УГАШЕН ОГАЊ КУЛТУРЕ НАКОН 200 ГОДИНА

            Послије пораза Турске под Бечом 1683 г. и њиховог повлачења ослобођена је Лика. 1689.г. испод Турског стотинушездесет годишњег ропства и дошла под власт Аустрије.

            Oслобођењем од Турака престала је потреба постојања Војне крајине.

            Повлачењем Турака један дио хришћана из Турске крајине одлази с Турцима.

            Већ 1690. године јавља се ново насељавање тако Медак 1700.г. има 110 кућа православног становништва. Ново становништво је населило из разних крајева: из Хрватске крајине, од Оточца и Бриња..., неки долазе од Купреса, Гламоча, Сарајева и других крајева.

            У то вријеме у Медак долази и сарајевски владика Атанасије Љубојевић и оснива своје владичанство у Метку. Он се залагао за очување крајишких повластица и јединство православног народа из Хрватске и Војводине. Аустрији то није ишло у прилог, бојала се јединства православаца из Хрватске и Војводине који су се населили под водством патријарха Арсенија Чарнојевића 1689. год, па је владика Љубојевић протјеран из Аустрије.

            Јавило се незадовољство крајишника због укидања крајишких повластица. У страху од побуне крајишника Лика је 1712. године проглашена Крајином.

            Аустрија проводи реформе у Крајини: заводе нове униформе, њемачки језик, команде... Крајишници пружају отпор, избија Смиљанска буна 1728-29. која је угушена војном силом. Руководиоци буне свирепо кажњени.

            Аустрија је хтјела да проведе германизацију у цијелој монархији, покренуто је оснивање њемачких основних школа у којима је требало одгајати официре и високе службенике који ће добро познавати њемачки језик. Срби у Крајини су давали отпор тим школама али је било и оних који су давали дјецу у те школе.

            У то вријеме појављује се владика Данило Јакшић, као експонент Бечког двора добија дозволу за отварање српских основних школа у Карловачком генералату, којем је припадала Лика.

            Одмах по добијеном одобрењу, 1744. г. отвара школу у Плашком, 1752. г. отвара школе на подручју Оточке регименте.

            1770.год. гради у Метку владичански двор и школску зграду у којој отвара двогодишњу школу. За учитеља је поставио економа владичанског двора Јанићија  Милојевић. Ђаци су уз учење радили на владичанском имању. Школу је издржавала црква, она је наметала обавезе на народ, па се народ жалио генералату у Карловцу и школа је затворена 1775.г.

            У рату с Француском 1805.г. Аустрија губи Лику, Истру и Далмацију, што долази под француску власт. У то вријеме под утјецајем француске револуције буди се национална свијест код наших народа.

            Послије пада Наполеона и обнављања Аустријске власти јавља се домаћа буржоазија и увећава потреба отварања школа. 1836. год. у Метку је поново отворена тривијална школа, за учитеља је дошао Бобић, прозван у народу Лер Бобић. Настава је била на њемачком језику. Бобић је настојао да се у школи што дуже задржи њемачки језик, како би ученици могли постати аустријски генерали и високи чиновници. У овој школи су учили Радошевић, Његован, Љуштина, аустријски генерали.

            1870. г. за учитеља у Медак долази Миле Оклобџија, имао је рођака Димитрију Николајевића Оклобџију, који је био професор у Русији, па на свог рођака преноси словенску мисао, што Миле преноси на своје ђаке и народ. Оклобџија је био присташа хрватско-српске коалиције па је ради тога од стране аустријских власти премјештен у Вргин мост.

            Послије Оклобџије у школу Медак за учитеља долазе: Живковић, Наранчић и Петар Станић. Наставили су рад претходника и били врло активни у политичком животу и раду тог времена. Припадали су хрватско-српској коалицији, ради тога су од власти прогањани, Петар Станић кад је компромитован извршио је самоубиство, а Живковић и Наранчић су премјештени из Метка.

            1908. год. у школу Медак долази Душан Попара и ради у школи до 1934. год.

            Јединственог закона за школе није било, за Војну крајину је важио Аустријски закон, а за цивилну Хрватску закон из 1860. год. који је предложио Штросмајер. По том закону је уведено обавезно школовање дјеце у трајању 5 година, уводи се опетовница. Овај закон се примјењује у школи Медак све до 1929.г. Кад је у Краљевини Југославији донесен закон за све школе у Југославији. По том закону обавезно је школовање за сву дјецу од 7-15 година. Приступило се преласку на основно осмогодишње школовање, али у Метку није остварено даље од опетовнице.

            У Метку је био скучен школски простор, радило се у школи изграђеној 1770.год. која није задовољавала најнужније потребе.

            1932.год. је краљ Александар Карађорђевић посјетио Медак и узео покровитељство над градњом нове школе у Метку и школа у Папучи, Павловцу и Могорићу.

            Нова школа у Метку је направљена, постављен школски намјештај и попуњена ђацима, краљ није доживио њено отварање.

            Око 1935. год. за управитеља школе долази Никола Бјеговић, уз рад у настави уређује школски воћњак, врт и расадник, активан је у политичком животу и буде премјештен у Босну. Из Травника се укључио у НОБ-у, погинуо 1944. г. као комесар Мајевичког одреда.

            Послије Николе долази Бранко Левнаић, који уз наставу активно ради у ваншколским активностима и политичком животу мјеста. Његова активност је прекинута априлском окупацијом Југославије 1941. год.

            У овој школи прва знања су добили народни хероји Југославије: Смиља Радошевић-Покрајац и Милан Купрешанин, те генерали ЈНА: Милан Купрешанин, Петар Клеут, Стево Маодуш, Петар Љуштина, Илија Борић и већи број учитеља, професора...

            Окупацијом Југославије, 1941. школа долази у тежак положај, већ 12. априла 41.г. у Медак  је стигла талијанска моторизована колона. Одмах по доласку у Медак школа је затворена, школска зграда постала касарна за талијанску војску. За талијанима, маја мјесеца, у Медак долази одред усташа, смјестили се у приватну трговину и жандармеријску касарну.. Учитељу Левнаићу је запретила опасност и склања се у Славонију. У устанку, 1941. ступа у НОБ, гине на дужности команданта батаљона НОВ-е, његово име и име Николе Бјеговића уписано је на спомен плочи откривеној на школи 19.06.1955.г. приликом обиљежавања 185-годишњице рада школе.

            Како је у Метку био јак талијански гарнизон једна група мјештана се окупља око Гавре Станојевића, ставља се у службу окупатора и формира четнички одред, који је вјерно служио талијанима до краја 1943. год, када бјежи с талијанима и том приликом пали стару школу, направљену 1770.г. и владичански двор.

            Развитком устанка развијала се и народна власт. У Метку је основан акциони одбор који својом активности у јесен 1943. год. отвара школу у Метку. Будући да је окупатор (Талијани- Нијемци) држао школску зграду. Школа је отворена у засеоку Брезик, учитељи су били Милица Радаковић и Недјељко Вујновић. Како је непријатељ (нијемци-усташе) стално нападао и палио зграде школа је морала више пута селити. 1944. год. се смјестила под Богуницу, послије паљења ове сели се у Почитељ гдје ради до краја рата 1945.г.

            По завршетку рата школа је враћена у центар села, смјештена у кућу Ђуке Вуксан и још неке приватне објекте. У то вријеме су били учитељи: Милкица Клеут и Миле-Мићо Љуштина. Како је школа нередовито радила било је око 200 обвезника у 4 разреда, услови рада врло неповољни.

            Уз наставу за школске обвезнике организирани су аналфабетски течајеви, на којима се научило читати и писати. 1945-15 полазника, 1946-40 полазника и 1947 11 полазника.

            1947. год. је обновљена школска зграда и у њој извођена настава. Било је 232 школска обвезника, ове године је школа прерасла у 7-годишњу. За руководиоца долази Даница Јаковљевић, ради 5 наставника.

            1953. год. школа је прерасла у 8-годишњу гимназијског А типа. Почетком 1954/55 школске године попуњава се наставнички кадар, за директора долази Никола Станић, у школи је 210 ученика, распоређених у 8 одјељења, 8 наставника.

            Организирана је и извођена настава за одрасле који нису завршили Основну школу, а изразили жељу да заврше осми разред.

            Организирани су и обављани приватни испити за службенике и раднике који су се пријавили ради напредовања у обављању послова.

            Уз наставу у школи су разгранате слободне активности:

            Културно-умјетничко друштво „Смиља Покрајац“ имало је дилетантску, фолклорну, тамбурашку и литерарну секцију. Литерарна секција је издавала школски лист „Ласта“.

            Друштво народне технике имало је грађевинску и фотографску секцију.

Ученичка радна задруга „Бранко Левнаић“ имала је: ратарску, ливадарску, воћарску и повртларску секцију. Све секције су имале програме рада и успјешно их остваривале. Сваке године су одржаване годишње скупштине на којима су подношени извјештаји и доношени програми рада за наредну годину.

Задруга је добила многа признања и честитке за постигнуте резултате, тако је предсједник опћине Госпић Мићо Јелача у дискусији на другој годишњној скупштини задруге казао: Ви боље радите него све наше ОПЗ-е. Ви се бавите производњом, а оне трговином.“ Похвале за рад су дошле од: Јакова Блажевића, Кате Пејновић, Цвјетина Мијатовића, Бранка Станића и многих.

            Задруга је 1960. године примила савезну награду, плакету и 100.000 динара.

            Пионирска организација је кроз пријем у пионире, пионирску заклетву, прославу Титових рођендана и дана школе, Титову штафету, посјету споменицима НОБ, посјету родитељима палих бораца и другим активностима развијала љубав према домовини и патриотска осјећања.

            19.06.1955. год. организована је прослава 185- годишњице рада школе, прослави су уз слављенике присуствовали: Ката Пејновић, народни посланик у сабору и члан CK SKH-e, Иван Узелац- Ђан... примљене су честитке од Јакова Блажевића, Петра Клeута, Стеве Маодуша.

            Број ученика у школи био је промјенљив, тако 1957/58 шк. год је 239, 1961/62 је 307; 1973/74 је 328, након чега се постепено смањује да би 1990-91 било 137 ученика. Сви обвезници су редовно уписивани и прошли кроз школу. Након завршетка Основне школе готово су сви продужили школовање у гимназији, учитељској школи, школи ученика у привреди. По завршетку школовања били су савјесни и вредни у послу за који су се оспособили, неки су постали: учитељи, професори, економисти, техничари, официри, лијечници, увијек су одржавали везу са школом у којој су стекли прва знања.

            У мјесту Медак догађале су се брзе промјене што се одразило на рад школе и побољшање квалитета знања ученика.

            1956. год. отворена је амбуланта и дошао доктор у Медак, био је то Никола Дујмовић узор племенитости и човјечности.

            Дошло је до реорганизације органа власти, опћина Медак припојена Госпићу, у Метку остао Мјесни уред у којем су обављани неки послови и вођене матичне књиге.

            Током јесени 1961. г. извршена електрификација централног дијела мјеста и отворен погон „Наде Димић“ у задружном дому.

            Фебруара 1962. год. први ТВ пријем вијести и праћење програма.

            Од септембра 1961. до септембра 1963. год направљена и опремљена спортска дворана.

            Од 1962-64. направљена стамбена зграда са 8 станова и пословним простором у приземљу, станови су направљени и додијељени наставницима.

             У складу са Законом о удруженом раду школа Медак са својим подручним одјељењима удружила се у Радну заједницу са школама.

             Осмогодишња у Радучу с подручним одјељењем у Крушковцу;

             Осмогодишња у Могорићи с подручним одјељењем у Буљмизама.

             Осмогодишња у Врепцу с подручним одјељењима у Павловцу и Барлетима.

             Орган управљања била је Радна заједница, школски одбор и директор, стручни орган Наставнички збор.

             Шк. године 1989/90 у РО је радило укупно 47 радника од чега 38 наставника, око 500 ученика.

             Послије одласка Николе Станића за директора школе у Госпић, 1963. год. дужност директора у Метку су обављали Ђорђе Загорац, Душан Радаковић, Јово Травица, Дане Врачар, и на крају Милева Пејновић.

             Све школе удружене у Радну организацију су несметано радиле на остваривању Програма рада по прописаном Плану и програму. Током рада добар дио учитеља је ванредно завршио Вишу педагошку с чим је побољшан квалитет наставе.

             Почетком 1991/92. шк. године дошло је до непремостивих тешкоћа у раду школе, почели су ратни сукоби, школа у Метку и подручно одјељење у Почитељу су закаснили с почетком, јер је претила опасност од граната и мина које су падале по Метку и Почитељу. У октобру је организиран превоз за ученике и наставнике у Радуч, у Радучу одржавана настава. Остале школе су радиле у својим сједиштима и углавном с непромјењеним наставницима и по постојећем наставном плану и програму. Наставници су били без плаћа неколико мјесеци, а кад су почеле да стижу то је било ван сваке норме, ни минималне животне потребе нису покривале, живило се од социјалне помоћи.

           Недоступни су били уџбеници и школски прибор, опет се писало на старом папиру. Уз све недаће настава је одржавана, чуло се школско звоно и весели дјечији гласови све до смртног страха најављеног „Олујом“ и бјега у неодређеност – у избјеглиштво.

           Школе су престале радити, дјеца су остала без завичаја и својих пријатеља, многи без родитеља, браће и сестара.

           Сви школски објекти су опљачкани и оштећени, један дио уништен, школске библиотеке и архива су уништени, све школе претворене у ругло, то није могла учинити ни једна природна катастрофа, то је могла само злочиначка рука.

 

НАПОМЕНА: Кориштен сачувани дио Споменице школе Медак

 

Написао: Илија Вујновић                                        У Бањалуци, 05. децембра 2011.

 

 

 

Везане вијести:

 

Дивосело - злочином до пустоши - записи Илије Вујновића

Споменик код Шаранове јаме, откривен је – незавршен