Дивосело, српско село у општини Госпић, ушло је свесно у устанак против усташке власти Независне Државе Хрватске, због терора и злочина над српским народом. Данас, 70 година касније, у Дивоселу нема ниједног становника. Село, које је пред сам Други светски рат имало близу 3.000 становника, данас је етнички очишћено.

Милица Матић, рођена Почуча из Дивосела записала је потресну, истиниту причу, казивање своје мајке Марије Почуча, Вујканове која је са 75 својих комшија Дивосељана бачена у Јарчју јаму на сјеверном дијелу Велебита 06.08.1941. године у вријеме покоља српског народа у Дивоселу.

Куће које нису порушене штитили су графити о НДХ, некој „бојни“ и припадању Хрвату. Нови становници „у обећаној земљи“ осјећају се и сами као да су с неба пали, незнајући као код Давида Штрпца – да ли је царска, спахијска или јазина. Неки наши, видећи ме у мирнодопској цивилној гардероби – Јад и бједа. Незнаш да ли је материјална или морална већа.

Никола није доживио и прославио свој други рођендан. Остао је беба, дјечак, малишан. У Божјем наручју за цио живот.

Не плачи вољена земљо. Опет ћемо ти доћи!

Сви школски објекти су опљачкани и оштећени, један дио уништен, школске библиотеке и архива су уништени, све школе претворене у ругло, то није могла учинити ни једна природна катастрофа, то је могла само злочиначка рука.

Српски народ у Лици, доживио је велику трагедију за вријеме крвавих похода усташких банди утоку рата. Можда би та трагедија била умањена да се хрватски комунисти нису умјешали у српске редове и у српски покрет отпора против Независне Државе Хрватске. Хрватски комунисти су чинили све да се тај покрет разбије и да се Срби разједине.

Двојица су нас усташа с ножевима чекали покрај јаме, а двојица су нас држали за руке. Тако су нас боли и отискивали у јаму. Дјецу су моју бацили прије мене, Милку од три године, Душанку од године дана и малог Бранка од два мјесеца. Задали су ми седам рана и бацили ме за дјецом у јаму. Кад смо сви били у јами, бацили су на нас камење и најзад једну бркљу.

Архив Срба у РХ својим радом, а кроз архивско градиво као извор повијести, жели приказати  положаја Срба на овим просторима, како би то остало на увид и будућим генерацијама.

Г. Гојко Матић уступио је Архиву Срба у Хрватској своје записе и мемоарско градиво о селу Дивоселу.

У припреми је књига проф. Миле Рајчевића:

" Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању ".

Уз сагласност аутора, преносимо дио садржаја у коме се наводи  именични попис жртава.

Ових дана обишао сам село Дивосело. Моја туга и бол за несталим народом племенитог, антифашистичког Дивосела је неизмјерна. Све је пусто, нигдје ништа, нема кућа ни огњишта. Гдје је наше Дивосело, гдје су драге баке наше и дједови с косом бијелом, зар и они живот дадоше у пламену с Дивоселом. У Дивоселу, том великом лијепом селу са својим заселцима, укључујући Читлук и Орнице, некада је живјело 2.800 становника, а сада живе душе нема због људске немани.

У јесен 2003. година, након 10 година проведених у избјеглиштву упутио сам се из Госпића у Дивосело. На излазу из Госпића, код православног гробља покрај мене се зауставио ауто, чујем позив: „Илија гдје си се упутио?“. Приђем, поздравим, али нисам успио да препознам кога сам срео, па кажем: „Ја никако не могу да те препознам, а ти мене препозна у вожњи“.
"Није ни чудо, нисмо се видјели 13 година, ја сам Мићо Драгаш". "Ниси се ти пуно промјенио, али ја сам у годинама кад све прекрива тама заборава. Пошао сам у Дивосело, не вјерујем да ћу стићи до остатка моје куће, није ни важно, жеља ми је да видим што успијем.