"Druga" istina o zločinu Titovih partizana nad Italijanima i Srbima

Мila Мihajlovic

Ћирилица

U ponedeljak 19. marta, u Kapitolarnoj dvorani italijanskog Senata republike u Rimu, predstavlja se knjiga "Istra, Rijeka, Dalmacija, uskraćena prava, genocid s predumišljajem" profesora Itala Gabrijeli, jednog od najstarijih prognanih iz Istre u Trst, portparola Grupe Memorandum '88, osnivača Unije Istrana, Riječana i Dalmaticana, neumornog borca za prava izgnanih da se vrate u svoju rodnu zemlju. Knjiga ogromnog istorijskog značaja, odlučno i detaljno otkriva nečuveni zločin koji još čeka na pravdu. Za etničko čišćenje Italijana Dalmatinaca, posle višedecenijskog ćutanja i skrivanja, još uvek malo ko zna, zločin ostao bez prava na ikakvu nadoknadu: materijalnu, moralnu i nadasve, bez prava na istorijsku memoriju. Istina o tome tek sada, malo pomalo, dokument za dokumentom, izlazi na površinu. U tom kontekstu izlaganje italijanskog novinara i istoričara srpskog porekla, Mile Mihajlović.

 

- Da "pročeščljamo" istoriju za one kojima još nedostaju informacije: ko su Titovi partizani koji su u jame bacali Italijane i odakle potiče tolika mržnja prema Italijanima?

Činjenica je da je prvo etničko čišćenje u Evropi počinjeno 1941. godine nad Srbima u Hrvatskoj, kao prvi čin programiranog genocida koji Nezavisna država Hrvatska nikada nije skrivala, država stvorena po želji Nemačke na prostoru italijanske Dalmacije. Genocid kome se italijanska vojska tu prisutna odlučno suprotstavila, u otvorenom sukobu sa svojim političkim vrhom u Rimu. Takva situacija je, po rečima generala Đakoma Zanusi (generalštabnog oficira 2. armije) zapisanim u njegovim Ratnim sećanjima "proizvela stanje stalnog sukoba i napetosti između nas i Hrvata koji nisu tolerisali naše prisustvo na njihovoj teritoriji, naše mešanje u njihove poslove i posledično, nisu tolerisali naše otvoreno neslaganje sa namerama i programom njihove unutrašnje politike koja je imala za cilj uništenje, do poslednjeg, svih Srba i Jevreja".

- Italijani su na sve načine pokušavali da od ustaša zaštite srpski narod. Ali se nisu na tome zaustavili ...

To što Hrvati Italijanima nikako nisu mogli da oproste i zaborave je baš spasavanje Srba. To dokumentuje general Zanusi dodajući da "im je poremetilo sve planove, a docniji opisi i dokumentovanje tih zločina od strane istaknutih italijanskih funkcionera, donelo im je sramotu koju nijedan savremeni narod nije doživeo".

- Da li ima i drugih svedoka tih događaja?

Svedoka ima mnogo: Ajmone Finestra, poručnik bersaljera bataljona Zara; ili pukovnik Umberto Salvatores, komandant 6. puka divizije Sasari; ili pukovnik Đuzepe Anđelini, komandant 1. puka divizije Re (deklarisani antifašista) koji u svojoj knjizi "Logorske vatre u Hrvatskoj" prijavljuje "neviđeno divljaštvo i nemilosrdnu okrutnost" kojom su Hrvati sprovodili "užasne masakre srpskih žena i dece". Zašto govorim o ovome? Zato što je samo italijanska vojna intervencija i zavođenje italijanske vlasti nad skoro celokupnim prostorom NDH zaustavila Hrvate i vratila mir.

- Šta se onda desilo?

Čin koji se pokazao fatalan za tamošnji italijanski živalj, bio je da su ustaše, već krajem '42. shvatile da pobednici neće biti Nemci i, na pozive Titovih komunista, masovno prešle u redove partizana. Promenili su uniformu i zastavu, ali ne i neprijatelja koji je za Hrvate ostao isti: Srbi i Italijani. U korist ovakvog razmišljanja navodim samo par najupečatljivijih primera. Sulejman Filipović, jedan od Pavelićevih najbližih saradnika i direktni učesnik u pokolju Srba u Bosni, prešao je u partizane oktobra 1943. da bi postao, odmah po završetku rata, ministar u Titovoj vladi. Ili Rudolf  Petovar, ustaški oficir komandant svih hrvatskih formacija u Hercegovini, prelazi partizanima krajem '43. Partizani ga unapređuju u generala, a posle rata - kruna svega - proglašavaju za Narodnog heroja!

- Upad partizana u Šibenik označio je strašni masakr civila. Šta o tome svedoči prikupljena dokumentacija.

Septembar '43. Interesantno je da su se, samo petnaestak minuta pre upada partizana u grad, na kućama i zgradama Šibenika pojavile zastave sa petokrakom zvezdom, istaknute na svim hrvatskim kućama pa čak i po hrvatskim katoličkim crkvama: partizanima je tako bilo jasno gde treba da idu. Vrlo brzo su pobili sve zatečene Srbe i Italijane, ali i srpske i italijanske sveštenike. Po svedočenjima i dokumentima koja tek sada i krajnje sporo izlaze na površinu, izgleda da su jezivi zločin nad italijanskim narodom - o kome knjiga prof. Gabrijeli - počinile, na isti način, iste osobe odgovorne za zločin nad Srbima samo par godina ranije.

- Problematika je izuzetno delikatna jer su za takve pokolje decenijama bili optuženi Italijani.

Da su Italija i Italijani platili za tuđi zločin je još jedna neverovatna istorijska istina, momenat isto tako velikog političkog značaja. Kako u svojoj knjizi prof. Gabrieli precizira, "Jugoslovenska delegacija je na Mirovnoj konferenciji iznela podatak o 1.700.000 žrtava poginulih u ratu". Ali, najveći deo žrtava su bili Srbi pobijeni u hrvatskim logorima! U samo 132 dana, između aprila i avgusta 1941. godine, ustaše su pobile preko 40.000 srpskih i jevrejskih civila, muškaraca, žena i dece. Zatvaranje tog logora smrti koji se sastojao od četrdesetak jama na Velebitu u okolini sela Jadovno i na ostrvu Pagu, naredili su Italijani. Tako je Italija osuđena na isplatu ratne štete, čiju veličinu i način su odredile Sile pobednice. Sa FNRJ, Italija je potpisala Ugovor o miru u kom je doslovno pisalo da "ustupa teritorije Jugoslaviji" .

- A Hrvatskoj, međutim, niko nikada nije ispostavio račun?

Hrvatska nikada nikome nije platila bilo kakvu ratnu odštetu, naprotiv. Podsećam da je Hrvatska bila jedina država koja je u 2. svetskom ratu, pored Nemačke, imala logore smrti, a zakonom je predvidela, definisala i naredila sistematsko masovno uništenje Srba, Jevreja i Roma. To je teško nasleđe. Za razliku od Nemačke, Hrvatska tu istorijsku istinu još uvek nije priznala. Naprotiv, nastavlja se nagacionizam, pokušaji da se zločin minimizira, da se falsifikuju činjenice.  Takav je, na primer, hrvatski projekat prezentiran Evropskoj komisiji sa zahtevom za finansiranje, da se za simbol svih koncentracionih logora u regionu proglasi bivši italijanski logor Kampor na Rabu gde je, od juna 1942. pa do septembra 1943. postojao radni logor za počinioce krvnih delikata protiv italijanskih vojnih i civilnih vlasti. Kampor nije bio ni koncentracioni logor, ni logor smrti. Niko tamo nije streljan, niti ubijen. Ispravno je da se nekadašnji italijanski radni logor obeleži, da se za njega zna. Preti, međutim, da pređe granicu elementarne pristojnosti hrvatska tvrdnja da je taj logor bio najzloglasniji fašistički logor u regionu. Šta onda reći, kako definisati ustaške logore i fojbe?

- Dobrodošla je knjiga profesora Gabrieli: nikada nije kasno da se sazna istorijska istina, zar ne?

U tom kontekstu je bitka za odbranu istorijske istine i dostojanstva naroda, žrtve neljudskog zločina koja čeka pravdu. Dobrodošla je knjiga profesora Gabrieli u pomoć bitke civilizacije. Čini se duga i teška. Treba je nastaviti: autor knjige - Italo Gabrijeli, žrtva nekažnjenog zlodela i mi, generacije rođene mnogo godina kasnije, i one koje tek treba da se rode, Italijani i Srbi koji traže istinu i pravdu.

 

Antonella Ambrosioni

 

Giornale

 

 

Везане вијести: