ДИВОСЕЛО - ЗЛОЧИНОМ ДО ПУСТОШИ – ЗАПИСИ ИЛИЈЕ ВУЈНОВИЋА

Latinica

У јесен 2003. година, након 10 година проведених у избјеглиштву упутио сам се из Госпића у Дивосело. На излазу из Госпића, код православног гробља покрај мене се зауставио ауто, чујем позив:

„Илија гдје си се упутио?“.

Приђем, поздравим, али нисам успио да препознам кога сам срео, па кажем:

„Ја никако не могу да те препознам, а ти мене препозна у вожњи“.
"Није ни чудо, нисмо се видјели 13 година, ја сам Мићо Драгаш".
"Ниси се ти пуно промјенио, али ја сам у годинама кад све прекрива тама заборава. Пошао сам у Дивосело, не вјерујем да ћу стићи до остатка моје куће, није ни важно, жеља ми је да видим што успијем".

Доста је далеко, каже Мићо и потпуна пустош изазива разне неугодне мисли, уђи у ауто па ћу те провести кружним путем.
Баш ти хвала, видјет ћу велики дио села, пјешице би мало обишао.
Ишли смо кружним путем: Јасиковац-Пољари-Раскрижје-Клиса-Јасиковац, разговарајући о успоменама из дијелова Дивосела и његовим трагедијама.

Код Јасиковца су камени остаци некад лијепих кућа, нема трагова боравка и живота људи. Од Јасиковца до Пољара кроз асфалт на путу, понегдје је прорасла трава, покрај пута су високе живице и гране се повиле према путу. Уз пут до Пољара је било мало кућа, сада се само виде рушевине, гдје живица не затвара поглед.

Прилаз засеоку Пољари изгледа као улаз у пошумљени простор, све је зарасло, пусто. Некад лијепе куће, поклон Загреба Дивоселу послије II свјетског рата, су нестале, изгубио се сваки траг живота, све је претворено у згаришта и рушевине. Зграда у којој је била трговина претворена је у гомилу камења из које је израсло разно шибље. Мало смо застали, подсјетили се на дане када смо ту куповали брашно, со, шећер, цигарете и друге потрепштине те испијали пиво и коњак препричавајући разне догодовштине из села. Све је зарасло, не виде се зидови кућа.

Мићо каже:
 „Све зграде изгледају као ова у којој је била трговина или су још више поравнате, таква је школа, дом, партизанско гробље…".

Присјећам се текста исписаног на мраморној плочи постављеној на школу:

„У данима најславније хисторије наших народа рођена је организација најмлађих. Први пионирски одред у Лици основан је у овом селу новембра 1942. године“.

У Партизанском гробљу био је скроман споменик првом пионирском руководиоцу, младој скојевки Јаги Плећаш са сликом, била је рањена овдје код Пољара почетком 1943 године, лијечена у партизанским болницама и умрла. Сада је у бијесу истог непријатеља доживјела нову смрт. Нестао је и Одред пионира, чија борбена храброст  је пронесена широм СФР Југославије.

Од Пољара до Боцића није било кућа, пут је потпуно затворен живицама, на мјестима сличан тунелу. Застали смо код Боцића, ту су остаци моје куће. Све је претворено у рушевину, нестало је зидова, на хрпи поломљених блокова укрштене су бетонске греде од ступаца и надвоја, што је било армирано. Воћке које сам посађивао нестале су, стари воћар није зарастао у шипражје, више су ту велика стабла, мало воћака. На башти и ораници покрај куће није израсло шибље, ухватио се дебео слој суве траве, има се осјећај да идеш по неком мадрацу.

Овај призор ме изненадио, па кажем:

„Ја сам замишљао да је ово све прекривено шумом-младорасти, а ни у старом воћару нема младорасти, што је мени чудно“.
Ово је каже Мићо, више пута горило, младораст изгори, осуши се и труне, због тога по ораницама није израсла шикара.

Ја сам се у ову кућу преселио 1990. кад сам престао радити и прешао у пензију. Кућа није била потпуно завршена па сам задржао стан у Метку и нисам пријавио боравак у Дивоселу. Поднио сам захтјев за обнову ове куће, али ми се оспорава право, јер ми је пребивалиште у Метку.

 

 

"Ти си имао стан у Метку?" -  упита Мићо.

Да, али стан није у мом власништву, имао сам станарско право и стан је попуњен, осим тога стамбена зграда је трошна, неусловна за становање.
Ја мислим, каже Мићо, ако имаш намјеру да се вратиш требаш ријешити питање стана, док ти у цјелости не обнове кућу. Како би живио овдје у пустињи гдје људска нога не оставља трага?

Затечен страшним призором и притиснут мислима што сам све уложио у кућу и колико сам тешког посла урадио у градњи, одвојио сам се од рушевина.
Рушевине комшинске куће су зарасле у шибље, вјероватно младе шљиве, јер је уз кућу било неколико стабала шљива. И прилазни пут и бунар су такође зарасли. На Раскрижју, центар села, биле су велике грађевине. Ђурина кућа је имала кат и озидану велику господарску зграду. Сада је све поравнато.
"Сигурно је одавде одвожен материјал"-кажем.
"Све су то урадиле мине и булдожери" каже Мићо.

Нисмо се задржавали на Раскрижју, застали смо код остатака Спомен-дома. Од спомен-дома остали су само полусрушени бочни зидови. Преградни зид са спомен плочом на 1128 жртава усташког злочина и палих бораца је нестао. Помислих, доживјели су нову смрт од истог крвника и нема наде да поново угледају свјетло дана и буду опајани. Ту код рушевина Дома у мојим мислима су оживљавале успомене на страдања Дивосела.

Било је то далеке 1941. године, 5. августа, у раним јутарњим часовима усташким ножем проливена је крв мјештана Дивосела. Стравична смрт отела је дјеци родитеље, родитељима дјецу и заједно су убијани родитељи, дјеца, баке, дједови и унучад.

 

Родитељи Илије Вујновића, мајка Перка (Пела) рођ. Крајновић, убијена 05. августа 1941. и отац Миле, умро у јануару 1941.

 

Простране подвелебитске ливаде и шумарци Крушковаче прекривени су тијелима убијених, све је претворено у отворено гробље без свијећа и посмртних опроштаја. Камени свједок на великом гробљу незнаних гробова каже: „Убише усташе 907 људи, жена и дјеце“. 907 стравичних смрти уз бљесак ножа и јаук, 907 рана незаљечивих и много, много радости и туга неисказаних. Шездесет двије године су прошле од покоља у Крушковачама, ја и данас чујем пуцњаву, дозивање и јаук, видим мајку у наручју јастуке носи и чујем задње њезине ријечи:
 „Јадна ли сам што не понесе крух, дјеца ће ми бити гладна“.
Видим баре којима сам испред ножа побјегао, страх ме прожима и туга притискује за онима чији животи се у крви угасише. Ту ми је остала мајка, два брата и двије сестре, сазнао сам на којој вододерини су убијени, не знам гдје им је гроб.

907 живи у мојим мислима које ме воде пространствима Дивосела и ако сам далеко у избјеглиштву, тражим мајку, браћу, сестре, рођаке и познанике, сусрећем их и опет их остављам на миру до нових сусрета. Њихово је вријеме устављено, новорођени нису дорасли до крштења и остадоше без имена, мали нису уписани у школу, они из првог, другог, трећег разреда остадоше вјечно у истом разреду иако су одлични ђаци били, отргнути су без опроштаја, преселили се у памћење, у вјечност.

Ратних година, 1941-45. побијено је и погинуло 1128 мјештана, све је усташком руком уништено и спаљено али Дивосело није покорено. Ту је основан први НОО у Хрватској, основан партизански санитет, полагана партизанска заклетва, основан Одред пионира који су бранили своја огњишта од усташке немани. Дивосело је било симбол  страдања и херојства.

Послије рата, 1945. године, у село се вратио живот, уз пуно рада и одрицања, на згариштима су направљене куће и господарске зграде, постављено доста споменика и спомен обиљежја, направљен Спомен-дом на чијем преградном зиду је била отворена књига с 1128 уписаних имена, погинулих бораца и жртава усташког злочина. Дом је био наше свето мјесто, наш зид плача, на који су полагани вјенци, букети цвијећа и паљене свијеће.

Нестао је споменик првој заједничкој борби партизана срба и партизана хрвата против усташа, на којем су били уписани стихови: "Није то било само фијукање метака, била је то најзаноснија химна слободи, химна братству и јединству Срба и Хрвата...
Мићо каже да су ништени сви споменици НОР-а не зна шта је са спомеником на Крушковачама. Присјећајући се стравичних догађаја из далеке прошлости у сусрету са згариштима, рушевинама и пустоши обузела ме нека туга, страх и мржња према злочинцима.

Наметало ми се питање: „Какав грех носи моје село кад је у њему поновљен злочин и угашен живот“?

Живјели смо са свима у добрим односима, његовали братске односе са сусједним хрватским селима. Младост се дружила и радовала, одржаване су спортске игре „ОКЕ“. На пространим ливадама покрај извора Оке сретали су се Крајишници из Хрватске и Босанске Крајине, одмјеравали снагу и вјештине, радовали се, стварали пријатељства. Посјетиоци игара су испијали камионе пића, те трошили око 100 печених јањаца. Нитко није питао за поријекло, вјеру, нацију… сви су радосно дочекивани и с пажњом испраћани.

Млади из цијеле СФРЈ састајали су се на зборовањима пионира Југославије. Обиљежавање 35-годишњице оснивања Одреда пионира у Дивоселу одржано је 1977. године. То је било прво зборовање и том приликом донесена је Повеља о установљењу сталног сусрета пионира Југославије у Дивоселу. Долазили су пионири од Вардара и Триглава, дружили се уз логорске ватре, са заносом пјевали, рецитовали, играли кола, писали новине… Покрај Спомен дома су засадили парк братства-јединства. Посебно су пионири из Вараждина, с којима је долазила дјечији писач Пошак, с интересом пратили зборовање. Боже да ли је тко од учесника зборовања по наређењу Ј. Бобетка учестовао у акцији уништења Дивосела 9-13 септембра 1993. Вараждинска полиција  је 18.3.95. добила посебно признање од Бобетка за успјешност акције Медачки џеп.
Сви пионири који су долазили на зборовање радосно су дочекивани и с пажњом испраћани.

Четрдесет шест година (1945-91) проведно је у миру и нади да се крвава зора Дивосела више никад и нигдје поновити неће. У годинама 1989-91. оживјели усташки знакови и вратише се усташе, заледише се братски односи. Власт ХДЗ наступи отвореним пријетњама и усташким паролама. Србима се одузимају права, проглашавају их за националну мањину, отпуштају с посла, минирају се српске куће, пријети им се прогоном.
С. Месић поручује:
„Могу Срби отићи, али неће однијети ни педаљ хрватске земље, нису је ни донијели на опанцима“.

Послије акције МУПА Хрватске на Плитвицама 31. марта 91. завладала је потпуна несигурност, јавља се страх од усташа, уводе се сеоске страже, све је у неизвјесности и неодређеном ишчекивању.
У паничном страху, мајске ноћи Јанко Плећаш бјежи у Дебелу главицу и тамо се крије три дана бос и у пиџами у кишном и хладном времену. Сви мјештани су ишли да га траже, он је је чуо дозивања и крио се, мислио је да га усташе траже.

Августа 1991. год. отворише се гробови нови, прва жртва је био Јово Вујновић, Луђанов, убијен покрај Новчице у Госпићу, затим Недељко Игрић, Ковиљка, Небојша, Ђуро, … нестали из својих кућа, можда у безданима Велебита. Миле Плећаш-Савичин изгорио у комшинској шупи, затим: Ђуро, Томо, Сока, Исо, Анка, Илија, Душан, Никола… убијени на праговима својих кућа, све се ово догађало на 50-годишњицу Крушковачке трагедије Дивосела.
Септембра 1991. године један дио села је попаљен. Становништво се великим дијелом склања у сусједна села или одлази у избјеглиштво.

Проређено становништво је обрађивало земљу, бринуло о стоци и задовољавању основних животних потрепштина, те осигурању од усташких напада.  Живот се одржао само у једном дијелу села. Мало је било комплетних породица, склањани су немоћни и нејаки, стално је владао страх од усташких напада.

У четвртак 9. септембра 1993. г. Дивосело је у племану нестало, све живо у њему побијено на звјерски начин, грађевине попаљене и порушене, живот у селу потпуно угашен, том прилилком су погинули-убијени:

1.    Вујновић Момчило, Дмитров - 1935.
2.    Вујновић Анкица, жена Момчила (Моћина) - 1934.
3.    Вујновић Ђуро, Шкејо - 1927.
4.    Вујновић Никола, Ђурино Шкејо - 1954.
5.    Вујновић Кате Стево - 1922.
6.    Вујновић Стеве Никола - 1947.
7.    Вујновић Стеве Бранко - 1948.
8.    Вујновић Максима-Ђуда-Кевић - 1918
9.    Вујновић Јовина, Никола, Кардум - 1947.
10.    Матић, Јовине, Милан-Брко - 1948.
11.    Јелача Љиља - 1950.
12.    Пајић Николе, Грујо - 1927.
13.    Радаковић Владо, Сарин - 1935.
14.    Обрадовић Даница, Перацина - 1930.
15.    Јерковић Илије, Никола-Бабуна - 1961.
16.    Јованчевић Миле, Далматинац- 1924.
17.    Поткоњак Марко, Тајканов - 1939.
18.    Трешњић Вује Десимир - 1964.
19.    Бјеговић Гојо, Бего - 1915.
20.    Јовић Дмитар - 1938.
21.    Јовић Мара ж. Дмитрова - 1939.
22.    Бјеговић Боса, Ћампина - 1910.
23.    Поткоњак Јанко, Ресин - 1931.
24.    Поткоњак Ђорђе, Стевин - 1960.
25.    Бјеговић Неђо, Шарени - 1945.
26.    Бјеговић Милка, ж. Неђина - 1945.
27.    Почуча Петар, Шушанов - 1946.

Није познато какву су смрт доживјели, тијела су им била избодена, ломљена и паљена, један дио их је завршио у септичкој јами у Госпићу из које је извађено 12 тијела.

Новим усташама била далеко Шаранова јама код Јадовног.

Притиснут страшним мислима и сузним очима одвојио сам се од рушевина дома и кренуо према Клиси. Код Радаковића и Плећаша опет рушевине, једино на трапу Савице Плећаша-Сајпетина стоји нешто цријепа. То је вјеројатно једини објект грађен људском руком који није миниран.

Код Плећаша је обновљена кућа Ђуре Плећаша, али он не живи у њој, у Врепцу је.
Код Клисе исто рушевине и шикара. У Ведром пољу мала кућа и господарска зграда, ту живи Милан Матић са супругом и мајком старом 96 година. Тешко му је у пустом-рушевном селу, али другог прибјежишта нема. То су једини становници Дивосела, некад богатог, живота пуног села.

Сад на мјесту Дивосела царује пустош, његово име се изгубило у имену Медачки џеп.

Драги мој Мићо, на крају овог путовања кроз пустош и трагедију Дивосела, пуно ти хвала. У мени је порасла туга, бојим се да се у Дивоселу никад неће повратити живот и чути пјесма, то би  сигурно била нарицаљка. Једино Велебит каже гдје је било Дивосело.   

Септембар 1993.

Кишни дани јесен најављују
Велебит се у маглама крије
облаци му круну покривају
Туђманов се барјак на њем вије.
Под барјаком војску сакупише
у гвоздени обруч крволочни
Дивосело – Читлук опасаше.
У четвртак девети септембра
Деведесет и треће године
још Даница свјетло не угаси
Туђманија силом се огласи.
Стотинама граната и мини
у бљештање зору претворише.
Са свих страна тенковске колоне
Дивосело – Читлук прегазише
И крвнике жедне доведоше.
Пет дана су с тенковима били
Људе – народ по селу ловили
На усташки начин све побили
Ни пса кућног нису поштедили.
Грађевине све су попалили,
Попалили и још минирали
И бунарске воде затровали.

 

Илија Вујновић