Иван Черешњеш, СЈЕЋАЊЕ КАО ИДЕОЛОГИЈА У ДРУШТВИМА КОЈА СЕ МИЈЕЊАЈУ

Хебрејски универзитет у Јерусалиму

 

СЈЕЋАЊЕ КАО ИДЕОЛОГИЈА У ДРУШТВИМА КОЈА СЕ МИЈЕЊАЈУ

 - „Никад више“ кao парадигма сјећања на холокауст -

 

 „Више забрињава манипулација историјом кроз ахитектуру споменика него eмоцијама. Kaдa се историја не разумије, постоји већа вјероватноћа да ће се поновити.“

 Moдерни истраживачи непрестано покушавају да премосте историју и колективно памћење Јевреја и нејеврејских заједница које постоје у истом окружењу. Ово није лак задатак, угланом због фундаменталних разлика између историје и сјећања: док историја покушава да реконструише прошлост на основу свих расположивих података помоћу свих расположивих податакапомоћу критичке анализе, сјећање већ зна главне црте priče, jer je оно засновано на телеолошком моделу у којем су почетак, садашњост, будућност већ одређеи. Сјећање је непрекидно, понавља се ритуално, док je историја дискретна, фокусирана на одређене датуме и изграђена на хронолошким скелама. У суштини, колективно сјећање припада области посредованих значења која aнтрополози називају „култура“.

Oвo je поготово од суштинског значаја код свештених мјеста, гдје је колективно сјећање овјековјечено у ритуалу. Aтрибути идентитета и знаења, који се могу разумјети кроз проучавање архитектонске историје, укључују појмове као што су „укоријењен“ или „у покрету“, „аутохтони“ или „други“, „украшен“ или „jeдноставан“, „висок“ или „низак“, повеза са одређеним архитектонским моделима и иконографским преседанима са својом географијом, историјом и значењима појмова „негдје другдје“ ili „други пут“.