководством католичког клера, утирала су пут усташтву и за њега одгајала кадрове омладине. То најбоље илустрира, познати по своме раду међу крижарима, усташа – свећеник Фрањо Кралик, уредник »Католичког тједника« који 27. IV 1941. године у чланку »У знаку жртве – Уз повратак усташа« пише:

»Крижари и Крижарице! Приликом задњих догађаја видјело се, како је важну улогу вршила та организација духовно припављајући 'нову младу Божју Хрватску'. Одгој крижарске омладине, захваљујући пок. др. Ивану Мерзу и живому др Иви Протулипцу, био је радикално Хрватски. Духовни програм њезин с духовним програмом усташа слагао се је и износио га је безброј пута, на разним великим крижарским манифестацијама др. Иво Протулипац, а и други крижарски говорници. Нека, ето крижарска жртва у будућности дође до јачега изражаја. Али не толико ријечима, колико дјелима.«^[14]

Припадници организације »крижара« нису могли другим путем нити поћи када су њихови учитељи и душебрижници носили у себи својства расизма, вјерске и националне нетрпељивости и сл, што је касније, за НДХ, у пуној мјери дошло до изражаја. Изразити примјер оваквих учитеља и душебрижника је фра Мирослав Филиповић - Мајсторовић^[15], командант логора Јасеновац, који је дао побити око 35 000 људи, жена и дјеце у чијим ликвидацијама је и сам учествовао. Фра Дионизије Јуричев, капелан Павелићева двора и катехета, ни по чему није изостајао иза Мајсторовића. Овога монструма најбоље илустрира његов говор, одржан у Стази за рата, приликом покрштавања Срба у ком је, поред осталог, рекао: »У овој земљи не може да живи нитко осим Хрвата, јер ово је земља Хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куд ћемо с њим. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потреба, учинити ћу и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дијете до 7 година, а које смета нашем усташком покрету. Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо, а кад се проширимо и ојачамо, ако нам буде потребно, још ћемо да одузимамо од других. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знате да ја, када је потребно узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти«.^[16]

Католички свећеник – жупник и усташки таборник на Удбини Мате Могуш у својој клеронационалистичкој нетрпељивости и мржњи према Србима иницира њихово уништење и истребљење ријечима: »Досад смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, а сада је дошло вријеме да радимо пушком и револвером. Па ако будете тако радили, уживат ћемо плодност мутилачких бара«.^[17]

За Мајсторовићем, Јуричевим, Могушом и другима ништа није заостајао поп Јоле Бујановић, усташки бојник, организатор и вођа »крижара«, а за НДХ оснивач усташке јуришне бојне и војне полиције у Госпићу. Као велики жупан Лике у фебруару 1945. године дао је повјешати 60, а у марту 30 мушкараца и жена, већином Срба из Госпића. Оваквих и сличних свећеника – душебрижника, заклетих усташа прије и у току рата, који су обављали војне и друге усташке функције, није био мали број.^[18]

Када и тко је основао »Крижарско братство« у Госпићу нема поузданих података. Познато је да је са истим 1937. године руководио Стјепан Томљеновић Патак, студент (за НДХ усташки стожерник у Госпићу) и Анте Бркљачић Пић, студент. У овој организацији дјеловао је и гимназијски катехета, усташа Владимир Каргачин. Организација је окупљала омладину, ђаке гимназије, учитељске школе, студенте итд. и одгајала их у клеронационалистичком, фашистичком духу. Из њених редова потекле су најзлогласније усташке убице и кољачи, који су 1941. године сачињавали тзв. Помоћни усташки одред (ПУО) и вршили масовне покоље. У логорима Слано, Јадовно, Јасеновац и на другим стратиштима они су својим бестијалностима и крволоштвима потврђивали да су достојни својих учитеља. Још прије рата за Бановине Хрватске, јавно су по Госпићу пјевали: »Врати се, врати, Анте Павелићу«, или »Кад се Мачек из Женеве врати, дјелит ће се Срби и Хрвати«. Поред ових и сличних пјесама, међусобно су се поздрављали фашистичким поздравом (уздигнутом десном руком) уз повик ЖАП (Живио А. Павелић), »Бог живи« и »Бог и Хрвати«, а као знак распознавања носили су на реверима капута мали хрватски грб у облику трокута.

Нису били ријетки ни случајеви физичког напада госпићких франковаца на оне за које су сматрали да им сметају, или су за њих били непоћудни. Управо по узору на Хитлеров Стурмабтеилунг. Тако су једне ноћи 1939. године сачекали Николу Францетића, агронома, познатога комунисту из Личког Новог и претукли га. У госпићком парку Колаковац, уз пуцњаву из пиштоља, каменицама су напали познате госпићке комунисте: Јакова Блажевића, Милу Почучу, Ђуру Станковића, Недељка Жакулу, Иву Чачића, Анту Рукавину Буру, Николу Рупчића, Јуру Наглића и др. За овакве и сличне испаде (изгреде) тадашњи органи власти Бановине Хрватске у Госпићу, франковце нису позивали на одговорност. Прећутно се прелазило преко свега јер су у редовима ХСС-а, посебно у Грађанској заштити имали инфилтриране своје људе, који су их штитили и њихове поступке заташкавали. Једино, када су изазвали неред за прославе Мачекова рођендана (1940. године) онда их је неколицина истакнутијих интернирана у Шид и Лепоглаву.

»Маријину конгрегацију« организирао је и водио поп катехета Никола Машић, профашистички и усташки оријентиран. То је била клерофашистичка организација која је обухватала средњошколску женску омладину. Чланство у овој организацији за ученице било је обавезно. Из њених редова потекле су познате усташкиње, које су руководиле женским усташким организацијама.

Негдје 1939/40. године основана је у Госпићу уз учешће гимназијског професора Данијела Црљана, клерофашисте, »Хрватска усташка револуционарна акција« - ХУРА) којом су руководили Јосип Самарџија (студент), Марко Фрковић, Анте Пихлер (аустроугарски официр) и други. Нешто касније основана је и женска усташка организација »Револуционарна усташка женска акција« (РУЖА) под руководством Јосипа Шабана, Зденке Јањић, Ђурђице Хуњет и других. Осим студената, шака учитељске школе и гимназије, ове организације окупљале су и један број трговачких помоћника, пропалих и недовршених средњошколаца.

III

Слом Краљевине Југославије и проглашење НДХ (10. ИВ 1941.) госпићке усташе – франковци дочекали су врло припремљени. По узору на фашизам, који их је као квислинге и довео на власт, интенција им је била уклонити све, што их је могло у било којем виду ометати у њиховој владавини. За Србе је било планирано потпуно истребљење. Поред физичког уништавања, један дио српског народа намјеравали су кроатизирати (похрватити) путем прекрштавања, уз ангажирање католичке цркве.^[19] У ту сврху Павелић је већ 3. маја 1941. године издао законску одредбу о прелазу с једне вјере на другу, а 30. јуна 1941. године издана је и Инструкција под бр. 48468/41. у којој је, уз остало, стајало:

точ. 2) Грчко источњаци, који долазе у католичке и жупне уреде да буду примљени, морају донијети од котарских и опћинских поглаварстава потврду о личној честитости. Та се потврда издаје у споразуму с усташким логорима и таборима. О томе требају опћине и котарске области да извјесте Министарство правосуђа и богоштовља.

точ. 3) Код издавања тих потврда треба пазити на грчкоисточне житеље попове, тргвоце, богате обртнике, сељаке и уопће на интелигенцију да им се не издају потврде осим у случајевима када се доиста докаже њихова лична честитост, јер је начелно становиште владе да се оваковим особама не издају потврде«.^[20]

Ову »Инструкцију« усташки министар Миле Будак доставио је 14. VII 1941. године под бр. 42687-Б, 1941. године бискупским ординаријатима НДХ. У Окружници надбискупске канцеларије каноник унив. проф. др С. Башић, »Инструкцију« је протумачио овим ријечима: »Молимо преузвишени Ординаријат, да би у повјерљивој форми обавијестио све жупске уреде у погледу примања православних у католичку цркву. Православнима се неће ни у којем случају допустити да прелазе у грко-католичку цркву. Интенције хрватске владе, да се у католичку цркву не примају православни попови, учитељи, затим уопће интелигенција и напокон богати слој трговаца, обртника и сељака ради каснијих евентуалних одредаба с обзиром на њих да се не би извргавала неугодностима вјера и углед католицизма... Ниже и сиромаштво православно пучанство допуштено је примати уз претходну поуку у католичким истинама. У колико би горе споменути наваљивали да буду примљени, треба их у згодној форми задржавати у катекуменату или их на други начин отклонити.«^[21]

Нема сумње, католичкој цркви је било познато што се припрема српском народу, посебно његовој интелигенцији, свештеницима, учитељима, трговцима и богатијим сељацима. Предвиђено кроатизирање путем прекрштавања била је само илузија. Покољ у глинској цркви (29.7.1941.) и у другим мјестима, логори: Слано, Јадовно, Јасеновац, Стара Градишка итд. гдје је поклано и побијено на хиљаде и хиљаде људи, жена и дјеце, свједоци су како се »ниже и сиромаштво православно пучанство« кроатизирало и прелазило на католицизам.

Упоредно са Србима, усташе су припремале смишљено и систематско уништавање Јевреја и комуниста. Став према овима произлазио је из нацистичко-расистичког става Њемачке. Осим тога однос према комунистима био је садржан у самој усташкој идеологији која је почивала на клеронационализму и као таква била антикомунистичка. Припремано је и уништење непоћудних Хрвата и свих оних које су сматрали опаснима и непријатељима. У духу овакве концепције усташе су у свим крајевима отпочеле хапшењем и ликвидирањем виђенијих Срба и комуниста.

У Госпићу је за преузимање власти на подручју Лике била формирана група од 6 чланова под називом »Ослобођење«: Јосип Самарџија, Иван Томљеновић, Марко Фрковић, Анте Бркљачић, Ловро Дуић и Фране Милетић, као и Помоћни усташки одред (ПУО) за вршење патрола, стража, хапшења, ликвидација и слично. ПУО је имао око 80-100 припадника, а сачињавали су га студенти, ђаци, недовршени средњошколци, трговачки помоћници и шегрти. Са задацима, за које су се раније, низ година, фанатично и систематски припремали, били су упознати скоро сви чланови.

Исти дан по проглашењу тзв. НДХ »усташки стан« (сачињавали га чланови групе »Ослобођење« и др), смјештен у старој опћини, око 18 сати приступио је хапшењима виђенијих Срба. Хапшење је вршио ПУО, уз помоћ једног броја припадника Мачекове Грађанске заштите, у групама које су бројиле 6-8 чланова. У бившем Дому »Југосокола«, у једној мањој просторији, била је смјештена група за ликвидације: Миле Стилиновић (Мајинкин) Штука, Нико Јелача Штакор, Звоне Наглић, Марко Марас Циго, Јосо Матијевић, Јопа Сукнаић, Владо Левар, Браја Жумберац и други. Још прије избијања рата они су сачињавали неку врсту франковачке ударне групе која се физички обрачунавала са појединцима – њима непожељним. Касније је ова група употпуњена Стипом Бркљачићем (Лињаков), Крешом Рукавином, Франом Светићем, Блажом Дошеном и другим ноторним убицама – кољачима, те прозвана »десетина смрти« због ликвидације у Шарановој јами на Јадовном. Како се овим убицама дошло до назива »десетина смрти«, није познато. За претпоставити је да је у самом почетку група за ликвидације бројила 10 чланова и по томе добила назив. Чињеница је да је број ликвидатора на Јадовном више него двострук. Познато је да су чланови ПУО одлазили на Јадовно и учествовали у ликвидацијама.

Два до три дана послије 10. ИВ 1941. године у Госпић се из интернације вратио Јурица Фрковић. Тада је по његовом наређењу ПУО распоређен и у групама послан на терен у српска мјеста и села ради успостављања усташке власти, хапшења и ликвидација. Групе су биле распоређене овако: Лапац – Милан Матаија, око 10 чланова, Удбина – Томо Дуић, 7-8 чланова, Грачац – Никола Јапунчић и Милан Алић, око 15 чланова, Плоча – Анте Чанић, око 5 чланова, Кореница – Јуцо Угарковић, око 15 чланова, Врховине – Звонко Верзон (Анте), око 10 чланова, Вребац – Звонко Пезељ, 7-8 чланова, Отрић – Габре Шикић, 3-4 члана итд.^[22]

Званични називи ових група нијесу познати. Негдје су називане »усташки стан«, а понегдје је вођа групе називан »усташки повјереник«.^[23] Чињеница је да су ове групе на терену вршиле хапшења и уопће терор над народом, те починиле најсвирепије злочине – масакрирања, убиства и пљачке. Надзор над њима су водили усташки емигранти Фране Шарић Франић и Јосо Томљеновић, који су у ту сврху дошли из Загреба.

Међу првим Србима у Госпићу били су ухапшени и затворени: Илија Опачић, директор учитељске школе: Богдан Бруић, адвокат; Михајло Поткоњак Мићок, професор; Илија и Бошко Плећаш, Миливој Зец и Богдан Новковић, чиновници; Никола Михић, Милан Максимовић, Никола Дукић, Милан Кнежевић и Богде Станић, трговци; Милан Обрадовић, столар; Илија Жегарац, пекар; Петар Станић, гостионичар; Јово Крајновић, бријач; Јанко Обрадовић, подузетник; Александар Опачић Саша и Бранко Басарић студенти; те ученици Богде Почуча Мачек (члан СКОЈ-а), Ђорђе Рајчевић и други. Треба истаћи, да је велики број студената и ђака Срба био напредан и лијево оријентиран.

Од жена прва је била ухапшена Јела Почуча Заријинка. Убијена и бачена у јаму на Јадовном.

Госпићки Срби били су затворени у казнионицу (називана од грађана и »Герицхт«) гдје су свакодневно злостављани, тучени и мрцварени. Послије говора усташког доглавника Миле Будака у Госпићу (2. маја 1941. године) поменути су изведени у двориште казнионице, затим повезани и одведени на губилиште. Тада се препричавало, а то су потврдиле и поједине усташе својим изјавама, да су побијени и бачени у Мацолину јаму на Јанчу. Истинитост ове верзије у извјесном смислу потврђује и случај Миле Вујновића Пучана, који је нађен мртав код Будачког моста. Вујновић је вожен у истом правцу и није искључено да је искочио из камиона и покушао бијег, или је већ раније био убијен у казнионици, па је на том мјесту његов леш избачен. Адвокат Богдан Бруић био је у казнионици одвојено затворен и под конац маја убијен.

Упоредо са Србима похватан је и похапшен један број госпићких комуниста: Анте Рукавина Бура и Динко Томичић – студенти, Никола Старчевић – шуштер, Томо Баленовић – чиновник, Фрањо Здунић Лав – гимназијалац (члан СКОЈ-а), те лијево оријентирани Јуре Чорак, Милан Стопић, Драго Прпић Карло и др. Затим је ухапшен Иван Мурковић, предсједник организације ХСС са још четири члана ХСС-а. Читава ова група, затворених у казнионицу, бројила је око 22-23 затвореника. Међу њима су се налазили и чланови КПЈ и СКОЈ-а из Перушића: браћа Јосо и Мартин Дасовић, Јука Колан, Дане Баленовић, Мића Кулаш и други. Нешто касније су ухапшени Милан Светић Мишо, гимназијалац (члан СКОЈ-а), Иван Алар, сестре Текла и Ана Фајдић, Ката Бевандић – познати као наклоњени комунистима и симпатизери.

У току априла и маја 1941. године усташе су радиле на учвршћивању и консолидирању преузете власти уз хапшење истакнутијих Срба, комуниста и Хрвата које су сматрали непоћуднима. Ова хапшења и ликвидације по свом обиму нису била таквих размјера, као хапшења, прогони и покољи који су услиједили наредних мјесеци.

Масовна хапшења, убиства, покољи, пљачке и уопће терор над Србима, Јеврејима и комунистима отпочели су почетком јуна 1941. године. Усташе су приступиле оваквим мјерама, без обзира на планирано систематско уништавање Срба, иницирани све већим народним отпором против њихове власти, ширењем устанка и НОП-а, те нападном њемачког Реицха на Совјетски Савез 22. VI 1941. године.

Да би својим поступцима дали и законску форму, усташко Равнатељство за јавни ред и сигурност (РАВСИГУР) накнадно је издало (15. 7. 1941. године) и званичну наредбу: »Ваља одмах отпочети са притвором свих Срба и Жидова, који су имало познати као комунисти. Ваља почети постепено и фактички притварати и отпремати у збирне логоре »Госпић« Србе из појединих такозваних православних отока, тј. специјално пазити на то да буду финанцијално јачи и интелектуално«.^[24]

Управо тих мјесеци (јуни-јули) размиљели су се по терену усташки функционери (Будак, Артуковић, Лорковић, Жанић и др.) да би својим говорима подстакли и охрабрили подручне усташе на масовне истребљивачке покоље. Миле Будак међу првима, већ 2. маја 1941. године, држи свој познати говор у Госпићу (говорио је са балкона бившег Среза) у којем узвикује: »Бјежите псине преко Дрине« и »Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остали ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити.« Шестога јуна држи говор у Крижевцима, а 8. јула у Вуковару, гдје иступа с паролом: »Или се поклони или се уклони«. У Пакрацу је 20. јула рекао и ово: »Једног Влаха посади и угости за столом, а другога свежи и сједи на њега. Што ти мисли онај за столом, исто ти мисли онај под столом. Зато запамти и ово: с Влахом (Србином) једи само пола здјеле убиј га здјелом по глави, јер ће и он тебе«.^[25] Слично Будаку говоре и остале усташке главешине. Тако је, на примјер, усташки стожерник из Бања Луке др Гутић у Санском Мосту рекао и ово: »И код нас, ускоро, друмови ће пожељети Србаља, ал Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљење. Не будите слаби на спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашега поглавника и мој неће вам узмањкати«.

За вријеме кулминације покоља у Лици, Јурица Фрковић (велики жупан) послије покоља у Широкој Кули држи говор придадницима ПУО, називајући их »Жутим орловима«, у којем истиче: »Фундамент на Јадовном је од Срба и Жидова, а глазура ће бити од покварених Хрвата«.

Подстрекивања, која су тих дана долазила од усташких врхова, имала су своју језиву примјену. Отпочео је свеопћи истребљивачки и уништавајући покољ Срба, Јевреја, комуниста и за усташе непоћудних Хрвата. Немилице су убијани мушкарци, жене и дјеца. Пљачкана је имовина, а куће и читава села спаљивани. Усташке клерофашистичке групе, формиране од типова за изразито патолошким својствима, вршиле су неописив терор над читавим народом. Заскочен усташким злочинцима и крволоштвима народ је био ужаснут и обезумљен. Колико је у Лици у тим покољима и страдањима угашено живота ради илустрације наводимо да је:

• у Дивоселу побијено и поклано преко 977 мушкараца, жена и дјеце;
• у Смиљану око 550 претежно жена и дјеце;
• у Широкој Кули убијено је 433 жена, дјеце и стараца;
• у Коси и Млакви код Косиња у једној кући спаљено 275 жена, дјеце;
• у засеоцима код Перушића пробито и поклано мушкараца, жена и дјеце;

Томашевићи – 50, Пејновићи, Ситвуци и Глуичићи – 46, Борчићи – 65;

• у Бунићу И 98 кућа спаљено и 125 лица убијено;
• у Суваји и Србу 306 мушкараца, жена и дјеце побијено и заклано;
• у Бубњу код Лапца неколико стотина мушкараца, жена и дјеце убијено

и поклано, као и у Мељиновцу код Лапца;

- Штикади код Грачаца убијено и поклано око 250 мушкараца, жена и дјеце;

- у Грачацу убијено 70 младића који су се на војни позив одазвали и, тако преварени, побијени;^[26]

- у Швици код Оточца поклано 30 лица и

- у Брлогу код Оточца убијено 50 лица.

За вријеме ових покоља пуниле су се личке крашке јаме, понори и бездани тијелима људи, жена и дјеце. На подручју Перушића бачено је у јаме: Нездравка – 13 лица из Крша, Думан – 20 лица из Липова Поља, Павкуша – 20 лица из засеока Пејновићи и Узелци; код Пазаришта у јаму Шевићи око 1500 мушкараца, жена и дјеце, допремљених из других крајева земље; у Горњем Косињу код Св. Ане (цркве) бачено је у јаму око 200 људи жена и дјеце; на Јанчи у Мацолину јаму неколико стотина мушкараца, жена и дјеце, допремљених са подручја Лике и из других крајева возом, камионима и другим превозним средствима; у 6 јама на западним падинама Велебита (подручје Карлобага) бачено је преко 4200 мушкараца, жена и дјеце, углавном Срба и Јевреја, допреманих из других крајева земље. У котару Грачац у 4 јаме (једна на Куку) бачено је и убијено више хиљада људи, жена и дјеце. ^[27] Неке преживјеле и похватане у овим покољима усташе су одводиле у Госпић у казнионицу, а затим у логоре, или изравно на друга губилишта.

IV

За истребљење и уништавање Срба, Јевреја и комуниста усташе су се смишљено и плански припремале. У циљу остварења својих планова, прије него су отпочели масовним терором и покољем формирали су сабирне (збирне) и концентрационе логоре. Сабирни логори имали су прихватно-транзитни карактер, за разлику од концентрационих којима је била намјена физичко уништавање интернираних. Упућивање у логоре била је слободна воља великих жупана, стожерника, логорника, таборника, шефора радарства (полиције) заповједника војних формација, специјалних Павелићевих изасланика и сл. Према упутствима ових вршене су ликвидације заточеника, допуњаване самовољом команданата логора и посаде која је вршила обезбјеђење.

Први сабирни логор на територији НДХ основан је 29. априла 1941. године у Дрњу код Копривнице, у зграда творнице »Даница по којој је и добио име.^[28] Одлука о његову формирању донесена је 20. априла 1941. година. Први заточеници у њему били су Срби и комунисти (469) са подручја Грубишног Поља, Крижеваца и Пакраца. Кроз логор је прошло око 5000 интернираца, од чега око 4500 Срба, 300-400 Јевреја, а остало су били комунисти и Хрвати. Због глади, злостављања и убистава живот је у логору изгубило око 200 затвореника. Интернирани су били из свих крајева Хрватске и Босне и Херцеговине. У групи Јевреја налазило се 175 младића Јевреја из Загреба, од којих су многи били лијево оријентирани. Међу њима је било чланова КПЈ и СКОЈ-а.^[29] Ови младићи Јевреји 30. 6. 1941. године отпремљени су возом у Госпић.

»Даница« је као логор расформирана првом половином јуна 1941. године (датум није познат), а посљедњих 1600 заточеника транспортирано је у Госпић и Стару Градишку.

У јуну 1941. године формиран је у непосредној близини Госпића сабирни логор којег су усташе званично назвале »Збирни логор Госпић«. Точан датум његова оснивања није познат. Почетком друге половине јуна већ је постојао. Заповједник му је био усташки поручник – кољач Драган Пудић Парализа, а обезбјеђење су вршиле усташе из 17. и 23. усташке полубојне. Налазио се око 3-3.5 км источно од Госпића, на лијевој обали ријеке Новчице, удаљен од воде 250-300 м. Био је смјештен у 3 велике господарске зграде (штале) опасане оградним зидом висине 2.5 м. Ови господарски објекти, које је још прије рата саградила угледна госпићка породица Максимовић, били су познати под именом »Максимовића штале«. Када су их усташе претвориле у логор, заточеници га прозваше »Овчара«, по овцама које су се ту некада налазиле.

У логору »Овчара« били су интернирани Јевреји, (мушкарци, жене и дјеца), жене Српкиње и њихова дјеца и један мањи број жена, комуниста хрватске националности. Потјецали су из свих крајева Хрватске – Загреба, Лудберга, Вараждина, Копривнице, Дубровника итд; те из Босне и Херцеговине – Сарајева, Завидовића, Брчког итд. Колики је број заточеника прошао кроз логор није познато. Интернирани су из логора транспортирани камионима за Карлобаг, а затим бродицама на оток Паг у »Слано« гдје су на врло свиреп начин убијени.

У току аугуста 1941. године у логору се налазило око 1500 мушкараца и жена и око 100 дјеце. Познато је да су првом половином аугуста отпремљена 4 камиона заточеница на оток Паг у »Слано« гдје су одмах по искрцавању на обали, на најзвјерскији начин побитне.

Глад, психичко и физичко изнуривање, малтретирање и злостављање у »Овчари« били су свакодневна појава. За сада се не располаже подацима да су у логору вршена убиства – ликвидације. Међутим, у једној ували, недалеко логора, налазио се у то вријеме гроб младе жене или дјевојке. Наводно је била Јеврејка. На комаду дрва (забитог у гроб) била је причвршћена фотографија. Да ли је ова дјевојка извршила самоубиство, умрла својом смрћу или убијена од усташа, остаје неразјашњено.

»Овчара« је као логор укинута под сам конац аугуста 1941. године. Претходно (19. 8. 1941. године) допремљено је из логора »Слано« око 450 (?) Јевреја и 360 Срба из госпићке казнионице. Обје ове групе заједно са заточеницима из »Овчаре« су 21. 8. 1941. године отпремљене возом за Јастребарско, а затим мушкарци у Јасеновац, - а жене у Крушчицу код Травника.

Казнионица у Госпићу, код старијих грађана позната и по именом »Герицхт«, била је велика четверокрилна зграда цца 130 x 130 м на 2 спрата. Крила зграде међусобно су повезана и затварају дворишни простор са бунаром на средини. У предњем западном крилу зграде, за Краљевине Југославије били су смјештени: суд, јавно тужилаштво и грунтовница. Остала три крила сачињавала су казнионица у коју се улазило са источне стране.

У априлу 1941. године Талијани су, једно краће вријеме, у сјеверном крилу зграде држали заробљене официре Југославенске војске. Послије њихова одласка усташе су је у потпуности преузеле и користиле, мањим дијелом као казнионицу, а у већини као центар (логор) сабирно-транзитног карактера. У њу су затварани Срби, комунисти (мушкарци и жене) и непоћудни Хрвати. Заточеници су били из свих крајева Хрватске, Босне, Херцеговине и Сријема. Допремани су возом, камионима, а понекад и запрежним колима (случај Срба из Двора на Уни и околице Бихаћа). За транспортирања, нарочито возом (жељезницом), заточеници су били згрувани у марвинске вагоне по 50-60 људи и, без обзира колико је дуго транспорт трајао, нису добивали нити хране, нити воде.

На жељезничкој станици у Госпићу, гдје се вршио утовар стоке, усташе су оградиле простор дрвеним плотом у висини 2 м и ту истоварале транспортиране. На овом простору вршио се и попис приспјелих, само у прво вријеме. Приспјеле је прихватио усташки надпоручник Јанко Михаловић, управник казнионице за политичке затворенике. Након пописа, тј. прихвата, жене, дјеца, Јевреји и Хрвати одважани су камионима; а Срби у дворедима и четвероредима, везани жицом два по два или четири по четири, у колони, која је још и уздужно била повезана ланцем или конопом, одвођени су пјешице. Врло често били су тако густи повезани да су морали ићу укорак, јер у противном не би могли ходати. Колоне повезаних бројиле су 100, 150, 200, 250 и 300 људи, према томе колики је број био допремљен. Срби су са жељезничке станице отпремани у казнионицу, а затим на губилиштима, или у логор на Пагу или Јадовном; или су, што је било у већини случајева, изравно одвођени на губилиште. Исти поступак је био и са мушкарцима Јеврејима и Хрватима, с тим што Јевреји нису допремани у казнионицу. Жене Јеврејке и Српкиње са дјецом отпремане су у логор »Овчару«, а затим на оток Паг. Исти поступак је био и према женама комунистима хрватске националности, с разликом што је један дио њих смјештен у казнионицу. У случајевима када су транспорти били врло велики, а у недостатку простора, усташе су Јевреје смјештали привремено у двориште и кино-салу старе опћине. Било их је смјештених и у дворишту хотела »Лика«.

Половином јула 1941. у казнионицу је из Лепоглаве допремљена једна већа група комуниста, старих чланова КПЈ, на челу са Кавурићем, Крајачићем, Буковцем, Анком Буторац и др. Тко је све од комуниста Срба, Хрвата и Јевреја био отпремљен на Јадовно или ликвидиран, подацима се не располаже. Познато је само да је у групи од 175 младих Јевреја, доведених из логора »Даница«, било чланова КПЈ и СКОЈ-а, али њихова имена за сада нису позната.

У мјесецима јуни, јули и аугуст 1941. године, за вријеме најжешћих покоља, казнионица је била толико пуна да је у ћелије (затворске) било нагрувано и 25-30 људи. У овако набијеним ћелијама не само да се није могло сједити, напротив, није се могло нити стајати. Врло велики број затвореника налазио се и у затворском дворишту. Колики је број, посебно Срба, прошао кроз ову казнионицу није познато, а нити се располаже подацима. Тешко да ће се то било када и утврдити. Према оцјени неких очевидаца у дворишту казнионице знало је дневно бити и до 5000 људи, у а времену од 20. 7, ди 19. 8. 1941. године око 25000 људи прошло је кроз казнионицу.

Услови затвореника и оних који су довођени и одвођени даље из казнионице били су језиви. Храна се састојала од нешто мало граха или каше, а у највише случајева није ни добивана. Поступак је био звјерски. Усташе су упадале у ћелије, тукле штаповима, боле ножевима и убијале. Такав поступак са затвореницима био је за читаво вријеме постојања усташа. Злочини који су се овдје чинили несхватљиви су и неописиви. Тако, на примјер, Стевица Дукић (син трговца Дукића) младић гимназијалац, у то вријеме (1941) имао је 16 година, био је у казнионици измасакриран. Нос и оба уха су му одрезали, а затим је ликвидиран у Медачкој плантажи. Сва његова кривица састојала се у томе што је био син трговца Дукића. Иначе, Стевица је материјално и финансијски потпомагао ногометни клуб ГОШК и дружио се са његовим играчима, те је пред слом Краљевине искључен из »Југосокола«. Према једној верзији (непровјереној) слично је завршио и проф. Михајло Поткоњак Мићок. Њега је усташки емигрант Шарић Франић у ћелији распорио ножем »од учкура од бијела грла«. Касније је банковни чиновник Иван Здунић из Жабице убијен у ћелији из револвера, а затим су му пререзане жиле на рукама итд.

Терка Фрање Гојмерац, рођена 1901. у Загребу, приватна чиновница, говорећи о усташким злочинима у логорима, за збивања и злочиначке поступке усташа у госпићкој казнионици је навела: »У казнионицу Госпић стигла сам 20. VII1941. Ту сам видјела како се даномице одважавају људи, на хиљаде, везани жицом, на Јадовно и оток Паг. Стално су долазили велики транспорти из читаве Босне. Ти људи су путовали неколико дана у затвореним марвинским вагонима, без хране и воде, у српањској врућини. Онако жедни, гурали су се око бунара у казнионичком дворишту. Чекали су у дугим редовима да дођу до воде. Један од њих био је мало нестрпљив и то га је одмах коштало главе. Убијен је од усташе Николе из револвера и остао је на мјесту мртав.

Често смо чули запомагање из ћелија, гдје су усташе тукли и мучили људе. У тим ћелијама били су они осуђени на смрт гладовањем и батинањем. У ноћи кад се гасило свјетло, знали смо што то значи: извлачили су мртве из ћелија, видјели смо то са прозора. То су хтјели обављати тихо и непримјетно. Држим да је у оно вријеме што сам била у казнионици Госпић (од 20. VII до 19. VIII 1941.) прошло кроз њу око 25.000 људи. Име заповједника казнионице не знам. За нас политичке заточенике био је логорник Михајловић, а много је обилазио казниону и усташа Пудић…«^[30]

Ана Фајдић (Миле и Кате), ухапшена од усташа у Госпићу 26. VII 1941. године, између осталог, је за усташке злочине вршене у госпићкој казнионици навела: »Кроз оно вријеме док сам ја била у казнионици вршена су масовна злочинства као убијање, батинање и слично, те сам тако гледала људе чак и одрезаних уши и на сваке муке мучених. Осим тога било је скоро свакодневно допремање и отпремање транспорта људи који су отпремани на клање, а то су нам баш говорили да ови људи иду на клање, вакмани из казнионе. Ових случајева не могу набројити, јер их је било толико много, а колоне би биле од прилике од 100-200 људи, како која, а били би везани…«^[31]

За вријеме батињања, масакрирања и убијања по затворским ћелијама усташе су на дворишту затвора стварале буку ударањем у разне металне предмете, како се не би чули јауци и крици запомагања. Ноћу су износили на двориште измасакриране и убијене настојећи то прикрити гашењем свјетла. Затим се вршио утовар, при чему су се чули повици: »улази« и »пењи се«. Они који су остајали у ћелијама, знали су да су то њихова браћа, рођаци, сељани и другови одвођени на стратиште.

Свакодневно пријеподне у затворском дворишту формиране су колоне (дворедне и четвероредне) затвореника повезаних жицом међусобно и уздуж колоне. Ове колоне одвођене се пјешке на Јадовно. Упоредо с њима, врло велики број заточеника пребациван је на стратиште једним аутобусом и с 2 камиона. У току ноћи жртве су одвозили само камионима. Тих мјесеци то се понављало из дана у дан, из ноћи у ноћ.

Паралелно са формирањем сабирних логора усташе су, уз инструкције и учешће Нијемаца и Талијана, приступиле оснивању концентрационих логора. Логори су били предвиђени за масовну интернацију Срба, Јевреја, комуниста и непожељних Хрвата. Оснивачи логора били су Дидо Кватерник, Мијо Бабић и Андрија Артуковић.

У склопу Усташке надзорне службе (УНС) 1941. године формирани су Уред III и Усташка обрана (УО). Уред III имао је, углавном, организацију и управу над логорима, а УО као војно-полицијска јединица обезбјеђења логора и подручја на којем се он налазио. За формрање и успоставу логора био је задужен и одговоран Мијо Бабић, усташки емигрант, који је и раније, прије формирања Уреда III, приступио организацији логора, хапшењима, прогонима и ликвидацијама. Послије његове погибије, јуна 1941. године, ову његову функцију преузео је познати злочинац Вјекослав Лубурић Макс. Треба истаћи да је и Лубурић, као раније и Бабић, био изравно подређен и одговоран Павелићу.^[32]

Не располаже се подацима, нити је познато, чија је уопће била замисао да се први концентрациони логори, називани и »логори смрти«, оснују на отоку Пагу и у Лици – на Јадовном. Да ли су оток Паг и Лика због свог положаја и конфигурације тла били најподеснији, или је усташка организација у Госпићу и Лици сматрана најпоузданијом, остаје неразјашњено. Није искључено, да су код одлучивања пресудну улогу одиграли Артуковић, Будак и браћа Мате и Ивица Фрковић, чији је брат Јурица (усташки велики жупан) руководио усташком организацијом у Лици (у Госпићу) и као такав улијевао највише повјерења у остваривање њихових замисли и циљева.

Концентрациони логор на отоку Пагу је био први концентрациони логор којега су основале усташе, а званично је носио име »Логор Паг«. Састојао се из два дијела: »Метајне« - логора за жене и дјецу и »Слана« - логора за мушкарце. За све вријеме постојања, до његове ликвидације, њиме је руководио усташки емигрант, кољач Иван Девчић Пивац, а уједно је био и заповједник 13. усташке бојне, која је обезбјеђивала логор. Њему су били подређени: Макс Очић, заповједник у »Метајни«, и Славко Баљак Вентура, заповједник у »Сланом«.

Подаци о оснивању логора на Пагу међусобно су контрадикторни. Према једнима, непосредно иза проглашења НДХ на Паг су дошли усташки емигранти: Мијо Бабић, Мијо Бзик, Иван Девчић и други у сврху одабирања локације и оснивања логора. Познато је да су усташки емигранти дошли у земљу 19. IV 1941. године и, према томе, њихов долазак и посјет Пагу могао је услиједити најраније концем априла, или почетком маја 1941. године. С обзиром на чињеницу да је одлука о оснивању првог сабирног логора »Даница« донесена 20. ИВ 1941. нема сумње да су усташе паралелно с тиме ужурбано радиле и на оснивању концентрационих логора. Свакако у вези с тим услиједио је долазак Бабића и групе усташа на Паг. За претпоставити је да је тада одређена локација логора и донесена одлука о његовом оснивању. Према подацима, прве радове око подизања логора изводиле су саме усташе. Највјеројатније да су усташе изводиле радове на »Метајни«.

Тачан датум формирања »Метајне« - логора за жене и дјецу, није познат. Званичних података нема. Ипак, може се прихватити претпоставка да је у току мјесеца маја 1941. године био оспособљен за смјештај заточеника. Налазио се на источној обали Пашког залива, у непосредној близини мјесташца Метајна. Састојао се од 3 дрвене бараке. Према подацима, први заточеници логора били су жене Јеврејке и дјеца, допремљени из Загреба преко Госпића, који су у логор стигли 24. јуна 1941. године. Управник логора био је усташки кољач Макс Очић, који је припадао 13. усташкој бојни, чији су дијелови вршили обезбјеђење логора.

У логору »Метајна« биле су смјештене жене Јеврејке и Српкиње, њихова дјеца, те жене комунисти хрватске националности. Капацитет логора није познат, а нити се располаже подацима о томе. Не зна се ни колики је број жена и дјеце доведен у логор и побијено. На основу ексхумације лешева – 293 жене и 81 дјетета – на простору логора »Слано«, гдје су били доведени и побијени, долази се до закључка да је логору посљедњих дана боравило, тј. било заточено, цца 350 до 400 жена и дјеце. Ова цифра би се могла узети и као капацитет логора.

Чињеница је да је врло велик број жена Српкиња, Јеврејки и њихове дјеце, као и жена комуниста хрватске националности, који су довођени из свих крајева Хрватске, Босне и Херцеговине, те са самог подручја Лике, с интенцијом да их се интернира у »Метајни«, већ за самог спровођења био ликвидиран. Побијени су и бачени у јаме на западним падинама Велебита, или у море уз источну обалу отока Пага. Познато је да су почетком аугуста 1941. године четири камиона заточених жена из логора »Овчара« (у Госпићу) упућена у »Метајну« и на источној обали Пага, у непосредној близини логора »Слано«, жене су искрцане и одмах побијене.

»Метајна« је за несретне жене, мајке са дјецом, дјевојке и старице, била право мучилиште и пакао. Злочини и звјерства које су над њима усташе чиниле, непојмљиви су и несхватљиви. Глад и жеђ чему су извргаване по више дана (у масакрирањима (женама су резане дојке, трбуси и сл.) и другим садистичким поступцима. За илустрацију треба навести да су католички свећеници: дон Крсто Јелинић, жупник из Барбата, Љубо Магаш и Мартин Марас долазили су једанпут недјељно у логор ради задовољавања својих сексуалних порива. Силовали су младе жене и дјевојке, које су послије тога биле измасакриране и убијене. Заповједник логора, кољач Девчић, своје патолошко-садистичке пориве задовољавао је на тај начин што је постројавао голе жене – заточенице и из пиштоља их гађао у груди.

Ликвидација логора »Метајна« извршена је између 15. и 19. аугуста 1941. године на тај начин што су заточенице и дјеца у том периоду пребачени у логор »Слано« гдје су побијени. Том приликом ликвидирано је: 293 жене и 81 дијете. Талијани су 11. 9. 1941. године извршили ексхумацију и пронађене лешеве спалили. Ликвидација заточеница од усташа, што је утврђено на откопаним лешевима, извршена је на најбестијалнији начин. Жртве су усмрћиване тупим предметима или клањем. Незнатан број ликвидиран је ватреним оружјем.^[33]

Ни званичним подацима о датуму оснивања логора »Слано«, за мушкарце – Србе, Јевреје и Хрвате – се не располаже. Према изјавама појединих бивших заточеника произлази да су први радови на подизање логора отпочели 25. јуна 1941. године, а изводила их је група од 200 Јевреја доведених из Загреба преко Госпића. Логор се налазио на источној обали отока Пага, насупрот Карлобагу, на голети и кршу увалице Слано по којој је и добио име. За претпоставити је да су усташе овај пусти и неприступачнији крај користили као губилиште и прије оснивања и подизања логора. Овај логор је био ограђен бодљикавом жицом, а састојао се из два дијела – јужног и сјеверног - који су међусобно били одвојени жицом. У јужном дијелу налазили су се заточеници Јевреји, смјештени у 3 дрвене бараке; а у сјеверном Срби и Хрвати, смјештени у 10 дрвених барака.^[34] Да ли је Славко Баљак Вентура, кољач, био цијело вријеме управник логора, није познато. Према неким подацима управници логора су се често мијењали. Ни капацитет логора није познат, а не располаже се ни подацима о броју Срба, Јевреја и Хрвата који су у њега доведени и побијени. За сада то остаје неразјашњено.

Треба истаћи да врло велик број Срба, Јевреја и Хрвата, упућених у логор »Слано«, тамо никада није стигао. Познато је да су их усташе, приликом спровођења преко Велебита, ликвидирале и бацале у 6 јама на западним падинама Велебита. Само у јаму на Попртњаку (брдо Бадањ) код Башких Оштарија бачено је више стотина лица. Осим тога, врло велик број је побијен и бачен у море надомак источној обали отока Пага.

Први заточеници логора били су ангажирани на нивелирању терена, постављању оградне жице, градњи једне двоспратне дрвене бараке и изградњи пута (цесте) Башка Слана – Сушац. Заточеници су у логор постизали скоро свакодневно у већим и мањим скупинама. У прво вријеме боравили су под ведрим небом, на земљи и камену, ноћу и дању, изложени временским непогодама. Радови које су обављали били су тешки и изнуравајући. Радило се 10-12 сати дневно. Исхрана је била више него слаба: порција топле воде са неколико зрна граха или с отпацима купуса. Крух је добиван нередовито, у размаку од 10 дана по 80 грама. Касније уопће није ни добиван. Вода за пиће и кухање узимана је из вруља код обале и била је слана.

Дана 3. јула. 1941. године логор је посјетио непознати усташки официр. Није искључено да је то био Лубурић јер, према подацима,он је у то вријеме боравио у Госпићу. Тада је издвојена група од 55 старијих Јевреја, с образлоћењем да иду у други логор, и ликвидирана. Некако у то вријеме, невријеме је срушило бараку, која је била у изградњи, и под рушевинама смрт су нашла 3 заточеника, а 10 их је било озлијеђено. Ова десеторица идућег дана изнесена су, с мотивацијом да иду у болницу, и ликвидирана. Непосредно иза тога извршено је прво јавно стријељање у логору, којем су присуствовали сви заточеници из јеврејског и српског дијела. Стријељан је Вилхелм Кеисер с образложењем да је покушао бијег. Идућег дана стријељана су и два Србина (имена непозната) с инсинуацијом да су напали стражара.

У српском дијелу логора поступак је био још гори и свирепији, него у јеврејском. Заточеници нису смјели сједити, а нити лежати – морали су чучати. Међусобно нису смјели разговарати. Уколико би нетко био ухваћен у разговору, одмах је био убијен. Као Јевреји, и Срби су извођени на радове и за рада били злостављани и убијани. Такав поступак примјењиван је и према заточеним Хрватима. Како су пристизали нови заточеници, тако су редовно из логора одвођене групе раније доведених заточеника. Одвођење ових и њихово ликвидирање усташе су прикривале образложењем да су премјештени у други логор.

Другом половином јула 1941. године дио логора, у којем су се налазили Срби и Хрвати, био је потпуно испражњен. У њему је владала дизентерија и када су у тај простор пресељени Јевреји, затекли су само два заточеника који су умирали.

Ликвидације заточеника логора »Слано« већим дијелом су вршене бацањем жртава у море. Претходно би за жртву био привезан камен да би потонула. Извјестан број заточеника ликвидиран је недаклеко логора – на предјелу званом Фурнажа. Жртве су бацане, и у јаме, и у ископане ровове. На том предјелу налазе се 3 веће масовне гробнице. Највећа се састоји од 6 уздужних ровова дугачких 7 м, дубоких 2 м, који су на врху повезани попречним ровом дугачким 56 м, дубоким 2-3 м и широким 3 м. На чиатавом простору налази се још низ мањих и појединачних гробова.

Усташе су жртве убијале тупим предметима, ножевима и, најмање, ватреним оружјем. Претходно су им везане руке жицом, а у неким случајевима и ноге. То је потврдила ексхумација коју су начинили Талијани (11. 9. 1941.) петнаестак дана након ликвидације логора и одласка усташа са отока Пага. Тада је из ровова извађен 781 леш: 407 мушкараца, 293 жена и 81 дјетета. Уз поједине женске лешеве пронађени су и дјечији, који су били заједно везани. Очито да се ради о дјеци која су заједно с мајкама жива бачена у ров, јер на њиховим лешевима нису пронођени трагови усмрћења.^[35]

Прије него су отпочеле ликвидацијом логора »Слано«, усташе су 12. аугуста 1941. године једну групу заточеника бродицама пребациле у Барић Драгу, а затим их одвеле у Велебит гдје су их ликвидирале. Истим путем одведена је 15. аугуста и друга група. Колики је број заточеника био у овим групама није познато. У то вријеме, можда и нешто раније, према неким подацима, одведена је и једна група од око 3000 (?) Срба, наводно у правцу логора »Јадовно«.^[36]Највјероватније да је овом групом испражњен дио српског и хрватског логора »Слано«. Међутим, како се у подацима о логору »Јадовно« нигдје не спомиње долазак овако велике групе, долази се до закључка да је наведена група заточеника путем, негдје у Велебиту, ликвидирана.

У ноћи између 19. и 20. аугуста 1941. године усташе су у потпуности ликвидирале логор »Слано« и напустиле оток Паг. Са собом су повеле око 450 преосталих заточеника Јевреја (према неким подацима само 100). Овај остатак заточеника отпремљен је у Госпић, а затим 21. аугуста 1941. године транспортиран, преко Јастребарског, за Јасеновац.

V

Концентрациони логор смрти »Јадовно« налазио се сјеверозападно од Госпића – на удаљености од 23.5 км – дубоко у шуми велебитског масива. Цеста која води од Госпића на запад према Карлобагу на завршетку 7-ог км, иза села Подоштре, рачва се и један крак се одваја на сјевер према селима Трновац и Јадовно. Пут до Трновца (3.6 км) пролази равничарским тереном, а од трновачке цркве пење се у серпентинама западном страном брда и након 3.5 км избија на зараванак (висораван) надморске висине 805 м. Зараванак је дугуљаста облика и протеже се од југа ка сјеверу у дужин од 2 км. Јужна половина зараванка је широка око 1000, а сјеверна око 500 м. Јадовно, по којем је логор и добио име, је мало село које се налази на овом платоу. Прије рата имало је око 25, а данас свега 9 кућа. Од Јадовног пута наставља у шуму и води подножјем источне стране брда Метла, преко Мурјановице, Човнице и Бужимског била према сјеверу. Управо на мјесту гдје завршава 8-ми и почине 9-ти км овога шумског пута са десне његове стране одваја се стаза (дугао око 450 м) којом се силази у увалу – Чачић-драгу, називану и Чачић-долац. То је мали шумски пропланак (раније имао димензије око 70-90 м) са благим падом од сјевера према југу, обрастао старом буквом и јеловом шумом. Управо у том пропланку усташе су подигле логор »Јадовно«.

Према подацима логор су основале познате усташе: Јурица Фрковић, велики жупан жупе Лика и Гацка, Јуцо Рукавина, усташки пуковник, Стјепан Рубинић, шеф усташког редарства у Госпићу и Руде Ритз. Обезбјеђење логора вршиле су 17. и 22. или 23. усташка полубојна. Непосредни руководилац обезбјеђења логора био је усташки поручник Бешлић, студент из Сплита.^[37]

Први радови на подизању на подизању логора почели су 24. јуна 1941. године. Изводила их је група од 25 младих Јевреја издвојених из скупине око 200 Јевреја који су 23. јуна 1941. допремљени возом из Загреба у Госпић. Ових 25 Јевреја, са бодљикавом жицом за ограду логора, пребачени су камионом у Чачић-драгу. У први мах они су, под надзором усташа, оградили пропланак причвршћивањем жице (у висини од 1 м) за околна стабла букава и извјестан број стубова које су поставили. Непосредно иза тога почеле су стизати веће групе од по 150-200 Јевреја и Срба.

Ограђени простор логора имао је овалан облик цца 90 x 60 м и константно је прошириван, па су средином аугуста, када је логор ликвидиран, његове димензије износиле 170-180 x 90 метара. Оградна жица (у то вријеме висока 2.5 м) била је двострука и густо испреплетена са међупростором од 1 м у којем се налазила спирално испреплетена бодљикава жица. Улазна врата логора налазила су се на сјеверозападној страни, а била су широка око 3 м и начињена такођер од бодљикаве жице. Са сваке стране испред врата налазио се по један усташа – стражар.

У прво вријеме око логора су биле подигнуте 4 дрвене стражарске осматрачнице, које су касније, највјероватније проширивањем логора, срушене. Послије тога, када је ограда довршена, с вањске стране оградне жице била су постављена стражарска мјеста у размаку 30-40 метара. Према неким подацима у чувању логора учествовали су и домобрани. Нешто даље, сјеверније од улазних врата, а изван логорске жице, налазиле су се двије брвнаре (бараке), једна мања за управника и већа (око 8 м дуга) за посаду обезбјеђења која је бројила 30-ак усташа. Већа брвнара имала је по дужини (испред себе) повишени дрвени плато на којем су се налазила 2 митраљеза (1 тешки и 1 пушкомитраљез). Плато је доминирао над логором и усташе су свакодневно из митраљеза пушкарали изнад глава заточеника.

За читаво вријеме постојања логора заточеници су били ангажирани на нивелирању терена и на другим пословима око уређења логора. Рушили су стабла која су се налазила унутар оградне жице, чистили камен и копали повишени дио пропланка. Радови су били тешки и изнуравајући јер се радило од јутра до ноћи.

Унутар логора, за смјештај заточеника, није било никаквих објеката – барака. Заточеници су се налазили под ведрим небом, дању и ноћу изложени временским непогодама. Ноћи су посебно биле несношљиве због ниских температура и влажности шуме. Сједило се и лежало на голој земљи. Понеки од заточеника имао је испод себе комад коре од дрва или нешто гранчица и бујади (папрати) сакупљених у околини логора под надзором усташа.

У почетку, ради рушење стабала и прикупљања грана и бујади, усташе су изводиле групице од 8-10 људи у непосредну близину логора. Нештко касније почела је изградња »сојеница« што су обављани заточеници. То су биле од грања направљене надстрешнице чија је кровна конструкција с предње стране лежала на 2 стуба (висине 2 м) којима су врхови били повезани пречком, а са стражње стране прислањала се на земљу. Међусобна удаљеност потпорних стубова износила је 2.5-3 метра. Кров су сачињавале гране, букве, јеле и папрат. Под једну овакву сојеницу могло је стати 10-15 људи.

Број сојеница је растао пристизањем нових заточеника. Првом половином аугуста 1941. године оне су чиниле поткову (полукруг), отворену према југоисточној страни логора. Испред поткове био је саграђен ред сојеница у равници и оне су затварале поткову. У сојеницама су заточеници били смјештени према националности и међусобно одвојени – посебно Срби, посебно Јевреји, и посебно Хрвати. Јевреји су били смјештени у западном крају поткове дугом око 50 м. У размаку 3-4 м настављале су се сојенице за Србе и оне су чиниле источни крак поткове. Дужина им је била око 80 метара. У сојеницама испред поткове, у дужини од 20 м, налазили су се Хрвати, а на ове су се надовезивале опет сојенице за Србе у дужини од 50 метара. Размак између сојеница за Хрвате и оних за Србе износио је 1.5-2 м. Удаљеност сојенице од оградне жице била је око 25 м. Тај простор је био очишћен од растиња, ради прегледности. Заточеници се нису смјели приближавати огради ближе од 2 м. У противном, усташка стража је пуцала.

Храна у логору је била мизерна нешто граха и вруће каше. У прво вријеме логораши су сами кухали унутар логора у лименкама и порцијама. Касније се кухало под надстрешницом изван жице, у близини брвнара. Јевреји су били снабјдевенији посуђем од осталих. Њима је дозвољено да га приликом доласка у логор унесу. Остали су заточеници сами себи правили мала корита, издубљена у комаду дрва помоћу сјекире којима су обарали стабла. Касније је код излазних врата логора један заточеник правио ова мала корита по налогу усташа. И храна се издавала код улазних врата тако да су по њу долазили у реду, један по један заточеник – посебно Јевреји, посебно Срби, и посебно Хрвати. Воду за кухање и пиће доносили су заточеници у 5 казана, под усташком стражом са извора Црни потоци. Овај извор налазио се јужно од логора око 500-600 м.

Међусобно комуницирање и разговор у самом почетку су дозвољавани, али касније је то било забрањено. И сами логораши зазирали су од разговора и избјегавали контактирања, бојећи се денунцирања. Сви су живјели у једној безнадности, очекујући да сваке секунде, сваког часа, буду прозвани и одведени на губилиште.

Први заточеници логора »Јадовно« били су Јевреји. Осим оних 25 Јевреја, који су извели почетне радове, већ идућих дана доведена је већа група Јевреја из разних крајева са подручја Хрватске и Босне и Херцеговине. Ови Јевреји довођени су у логор изравно са жељезничке станице. Упоредо с њима почело је довођење и Срба који су се налазили у госпићкој казнионици. Они су потјецали са подручја Лике, Баније, Кордуна и Босне и Херцеговине. Концем мјесеца јуна доведена је већа група Срба (око 400?) с подручја Бјеловара, Грубишног Поља и Пакраца. Касније, након укидања логора »Даница«, доведени су и други Срби с овога подручја, тако да је, према подацима, с овога подручја ликвидирано 1486 лица. Сви су они отпремани из госпићке казнионице за Јадовно у 2 камиона и једним аутобусом, којима су управљали (шофирали): Миле Стилиновић Штука, Лука Полић и Иван Халупа Пуба. Заточеници у камионима били су повезани жицом, за разлику од оних у аутобусу. За вријеме превожење цркве у у Трновцу гдје су истоварани (искрцавани) и затим, повезани два по два у колону, која је још и уздужно била повезана ланцем, одатле настављали пјешке пут за логор. На улазу у логор, за импровизованим столом, приспјеле колоне прихватао је Руде Ритз, управник, и пописивао. Касније, током јула па надаље, пописивање се није вршило.

Првих десет до петнаест дана у логор су допремане колоне заточеника које су бројиле 150-200 људи. Касније је то престало и довођене су свакодневно мање групе по 8-10 људи јутром, а 10-20 предвечер. Ово су највјероватније били остаци претходно ликвидираних колона. Понекад су у логор допремане и током дана групе од 30-40 људи, довезених камионом.

Из логора је пред вечер усташа Ритз, на основу некаква списа у виду цедуље, издвајао мање групе од 8 до 10 људи, и то два до три пута – укупно око 30-40 заточеника. Они су невезани одвођени стазом којом се долазило у логор. Да ли су ови заточеници, након што су се удаљили од логора, били повезани није познато, али 1-1.5 сат послије њихова одласка зачула би се пуцњава, на основу чега се може закључити да су били ликвидирани. Међу затвореницима (логорашима) владало је мишљење, да су сви они који су у то вријеме одвођени одлазили у смрт.

Капацитет логора није био велик. На то указује и површина коју је запремао. На основу расположивих података долази се до закључка да је у њему дневно просјечно било 1500 до 2500 људи. Колико је уопће доведено заточеника у логор и побијено није познато – то остаје неразјашњено. Познато је само то да је из логора за његова постојања изашло живих око 50-55 заточеника. На основу анализе података за претпоставити је, да је, за 55 дана његова постојања, у њему боравило око 4500 до 5000 људи, и то: Срба преко 4500, Јевреја око 250-300 и око 100 Хрвата.

Тачних података о мјесту гдје су заточеници логора ликвидирани нема. Премнијева се да су ликвидације вршене на јами испод Гргина брега. На то упућују изјаве преживјелих заточеника који тврде да се предвечер, након одвођења поменутих група заточеника, из тог правца, чула пуцњава. Назначена јама (испод Гргина брега) налази се на завршетку 7-ок км, уз пут који води к логору, а око 1.5 км прије самога логора. Ова јама до данас је остала неиспитана од спелеолога.

Злочиначки поступак усташа према заточеницима, посебно Србима, у логору »Јадовно« илустрира реферат Б. М. од септембра 1942. године, рађен у Београду, који говори о страховитим злочинима усташа и католичких свећеника над српским живљем у НДХ. Реферат обухвата и логор »Даницу« код Копривнице. На његовој 7. страни је наведено: »Далеко већи логор био је основан код Копривнице уа простору напуштене фабрике »Даница«. То је скуп старих дотрајалих зграда и барака. Режим је био усташки и према томе страховито оштар и суров. Бројно стање се кретало обично од 6-10.000. Дневно су једне групе отпремане у Госпић, а друге пристизале, па се може рећи да је кроз Копривницу прошло и више од 30.000 Срба. А било је и нешто Хрвата, комуниста и Јевреја. Поступак је био суров, злостављање и мучење свакодневно. Било је и убистава. Нарочито су били злостављани и мучени српски свештеници. Усташе су са уживањем чупали браде старим честитим свећеницима, избијали зубе с кундацима и онако измалтретиране тјерали на најтеже физичке иначе потпуно бесциљне радове. Храна је била до зла бога хрђава, спавало се на голој земљи, можда мало сламе, хигијенски услови страховити. Пакети од куће су стизали, али су их усташе пљачкале. Ко је успио прокријумчарити нешто новца, тај је могао да дође до залогаја хлеба. Ухапшени Срби били су интелектуалци покупљени и доведени из целе Хрватске, грађани, трговци, занатлије, разни службеници и сељаци, квалитативно наш најбољи елеменат. У току мјесеца јуна почели су транспорти за Госпић у теретним затвореним вагонима густо набијени тако, да су ти јадници трпили од неподносиве запаре и жеђи. У Госпићу су те групе сабирали у просторијама затвора Окружног суда и казненог завода. И осим из Копривнице стизали су транспорти и са других страна. Дневно је у Госпић долазило од половне јуна па до 20. аугуста по 1000 ухапшеника, мушких и женских. У том затвору биле су неописиве прилике. Све пренатрпано и собе и ходници и двориште. Храна никаква. На толике хиљаде свега један бунар. А усташе немилосрдно дан и ноћ туку, муче и убијају. Помоћи ни одакле.

Свако јутро формирала се управо погребна поворка. По два и два везана за руке жицама, а поједини парови повезани спојеним ланцем сачињавали су ту тужну поворку у јачини од 500 људи, јер тај ланац није био дужи… Уз пратњу усташа кундачени и бијени кретали су се ти јадни наши Срби на свој последњи пут. На Јадовно.

Јадовно је мали пропланак испод Велебита, далеко до Госпића, 16 км на висини од 1400 м. Ту је формиран логор у најсуровијем облику. Никакве зграде ни бараке. Дотјерани Срби смјештени су у један простор добро ограђен жицом. Да бар донекле склоне главу импровизовали су сјенице од грања. Патили су од глади и хладноће, јер у ноћи на тој висини биле необично хладне, а људи слабо обучени без покривача. И опет малтретирање са тешким радовима потпуно бескорисним. Храна никаква. Тако испаћене, физички и духовно, усташе су дневно Србе звјерски убијали. Тамо је био један понор, карактеристична формација краса чију дубину није нитко измјерио са кратером од метар и по пречника. На руб тог кратера доводиле су усташе пар по пар везаних Срба, једног од њих или пушком или ножем или маљем млатили, тај се срушио у јаму, поневши собом неповратно свог друга живога. И тако је то ишло језовито прецизно. Сваки дан као на летећој врпци у фабрици. Колико је Срба нашло свој гроб у тој безданој јами? Кад се зна да је дневно у Госпић на Јадовно долазило испрва по 500, а касније и по два пута дневно толико, и да је то трајало све до 20. аугуста онда није тешко израчунати број невиних жртава. Преко 30.000 хиљада на жалост ни један живи свједок није остао. Тек се посредним путем од усташа могло сазнати колико је на тај начин Срба ликвидирано. 20. аугуста је тај логор хитно евакуисан због талијанске окупације. Све што је преостало живо у Госпићу, укрцано је у неколико влакова страховито набијено у затвореним вагонима и превезено у Јастребарско. Путем је неколико десетина умрло од изнемоглости и страховите запаре у вагонима. Из Јастребарског су мушки били пребачени у логор Јасеновац, а женске у Крушћицу код Травника у Босни. Тих пара дана у Јастребарском иначе још једну тешку етапу тих наших страдалника на њиховом калваријском путу. Нова мучења и патње. Јасеновац. Најстрашније мучилиште и губилиште. У Јасеновцу су се слегли остаци логора Госпић и Копривница…«^[38]

Унаточ ригорозним мјерама које су усташе спроводиле у циљу обезбјеђења логора и настојања да га одрже у тајности, заточеници су покушавали бијег. Два су бијега завршила успјешно, а један није. Мане Чанак из Кузмановаче код Широке Куле (данас пензионирани капетан ЈНА) један је од првих заточеника који је успио побјећи из логора »Јадовно«. Други дан, након што је доведен у логор, био је прикључен групи која је ишла побирати грање и бујад око логора. Он је то искористио и побјегао. Бијег је извршио негдје око 6. јула 1941. године. Други бијег су остварили Бранко Цетина из Врепца (данас пензионирани пуковник ЈНА) и Саво Зороја (погинуо у НОВ) из Павловца код Врепца. Из логора су побјегли четвртога дана након боравка у њему. Обојицу су усташе, са једном групом заточеника, извеле да сијеку стабла у непосредној близини логора. Искористили су непажњу страже и побјегли. Бијег су извршили око 10. јула 1941. године.

Концем јула 1941. године бијег су покушали заједно још 4 заточеника. Њихова имена нису позната. Пресјекли су оградну жицу, али су их усташке страже примијетиле и тројицу убиле, а четврти је нестао. Тијела убијених унесена су унутар логора и стављена уз оградну жицу у циљу застрашивања осталих заточеника. Што се догодило са четвртим: да ли је успио побјећи, или је подлегао ранама, остаје неразјашњено.

Првом половином аугуста 1941. године, усташе су један број заточеника из логора спровеле у госпићку казнионицу. То су била десеторица Јевреја: Иван Волнер, Борис и Виктор Розенвасер, Драго Маутнер, др Саша Бливајс, др Емил Фројндлих, Ервин Гутман, Срећко Ткалчић, Александар (презиме непознато), и Божо Швирц. Свих 10 припадали су групи од 175 младих Јевреја допремљених из логора »Даница«. Рат су преживјели Шварц и Бливајс. Нешто касније враћен је у казнионицу и др Бела Хохстетнер, лијечник. Он је такођер преживио рат и данас се налази у иностранству.

Тих дана је враћена натраг у казнионицу и једна група (42-45) заточеника, коју су претежно сачинињавали Хрвати. О њиховим именима и презименима врло се мало зна. Познато је само да су у њој били: Катић, биљежник из Смиљана, Анте Рукавина, земљорадник, Ратковић, лугар, Ханжек, Мечеков министар, предстојник котара Карловац (име се не зна) Стево Ћирић из Србије, предратни министар. По повратку у казнионицу ова група је задржана у њој око 2 мјесеца, а затим је један број пуштен на слободу.

Логор »Јадовно« неколико пута су посјетили усташки велики жупан за Лику и Гацку, стожерник и таборник из Госпића. Половином јула логор су посјетили и непознати усташки официри. Како су у то вријеме долазили у Госпић Дидо Кватерник и Вјекослав Лубурић, вјероватно су то они били. Осим тога и други подаци говоре да су њих двојица посјећивали логоре у Лици.

Ликвидација логора »Јадовно« извршена је између 15. и 20. аугуста 1941. године. Усташе су на уклањање и ликвидацију логора били присиљени поступком Талијана. Фашистичка Италија је због својих претензија и аспирација на западно и јужно подручје НДХ и реокупације тог територија, којега су чиниле тзв. ИИ и ИИИ зона, издала 15. аугуста 1941. године налог 2. армији за њихову окупацију. Талијани су свој поступак правдали ширењем народног устанка који се из дана у дан разбуктавао и попримио све шире размјере. Усташе и Павелић су стављени пред готов чин. Због тога су ужурбано приступили ликвидацији логора »Слано« и »Јадовно« и уклањању трагова својих злочина.

Кад су усташе отпочеле ликвидацијом логора »Јадовно« у њему се приближно налазило око 1200 заточеника – око 900 Срба, и 250 – 300 Јевреја. Сви ови заточеници већином су дијелом побијени у непосредној близини логора и бачени у крашку вртачу. Ова вртача, промјера око 20 м, налази се на јужној страни и удаљена је од логора 40 – 50 метара. На побијене жртве усташе су набацале камење, дебла и грање.

Поставља се питање, шта се догодило и куда су нестале хиљаде и хиљаде полуголих и босих, гладних и жедних, обесправљених и без кривње кривих несретника, повезаних у дворедне и четвороредне колоне, који су вођени према логору »Јадовно«, а у њега никада нису стигли. Ове колоне јула – аугуста 1941. године ишле су свакодневно 3 – 4 прије и 2 -3 послије подне, а биле су дуге 100 до 150 метара и бројиле по 200 – 300 људи. Ради илустрације како су очевици видјели те колоне ево изјава двојице од њих.

Сјећајући се догађаја из љета 1941. године Стјепан Николе Косовић из Личког Новог је испричао: »У љето 1941. године, негдје концем мјесеца српња и почетком коловоза, ја сам као дјечак од 12 година са осталим чобанима чувао благо на предјелу који ми зовемо Новосело, а то је управо мјесто гдје се цеста за село Трновац одваја од главне цесте Госпић – Карлобаг. Тада сам видио скоро сваки дан да су усташе водиле колоне ухапшених и повезаних људи у правцу села Трновац. Тих колона било је и прије и послије подне. Знало је бити 3 до 4 колоне прије подне а 2 до 3 послије подне. Колоне су биле дуге, по прилици, 40 до 50 метара. Ишле су у размаку једна од друге, по прилици, око 50 метара. Уз колоне су ишле усташе. Људи у колони били су повезани два по два и још уздужно између себе. Ови људи који су били повезани у колони били су обучени различито. Видјело се да је било врло добро обучених који су носили кофере са собом. Изгледали су као господа. Међутим, у селу се причало да су то Срби и Жидови, и да их гоне бацати у јаме, у Јадовно. Жена и дјеце међу овим људима није било. Остало им је врло добро у сјећању када су нас неки из ове колоне, нас чобане, док смо их проматрали у пролазу крај цесте, питали: »Да ли је далеко град Јадовно?« Ми дјеца смо тада показивали руком да је у том правцу, али нисмо говорили колико је далеко јер ни сами нисмо знали колико је далеко Јадовно«.^[39]

Иван (Јосо) Фајдић из Госпића, данас пензионер, је изјавио: »Године 1941. имао сам непуних 14 година старости. Био сам ђак нижих разреда госпићке гимназије. Живио сам у Личком Осику. У Госпић сам долазио повремено. Сјећам се да сам једнога дана у љети, већ су биле школске ферије, дошао у Госпић. Стајао сам пред хотелом »Лика« и тада сам видио када су усташе гониле колону Срба у правцу Карлобага. То је било прије подне. Колона је била дуга од центра, тј. од хотела »Лика« до данашњег Опћинског комитета СКХ. Колона је била свезана и то тако да су два по два била везана, а поред тога читава колона уздужно. Људи који су сачињавали колону били су различито обучени. Видјело се да су то били сељаци, али је било и грађана, што закључујем по начину одијевања. Колону су са стране пратиле усташе. Напомињем да у овој колони није било жена и дјеце. «^[40]

За све ове нестале хиљаде и хиљаде људи, одвођених у колонама у »Јадовно«, дају одговор Водена или Шаранова јама и друга губилишта – првенствено Шаранова јама. Од пута који од Јадовног води у шуму, на удаљености од 1,8 км, одваја се удесно стаза 20 м дуга, на надморској висини од 890 м, којом се долази до Шаранове јаме. Ова је јама раније, у народу, називна Водена јама. Године 1939. прозвана је Шаранова по младићу Бубашу чија је породица носила надимак Шарани. Бубаш је ишао у сјечу дрва и врзмао се око јаме (по причању, он ју је хтио прескочити) и у њу се сурвао. Његов старији брат помоћу конопца се спустио у дубину и извукао га мртва. Од тада јама носи назив Шаранова.

Из казнионице и са жељезничке станице у Госпићу, несретни људи, жртве, довођени су у колонама или камионима управо ту над ову јаму – губилиште. (Према подацима, ликвидације у овој јами отпочеле су концем маја или почетком јуна 1941. године. ) На руб јаме привођени су у паровима два по два, како су били свезани, и убијани, односно ликвидирани, тупим предметима, ножевина, а у мањој мјери и ватреним оружјем. Усташе су знале једнога, од свезаних жртава, усмртили да би се други жив са њим суновратио у дубину. Након ликвидације ликвидатори су за жртвама бацали у јаму ручне бомбе. Ликвидирање је , углавном, вршила група од 10 крволока, патолошких типова, називаних »десетина смрти«. За вријеме ликвидирања друге усташке звијери чувале су колону несретника, који су чекали док на њих дође ред.

Шаранову јаму – јаму и уопште логор »Јадовно« као губилиште – усташе су користиле читаво вријеме током јуна и јула па све до 20. аугуста 1941. године, док није ликвидиран логор у Чачић-драги. Укупно око 80 дана. Према неким изјавама (усменим) још под конац мјесеца маја почела су два камиона возити на Јадовно и пред зору се враћати. То се понављало из ноћи у ноћ све до оснивања логора (24.06.1941. године) да би се наставило до његова ликвидирања, с тим што од оснивања логора више није била тајна да се на Јадовном врше ликвидације.

На питање: колико је људских жртава за ово вријеме ликвидирано на Јадовном, немогуће је дати прецизан одогор. Број побијених је без сваке сумње врло велик – огроман. Према једним подацима: 35. 000 лица. Упрошћеном анализом долази се и до цифре од преко 37. 000 жртава. Наиме, узме ли се да су од 1-24. јуна (24 дана) два камиона просјечно свеке ноћи превезла око 40

људи, то укупно износи 960 жртава. Од 24. јуна 1941. године (основан логор) па до 20. јула 1941. жртве су довожене камионима на губилиште, или у два камиона и једним аутобусом до трновачке цркве, одакле су настављале пут пјешице. Паралелно са овима, који су довожени, заточеници су допремани из казнионице и изравно са жељезничке станице у колонама (3-4 прије и 2-3 послије подне) које су бројиле 100, 200, 300, па и 400 људи. У колонама, камионима и у аутобусу у просјеку је дневно одвођено најмање 450 људи. (Просјек од 450 узет је као најнижи, а у стварности он је био много већи). Из тога произлази да је од 24.6.1941. до 20.7.1941. године (26 дана) на Јадовно одведено 11700 људи. За период од 20.7. до 19.8.1941. године (30 дана) према оцјени очевидаца (Терка Гојмерац) само кроз казнионицу у Госпићу (без оних који су са жељезничке станице изравно одведени) прошло је око 25000 људи. На основу изнесенога произлази да је на Јадовно одведено и ликвидирано: од 1-24.6.1941. око 960, од 24.6. до 20.7.1941. око 11 700, а од 20.7. до 19.8.1941. године око 25 000 – што укупно износи 37 660 жртава. Овај број (37 660) жртава, до којега се долази овако упрошћеном анализом, је приближан и не може се узети потпуно тачним и коначним. Тешко да ће се било када утврдити тачан број жртава које је прогутало Јадовно. Јер, усташе су за собом уклањале све што би могло указати на обим њихових злочина.

Са сигурношћу се не може тврдити да је само Шаранова јама гробница жртава на Јадовном. То је и немогуће. До данас је остала неиспитана и неистражена слична јама на Гргином брегу, као и широки локалитет Јадовног. Јама испод Гргина брега је 5 км даље од Шаранове, тачно на завршетку 7-ог км, уза сам руб пута с лијеве стране; а око 1.5 км прије логора у Чачић-драги. На основу података о логору произлази да су усташе вршиле ликвидације и у овој јами. На то указује и пуцњава, која се предвечер чула из тог правца, након што су прозвани заточеници и изведени из логора.

VI

Послије рата око Шаранове јаме је подигнута зидана ограда од клесаног камена висине 1.5 метар. Улаз и приступ јами налази се на источној страни. Околина је обрасла високом буковом шумом. На оградном зиду су спомен-плоче: једна у спомен 1486 жртава из Грубишног Поља и Бјеловара, а друга у спомен 8 жртава из Сремских Карловаца.

Јама на Гргином брегу остала је неиспитана и неистражена. Као таква остат ће и даље док је спелеолози не истраже.

Простор некадашњега логора у Чачић-драги запуштен је и обрастао жбуњем. Шума га све више преузима, тако да се у скорој будућности неће видјети ни обриси платоа на којем се налазио логор. Јужно испод логора изграђено је спомен-обиљежје: камени плато 10x10 м, а на његовој источној страни се издиже споменик од клесаног камена 2x2x0.60 м са мраморном плочом и натписом у спомен палим жртвама.

Вртача, у коју су бачени посљедњи заточеници логора, више се ни по чему не разликује од осталих вртача у Велебиту. Дрвени плот, којим је послије рата била ограђена, иструлио је и ни по чему се више не види да је и постојао.

Цеста која води од Трновца до Јадовног врло је лоша и за путничке аутомобиле једва пролазна. Од Јадовног до Чачић-драге пут је проходан само за теренска и теретна возила. Уколико би се нетко и упутио у том правцу, морао би ићи пјешице 8.5 км.

За истаћи је да спомен-обиљежја на Јадовном нису у складу са бројем жртава које су ту пале. Из пијетета према свима, који ту оставише своје кости као жртве усташко–фашистичког терора, требало би више пажње придати спомен-обиљежјима и подићи их на ниво достојан палих жртава.

Мане Чанак

Како сам побјегао из усташког логора „Јадовно“

Слом и капитулација Краљевине Југославије затекла ме на одслужењу војног рока у Шибенику. Пет дана након тога некако сам успио доћи кући – у Кузмановачу. Одмах сам сазнао да је успостављена усташка власт, да усташе патролирају по селима, хапсе људе и да су већ у Широкој Кули ухапсили око десет људи. Осам до десет дана након мог доласка у моју кућу долазе тројица усташа: Миле Рукавина Баћак, Иван Обућина Мушлија и неки Никола из Перушића, презиме му нисам знао. Тражили су да им предам оружје и војну опрему. Оружје нисам имао, а војну униформу им нисам хтио предати. Претресали су кућу и нашли војничке ципеле и двије кошуље. Мене су свезали жицом и повели, а нађене ствари понио је један од њих. Моја супруга, која је лежала у постељи послије порода, устала је и кренула за нама кукајући и молећи их да ме пусте, јер смо тада имали троје мале дјеце. Водили су ме тако свезаног око 2 километра, а жена је стално ишла за нама и кукајући преклињала их да ме пусте. Наједном су застали одвезали ме и пустили. Са супругом вратио сам се кући. Недуго послије тога у мом селу ухапсили су још пет људи и такођер их брзо пустили, а касније сам схватио да им је то била тактика како људи не би бјежали од куће, као и то да су тројица од ове петорице дали већу суму новца за свој откуп.

На Видовдан, 28.ВИ 1941. године, пошао сам косити свом комшији Станиши Човићу. Са мном је ишао и Илија Вујновић Брација. Срели су нас усташе: Миле Рукавина и Иван Обућина и ухапсили. Нису нас везали већ су нам рекли да смо ухапшени и да нас спроводе у Јањче. Упитали смо их зашто нас воде у Јањче, удаљено око 50 км, кад имају ближе усташке власти – у Перушићу. Сјећам се да нам је тада Миле Рукавина рекао да бисмо се у Перушићу лоше провели, а да ће нас из Јањче већ сутрадан пустити кући. Јако сам се уплашио јер сам раније чуо да тамо има један бездан у који усташе бацају људе.

У Јањчи усташе су нас затворили у подрум жандармеријске станице у ком је било тридесетак људи: Борчића, Узелаца (5), Пејновића, Штакића и других чијих се презимена не сјећам. Међу затвореним био је и један човјек са Кордуна кога су усташе ухапсили негдје на путу. Након 6 до 7 сати у подрум је ушло неколико усташа који су нас повезали ланцима, извели из подрума и потоварили у камион који је дошао из Госпића. Пратила су нас тројица усташа наредивши нам да легнемо у камиону. Тако су нас допремили у двориште казнионице у Госпићу, а затим затворили у потпуно празну ћелију на другом кату. Приликом затварања евидентирали су нас у неку књигу. У ћелију нису више никога доводили. У њој смо провели око шеснаест дана. За то вријеме само су нас један дан извели у двориште казнионице у шетњу. У ћелију су сваку вечер око 7 сати долазила двојица усташа, стари око двадесет пет година и тукли нас кундацима и другим предметима који су им се нашли при руци.

Негдје седамнаестог дана боравка у казнионици извели су нас у двориште у ком се налазило 200 до 250 људи. Ту сам видио неколико познаника из Врепца: Бранка Цетину, Саву Зороју, затим морнаричког поднаредника Ђекића из Дивосела, Јову Влаисављевића, Милу Вучковића, Глишу Новковића и још неке друге чијих се имена више не сјећам.

Усташе су нам наредили да извучемо каишеве из хлача, а тко је имао боље ципеле, или неки бољи комад одјеће, такођер је морао скинути. За то вријеме са прозора казнионице гледали су нас Талијани и бацали нам неке мале крушке. Ту у дворишту одвојили су једну групу од 30 до 40 људи, међу којима сам био и ја, невезане утоварили у један мањи аутобус и прозвали нас из оне књиге у коју су нас уписали приликом затварања. Довезли су нас у село Трновац и истоварили испред трговине, подно једног узвишења на којем је била црква. По изласку из аутобуса усташе су нас везали ланцима за руке, двојицу по двојицу, и задржали нас тако док читаву преосталу групу из дворишта казнионице нису ту допремили, поменутим аутобусом и неким мањим камионима. Везане два по два повели су нас око 13 сати цестом уз Велебит. Наишли смо на један извор (негдје близу Јадовног) и усташе су нам дозволили да онако везани пијемо воду, пошто колона није била везана и уздуж. Са мном је био везан Глишо Новковић, родом из неког села код Студенаца.

Пред логор »Јадовно« смо неком шумском стазом стигли у предвечерје. Читаву колону пратила је стража од пет наоружаних усташа у официрским униформама Југославенске војске. Један од те петорице био је Паве из Брушана (или околице) који је био са мном на одслужењу војног рока, али му нисам знао презиме нити сам му се смио јавити јер сам био уплашен кад сам видио куда нас воде.

Везане увели су нас кроз један ужи отвор у жици којом је био ограђен логор и одријешили нас. Ту нам је командант логора Руде Риц одржао говор. Да се он тако звао, рекао ми је Глишо Новковић, као и то да је прије рата био учитељ у Подлапачи. Рекао нам је да се у прво вријеме за јело послужимо порцијама логораша које смо ту затекли и да направимо лежајеве од маховине и лишћа у виду сова.

Логораши, које смо затекли, имали су нека дрвена корита из којих су јели, а Јевреји неке лименке и лаворе. У логору сам поново сусрео неколико познатих људи, међу којима и Бранка Цетину из Врепца. Мене је препознао један усташа којег сам упознао прије рата на пијаци у Госпићу. Пришао ми је и упитао откуда сам, а када сам му рекао, онда ме ударио неколико пута кундаком. Било је ту људи из разних крајева, чак из босне – од Бугојна, Петровца и Крупе. Сјећам се и једне скупине Далматинаца (негдје око 200 људи) одјевених у некаква плава радничка одијела. Њима није смио нико прилазити, а имали су, колико сам могао примијетити, и неки посебан третман и праве порције за јело.

Логор се налазио у некој мањој ували и био је ограђен бодљикавом жицом висине око 2.5 метра. Тога дана усташе су довели и неке људе, који нису били логораши, да поправљају и учвршћују оградну бодљикаву жицу. На средини логора налазила се једна вртача око које су логораши навозили земљу. Вртача је служила као заходска јама за логораше.

Око логора била је постављена стража, састављена од наоружаних усташа, распоређених тако да је отприлике на сваких десет метара био један стражар, а укупно их је могло бити нешто више од једног вода. Стража је била распоређена изван логорске жице. На самом улазу у логор била су два стражара, а са сваке стране била је постављена слика Анте Павелића. Недалеко од улаза била је нека надстрешница, покривена лимом, у којој би одмарала смјена страже. Недалеко од ње биле су двије дрвене бараке: у једној је била канцеларија Руде Рица, а у другој су спавали усташе. Како и гдје су се усташе хранили, није ми познато, а ми логораши кухали смо некакву храну (или, боље рећи, воду од пасуља) у самом логору, недалеко оградне жице.

Док сам био у логору, усташе су изводили скупине од 20 до 30 логораша да сакупљају грање и маховину од чега би у логору правили »сове« за спавање. Ове групе увијек су пратила по двојица наоружаних усташа.

Истога дана, кад су довели моју групу у логор, навечер сам са још једанаесторицом ишао са неким казанима по воду. Пратила су нас двојица наоружаних усташа, а кад смо стигли до извора, тамо су нас тукли и при повратку у логор тјерали да пјевамо четничке и комунистичке пјесме. Сјећам се да су тада усташе натјерали Саву Зороју из Врепца да пјева: »Павелићу живила ти рука, што ти уби српскога хајдука«.

Другог дана сам, у групи од око тридесет људи, три пута излазио из логора на сакупљање грања и маховине, а стално су нас пратила двојица усташа. Када смо се трећи пут враћали у логор, двадесет до тридесет метара од улаза, ја сам се одлучио да побјегнем. Скочио сам у страну, прескочио неку камену плочу и потрчао. Један од усташа испалио је два метка за мном. Наставио сам да трчим у правцу запада и избио на највишу чуку Велебита, одакле сам угледао море и закључио да се налазим негдје источно од Карлобага. На томе предјелу није било шуме па сам се мало повратио натраг, а затим кренуо кроз шуму и изашао негдје између Трновца и Пазаришта. Приближио сам се једној кући и чуо разговор мужа и жене, коју је он звао Луја. Нисам им се јављао, већ сам се поново оријентирао према брду Оштра, прешао преко бара и три пута преко неке воде која је јако вијугала. На барама сам наишао на неки тор и, пошто је већ била близу ноћ, а и киша је падала, увукао сам се у кућицу за пса и у њој заспао.

Пред зору пробудио ме разговор неких људи који су са сјекирама ишли у правцу шуме. По њиховом разговору закључио сам да су Срби и да сам негдје близу Дивосела. Људима се нисам јављао, већ сам дошао до неке куће пред којом је стајала једна женска. Питао сам је како ћу најлакше стићи у Почитељ. Она ми је показала пут. У Почитељ је била удата моја сестра. Стигао сам код ње и она ми је дала опутаре да обујем. Убрзо је у кућу ушла њена кћерка и рекла да су усташе дошли у село. Она ме извела из села у њиве гдје је косио њен отац, а он ми је показао пут за Вребац. Када сам прешао пругу, наишао сам на Дану Драгосавца који ми је показао правац за Кузмановачу. Негдје пред ноћ дошао сам кући, најео се, узео ћебе и отишао у шуму гдје сам се скривао до устанка.

Бранко Цетина

Сјећања на затвор у Госпићу и бијег из логора „Јадовно“

Одмах након проглашења НДХ 12-15 усташа долази у Вребац ради успостављања нове власти. Смјестили су се у Соколски дом. Усташа из Госпића Звонко Пезељ, био им је некакав војни старјешина, а идејни и духовни вођа Томо Жупан Томиша из Барлета. Убрзо по доласку у село усташе, под разним изговорима, почињу да хапсе угледније домаћине, интелектуалце, виђеније младиће и раднике, који су се у ратном метежу вратили својим кућама. Ухапсили су и мог оца и наводно га одвели у логор на оток Паг. Од доласка у Вребац, па све до мог хапшења, стално су пратили моје кретање и држали ме под присмотром.

Дана хапшења тачно се не сјећам. Било је то негдје пред крај јуна 1941. године кад сам пошао у трговину да купим цигарете и још неке ствари. Пред самом трговином пресрела ме усташка патрола од тројице усташа, ухапсила и одвела у затвор који се налазио преко пута – у подруму куће Саве Драгосавца. Истога дана затворили су и Милу Мандарића из Врепца и Саву Зороју из Павловца, а из Могорића су дотјерали и затворили Миљу Вучковића и Јову Маљковића Мачкића. У затвору су нас држали седам дана и за то вријеме нас нису тукли. Седми дан су по наређењу Томише Жупана пустили из затвора Милу Мандарића, а нас четворицу везали неким канапом два по два, утоварили у запрежна кола овдашњег сељака Мане Божића и одвели у Госпић. На путу до Госпића пратила су нас двојица наоружаних усташа који су иначе били »на служби« у Врепцу. Приликом спровођења у Госпић, на путу између Билаје и Госпића – на Високом брду – одвезали су нас, да бисмо погурали један усташки камион који је ту остао у дефекту. Кад смо кренули даље према Госпићу, нису нас поново везали.

Кад смо стигли у Госпић, усташка пратња предала нас је усташама у госпићкој казнионици. Стрпали су нас у једну ћелију на првом кату гдје је већ било 8-10 затвореника из околине Личког Петровог Села и Бихаћа. Након три дана премјестили су нас у другу ћелију, с прозором окренутим према дворишту, која је била нешто пространија. У овој ћелији смо први дан могли и да легнемо на патос, али већ други дан дотјерали су групу људи, Срба и Хрвата из Загреба. Из те групе сјећам се Стјепана Кучиша (мислим да живи у Загребу).

Слиједећег дана усташе су дотјерали једну групу људи од Двора (са Баније) и један дио њих нагурали у нашу ћелију. Ови су људи једва стајали на ногама, а по тијелу и лицу имали су много крви и крвавих ожиљака по чему се видјело да су их усташе претходно много тукле и мрцвариле. Негдје превечер истога дана у нашу ћелију упала су три усташе. Били су то млађи људи, негдје између 20 и 30 година. У рукама су имали штапове дужине око пола метра и њима почели немилосрдно да млате кога су стигли, а највише Банијце пошто су били први до врата. Наиме, у овој ћелији било нас је око 25. Били смо набијени један на другога и морали смо стајати и дању и ноћу јер није било мјеста да сједнемо. Сутрадан су нас извели у двориште у шетњу и док смо шетали у круг, четворица усташа нас је млатила – некога ногом, некога шаком, а некога дрвеном палицом. Једног Банијца ударили су по глави тако да је пао обливен крвљу. Усташе су га одвукле под чесму у дворишту и полиле водом.Ускоро се ова крвава шетња завршила. Враћајући се у ћелију носили смо оног премлаћеног Банијца пошто није могао да хода. Навечер су овога и још једнога Банијца одвели из ћелије и више их нисмо видјели, а више нас ни у шетњу нису изводили.

У казнионици су нам давали једном дневно јести – наизмјенично: један дан мало пасуља, а други дан кашу. У ћелији се налазила и кибла за вршење нужде тако да из ћелије нитко није могао излазити. Свако вече су усташки батинаши улазили у ћелије и премлаћивали затворенике, а да се не би чули јауци и запомагање, на дворишту су усташе звониле некаквим звонима или снажно ударали по тежим металним предметима, што је пригушивало јауке затвореника. Послије тих премлаћивања у двориште казнионице долазио би камион, а онда би из ћелије изводили групе затвореника, товарили их у камион и одвозили, за нас, у непознатом правцу. Пошто се то догађало углавном ноћу, то ми није познато да ли су људе прије уласка у камион везали или нису, али сам приликом тих одвођења увијек чуо велику галаму и урлање усташа: »Улази!« и »Пењи се!«.

Једанаести дан боравка у госпићкој казнионици све нас из моје ћелије поново су извели у двориште, у шетњу. Тек што смо направили један круг, а у двориште су ушли камион и омањи аутобус. Одмах након тога усташе су почели везати двојицу по двојицу и гурати их у камион. Кад су напунили камион, нас остале потоварили су невезане у аутобус. Док су везали људе и гурали их у камион, један усташа пришао је неком стаситом, изразито бркатом Банијцу и исчупао му брк. Човјека је облила крв, а када се почео брисати, усташа га је ударио још неколико пута шаком у нос и у стомак. Аутобус је возио Лука Полић, син Фране Полића, трговца из Госпића, којег сам од раније познавао и док сам улазио у аутобус, погледом и онако испод гласа запитао сам га куда ћемо. Међутим, он је окренуо главу и није ми ништа хтио одговорити.

У камион и аутобус утоварили су између 70 и 80 људи. У камион су одозада сјела двојица усташа, а један уз возача којег ја нисам познавао. Аутобус су пратила двојица усташа, од којих је један био негдје позади, а други одмах поред возача. Када смо кренули из дворишта казнионице, тешко је било уочити у ком се правцу крећемо будући су на прозоре аутобуса биле навучене завјесе. Али, пошто сам од раније добро познавао Госпић, преко рамена возача видио сам да се крећемо Канишком улицом, у правцу Карлобага.

Након нешто више од пола сата вожње стигли смо у Трновац. Изнад цркве, на окуци пута који се пење у правцу Јадовног, усташе су нас искрцале. Ту нас је дочекала група од осам до десет усташа који су одмах прискочили и обичном црном жицом повезали по двојицу, а онда једним ланцем читаву колону по дужини. Тако повезани ту смо чекали око два сата док нису аутобусом и камионом довезли и другу групу људи из Госпића. Тада су нас све тако везане повели цестом према Јадовном, поред које је било прилично балвана и резане грађе. Испред села Јадовног смо стајали петнаестак минута, а за то вријеме усташе су се частили ракијом коју је неки од њих носио са собом. Након овог »одмора«, кренули смо према шуми. Био сам везан са Савом Зоројом и док смо ишли у шуму, мислили смо да ће нас у њој све побити. Некако истовремено почели смо размишљати и о бјекству. Нас двојица смо то намјеравали учинити још из затвора у Врепцу. Савина сестра донијела нам је једна клијешта како бисмо пресјекли решетке на прозору подрума, али их је Сава бацио док су нас водили у Госпић, при самом улазу у град. Сада нам се чинило да овако чврсто повезани немамо никакве шансе за бијег. Чудно је то осјећање беспомоћности.

Кроз шуму су нас водили четири до пет километара, а затим скренули шумском стазом удесно од пута. Након петсто – шесто метара хода стазом зачули смо жамор људи, а затим смо угледали логор. Био је овалног облика и опасан са три или четири реда бодљикаве жице која је дјеломично била прикована за ступове, а дјеломично за жива стабла. Улаз у логор био је у ствари пролаз кроз бодљикаву жицу, ширине 1-1.5 метар. Испред самог улаза у логор дочекао нас је управник логора Руде Риц с још једним усташом. Како је колона прилазила, њих двојица су нас пописивала – име и презиме, година рођења и мјесто одакле је тко. Такав попис усташе су вршиле и онда кад су нас затвориле у казнионицу у Госпићу. Пошто су записивали податке, одријешили су нас и пропустили у логор. Када су нас све стрпали у логор, било је већ три сата послије подне. Читавог тога дана нисмо добили ништа за јести. По мојој процјени у логору смо затекли око 500 људи, махом Јевреја из Загреба, Карловца, Бихаћа и других мјеста Хрватске.

Изгледало ми је да је логор тек основан можда прије десетак дана – пошто су још били свјежи трагови ограђивања и других радова у њему. У први сумрак се из правца којим смо доведени чула подужа пуцњава. Претпостављали смо тада да је неко покушао побјећи а Сава ми је рекао да су то, највјероватније, усташе побиле читаву групу људи што су је послије нас водили из Госпића пошто тога дана више нису доводили људе у логор.

На средини логора затекли смо повећу гомилу камења коју су, највјероватније, претходних дана по логору сакупили логораши. Лијево од улаза у логор, изван жице, налазила се повећа вртача – удубина, а недалеко од ње била је једна дрвена барака у којој су боравили и спавали усташки злотвори. Мало даље од те бараке такођер лијево од улаза) налазила се надстрешница, покривена углавном грањем, у којој се у почетку кухало за усташе, а касније и за нас логораше.

За вријеме мог боравка у логору, по наређењу усташа, ми логораши смо на ограду логора додали још неколико реда бодљикаве жице тако да је њена висина досегла око 2 метра. У кругу логора сјекли смо стабла и износили их изван логора. Од дрва направили смо, такођер, ван жице двије стражарске осматрачнице: једну на јужној, а једну на сјеверној страни логора. Унутар жице није било никакве бараке нити надстрешнице па смо ми логораши боравили под ведрим небом, на земљи, кори дрвета, или обичној грани сједили и спавали. Другог дана боравка у логору по десеторица људи добила је од усташа једну сјекиру и сваки од њих комад дрвета. Наредили су нам да направимо дрвена корита из којих ћемо јести. У та корита добивали смо једном дневно нешто мало каше, а логораши који су доведени прије нас примали су кашу у некакве шерпице и лименке. Нама логорашима кашу су кухали и дијелили одређени логораши под обезбјеђењем усташа–стражара. Тко је кухао и дијелио храну усташама, ја нисам видио.

Логор су обезбјеђивали усташки стражари, распоређени на четири стражарска мјеста и то: на свакој осматрачници по један и један на улазу. Укупно обезбјеђење логора, док сам ја био у њему, чинило је тридесетак усташа. Из логора су усташе свакодневно водиле по једну групу од 10 људи у правцу сјевероистока, под пратњом стражара, по воду. Гдје се тачно налазила вода, није ми познато пошто никад нисам ишао по њу. Такођер свакодневно, из логора су усташе изводиле групу људи у шуму да сјеку дрва и тешку грађу коју су онда доносили у логор да би од ње правили неке објекте – бараке.

Предвечер, другог дана мог боравка у логору, усташе су прозвале око 30 људи, подијелиле их у мање групе од 8-10 и под пратњом двојице – тројице усташа одвеле их стазом којом смо доведени. У групи прозваних био је неки човјек из Перушића, стар око 30 година, плав, средњег раста, који је причао да ће га пустити јер са неким има везе. Имена му не знам пошто смо се плашили с њим упознати, сумњајући да није провокатор. Након сат до сат и по времена чула се пуцњава, али из западног правца од логора, негдје из смјера скретања шумског пута улијево (гдје су нас скренули на стазу којом смо стигли у логор). Недуго послије престанка пуцњаве усташе су се вратили. Што је било са оним људима које су отпратиле, да ли су их побиле или пустиле, ја заиста не знам. Мада је свим заточеницима било јасно да их врло вјероватно чека смрт, нико се није одлучивао ни на појединачан ни на организован отпор, на обрачун са шачицом усташких стражара и на организован бијег.

Сваки пут кад би усташе формирале групу логораша за сјечу дрва, ја и Сава гурали смо се што ближе како бисмо успјели изаћи ван логора. Трећег дана ја сам се угурао у групу, али пошто није успио Сава и ја сам се повукао из групе међу логораше. Тога дана логор је посјетио велики жупан Лике и Гацке Јурица Фрковић с још двојицом усташа и једном женом. Свих четворо били су у усташкој униформи, а у пратњи Руде Рица, који им је нешто објашњавао, прошетали су логором. До улаза у логор с њима су дошла још двојица усташа и ту остали у разговору са стражаром.

У једном тренутку, док су ови шетали логором, нешто су застали и Сава их је замолио да му даду цигарету па је један усташа извукао цигарету и бацио му је онако цинички. Тко су били ове усташе са Јурицом Фрковићем, не знам, а и лик сам им слабо запамтио, осим што се сјећам да је она жена, која је била такођер у усташкој униформи, била средњег раста и широке главе.

Четвртог дана мог боравка у логору ујутро су усташе поименично прозвале групу људи и као ону претходну невезане, под пратњом, некуда одвеле. Да ли их касније негдје изван логора везале и шта је с њима било, мени није познато. За вријеме док сам био заточеник у логору »Јадовно«, у њему није било жена ни дјеце.

Тек четвртог дана смо Сава и ја успјели да се угурамо у групу која је одређена за сјечу дрва. Повели су нас на источну страну логора и дали свакој двојици по једну сјекиру па смо на смјену сјекли. Чувала су нас двојица наоружаних усташа, а у непосредној близини био је и стражар који је с те стране обезбјеђивао логор. Оборили смо једно дрво и почели кресати грање. Усташе су у том часу нешто причали и припаљивали цигарете, а пошто нас је крошња обореног дрвета заклањала од њихових погледа, бацили смо сјекиру и дали се у бијег. Било је то негдје око десет сати прије подне. Трчећи кроз шуму и бујад прешли смо око 300 метара, а стражари нису примијетили да нас нема. Тек тада смо чули иза себе велику галаму и пуцњаву на што смо убрзали трчање да се што више удаљимо од логора.

Након једног сата трчања кроз шуму застали смо, оријентисали се и кренули у правцу врха Велебита и Карлобага. На врх Велебита избили смо око 12 сати. Одатле смо уочили пут којим смо дошли у логор и село Јадовно. Тако смо се поново оријентисали. Тражили смо воду, пошто смо били јако жедни и, кад је нигдје нисмо нашли, гризли смо лист да бар мало ублажимо жеђ. Спуштали смо се низ Велебит, ка селу Трновцу. Испред Трновца примијетили смо један извор и наизмјенично у пар наврата попили по мало воде, поквасили лице и у шуми се мало одморили. Било је око 3 или 4 сата послије подне.

Пошто смо морали обићи Трновац и прећи доста дуг пут до Дивосела, наставили смо да се крећемо доњим рубом шуме, осматрајући села. Идући тако шумом наишли смо на старијег мушкарца и млађу жену који су сакупљали суви лист. Ми смо се уплашили њих, а они нас. Жена је почела дозивати човјека па смо побјегли у правцу Брушана. У први сумрак прешли смо преко бара између Личког Новог и Велебита и негдје касно у ноћи дошли у Дивосело – у кућу Јанка Рајчевића. Испричали смо му тко смо и откуда идемо, па смо га замолили да нам даде нешто за јести и пусти нас да одспавамо код њега неколико сати, до пред зору. Јанко и његова мајка дали су нам јести, а зати нас је он повео на шталу гдје смо спавали док нас није разбудио у прво свануће, а онда нам је дао доручак, након чега смо продужили у правцу Рибника. Како је била магла испод села Орница, наишли смо на кућу Паје Циганина, усташе. Од његових паса бранили смо се камењем. У том моменту Пајо је изашао из куће псујући нас, а кад је видио да смо се дали у бијег, опалио је неколико метака за нама.

Кад се магла подигла, затекли смо се на простору између Билаја и Рибника. Испред нас се испријечила ријека Лика. Препливали смо је и избили уз цесту, за тренутак сачекали док су прошли талијански камиони, а потом је претрчали. Остало нам је да још пређемо жељезничку пругу, али смо се већ били мало опустили, успорили ход и разговарали. Одједном је међу нас с леђа упао један вакман на бициклу. Не силазећи с бицикла питао нас је тко смо и затражио од нас исправе. Сава се у том моменту брзо снашао и из окрета ударио га шаком у главу, тако да се овај одмах стровалио на земљу, заједно с бициклом. Покушали смо да му отмемо пиштољ. Одједном зачула се велика галама и, кад смо се осврнули у том правцу, видјели смо групу сељака из Билаја која је пошла на косидбу. Поновно смо побјегли и у врло кратком времену претрчали пругу. Тек кад смо се удаљили од ње 1-2 км, легли смо да осмотримо шта се дешава иза нас. Сељаци су и даље били у гомили око вакмана, али нико није трчао за нама. Ту смо се Сава и ја растали уз договор да се сутрадан нађемо у планини на Чардаку. Сава је кренуо десно према Павловцу, а ја право у Вребац.

Знао сам да би ми било опасно отићи у село па сам на прилазу селу замолио једну дјевојку, која је ту чувала стадо, да ми донесе нешто хране. Дјевојка је отишла и ускоро ми је њена мајка донијела јело. Док се она чудила откуд сам ја ту, јер је знала да су ме одвеле усташе, у селу се зачуо звук камиона, а убрзо и пуцњава код моје куће. Наиме, усташе су убијали псе што су лајали на њих. Одмах сам схватио да су подигли потјеру за мном, па сам овим двјема рекао да никоме живом не говоре да су ме видјеле, а ја сам побјегао ка ријеци Јадови гдје сам се склонио у један жбун и тако провео дан. Током ноћи сам се пребацио у планину. Усташе су опколили моју кућу и држали засједу пуних 10 дана. Читаво то вријеме мојим трима сестрама и баки нису дозвољавали да се удаљавају из куће.

До почетка устанка Сава и ја скривали смо се у планини, а усташе су расписали потјерницу за нама и понудили високу награду у Врепцу ономе тко нас ухвати или убије.