Priča se tiče Počajevske Lavre, u godinama religioznih konflikata u Zapadnoj Ukrajini. U Bogorodičinoj crkvi se okupio veliki broj branilaca vere, po činu ništa manjem od protojerejskog. Pametne oči, guste brade, ozbiljne reči. Diskutovali su, savetovali se, uzdisali, slegali ramenima, iznosili predloge. Jedno pitanje: šta činiti?
Pojačati molitvu. Dogovoriti se sa vlastima. Tražiti kompromise na licu mesta. Pretrpeti sve, možda će proći. Čvrsto braniti veru.
Sve muče isti problemi. Kako sačuvati narod? Kako održati parohije? Gde tražiti pomoć? Pitanja je više nego odgovora, i svako na svoj način, polamo mutno razumeva situaciju. Ipak, da se svi slože sa jednim odgovorom, – toga nije bilo. Nije se čuo.
U trenutku kada se nevesela diskusija rasplamsavala, u prostoriju je ušao shimnik, otac Dimitrije. Tek što je ozdravio. Tresla ga je groznica, te je bio odeven u seljački kaput od ovčijeg krzna, preko podrasnika. Isti seljak sa Bukovine.
Malo je slušao o čemu se govorilo, a onda je zamolio za reč.
Besedio je kratko, i prosto, na toj smesi ruskog, ukrajinskog i crkvenoslovenskog, sa malim rumunskim akcentom, na koji filolozi gunđaju, a „profesionalni“ ukrajinac reži.
– Oci, – obratio se, – ja sam od malih nogu monah. I tako sam bedno živeo, da mi je strašno i da se sećam. Kada bih grizao hleb, desni su mi krvarile. Tako suv hleb sam jeo. Sladoled u životu nisam probao. A devojku, ne da nisam nikada poljubio, nego nisam ni za ruku držao. Šta sam znao od života? Kiseli kupus i sedamnaestu katizmu. Molio se Bogu svakog dana, postio, spavao. Nedavno sam se razboleo. Ozbiljno. Čujem: smrt dolazi. I da znate, sveti oci, uplašio sam se.
Tu je izgubio glas, i iz očiju su mu potekle dve teške suze.
– Šta od života da očekujem? – nastavio je shimnik posle male pauze. – Od malih nogu sam se za smrt spremao. Ona je došla, i ja sam se, vidite, uplašio.
On se opet ućutao, kao da ga je neko nevidljivom rukom pažljivo uhvatio za grlo. Više nije ništa govorio. Poželeo je svima pomoć od Gospoda, i povukao se u keliju.
Ostali smo mi, sabor zaštitnika Pravoslavlja. Poneko je obrisao suzu. Bilo je nekako čudno nastavljati dalje razgovor o spasenju Crkve, zbog očigledne istorijske bede. Čak ne čudno, nego sramotno. Zato što, prosečno, gledano na našu uhranjenost, i lepotu naših naprsnih krstova, i na druge drugostepene znake, bilo je jasno da je naša beda daleko od završne faze.
Odjednom smo osetili da je smrt svima za leđima, a niko se posebno, osim shimnika, iz nekog razloga nije uplašio. Verovatno, jer smo u detinjstvu i sladoled jeli, i buduće supruge za ruke držali. Uopšte…Vidi se da postoji ovakav zakon: ko je bolji, on se i boji, a ko je manji, taj pokušava da reši velika pitanja.
Tadašnja diskusija je uskoro utihnula. Rešili smo da branimo veru, svako prema svojoj moći. Potom je bila trpeza, i svi su se razbežali. I Crkva živi još uvek, premda strada. I Lavra Bogorodice Počajevske stoji kao bedem među neprijateljima. A shimnik se upokojio. Mir duši njegovoj i prahu njegovom.
Bog zna da li su svi zapamtili taj dan. Ja jesam. Eto, rešio sam da ga zapišem.
***
Sećam se da smo na seoskom groblju, nedaleko od Kijeva, služili opelo nekom raba Božijem. Kako se taj rab zvao, više ne mogu da se setim. Kao po običaju, mnogi susedi su došli da se oproste. Pretežno žene. Groblje je bilo duboko u šumi. Okolo se čulo njihanje grana. Zeleno. Tiho. Mirno.
Predali smo telo zemlji. Otpevali večnuju pamjat. Narod je počeo polako da se razilazi. Skoro svako od meštana ima nekog svog, pored, u zemlji. I ljudi su, usput, prilazili svojim grobovima. Neko da se pomoli, neko da namesti cveće, ili počisti đubre. Čujem, jedna starica, kraj grobnog krsta razgovara sa suprugom. Gleda na fotografiju, miluje krst i govori:
– Mnogo rada. Sa unucima sedim, kćerki pomažem. Zdravlje je, kao što znaš, onako. Ti si tamo miran, a ja ovde u brigama.
Zaćutala je na nekoliko sekundi.
– Ali me nemoj još zvati k sebi. Budi tu sam. Imam još mnogo stvari ovde da obavim. Ko će, osim mene, kćerki da pomaže? Čuješ li me? Ne zovi me još. Doći ću ti ovih dana, posetiću te.
Pomilovala je krst, i uputila se ka izlazu.
***
Postoji čekić, postoje i klinovi. Šta je tu neobično? Čekić je jedno od najstarijih oružja, kojim se čovek koristi. Ali, ako se iz nekog razloga, umom i sluhom, zadesite na Golgoti, zvuk čekića, koji zabija klin, imaće sasvim drugi smisao. Ovi zvuci udaraca, gvožđa o gvožđe čula je Bogorodica.
I srce joj se cepalo. Plot Sina su kidali kvožđem, a utrobu Majke je presecalo neko sasvim drugo oružje.
Evo zašto se molitve o čoveku, koji stoji pred vratima smrti često posvećuju Bogorodici. Kada sahranjujemo bližnjeg, Ona je najbolja Pomoćnica. Kada zakucavaju grob, i od zvuka udaraca čekića u klinove, pokojnikovi bližnji gube svest, tada, kao niko drugi, Bogorodica može da pomogne.
Koliko puta sam, kao sveštenik video ljude, koji padaju u nesvest pri pogledu na grob, koji se spušta u dubinu raskopane jame! Koliko puta sam video ljude, koji gube svest pri zvuku čekića koji zakucava poklopac! O čemu sam tada razmišljao?
Jasno se sećam. Razmišljao sam, jedini način da izbegnemo ovaj neminovni užas je da proživimo život tako, da nam ne bude strašno da odemo Gospodu. Tada će spokoj i neustrašivost oseniti sve koji stoje pored groba.
Shvatio sam to odavno. Ali, shvatiti i uraditi, nije isto.
***
„Napišite, molim Vas, sebi čitulju. Unapred. Da bi se mogla u lokalnom listu tiražirati. Vele, zauvek nas je napustio dobri, porodični čovek, i tako dalje…
Pet-šest rečenica. Napišite samom o sebi, sa one druge strane, posle smrti“. Takav pismeni zadatak, bih dao zainteresovanima, odraslim ljudima. Deci u školi je još uvek rano da tako nešto pišu. Jednom je u istoriji, pogrešna čitulja, o još uvek živom čoveku, napravila velike promene u njegovom životu.
1888. godine, švedske novine su greškom odštampale čitulju o smrti Alfreda Nobela. Zapravo, umro je njegov brat Emil. Nobel je pročitao o svojoj smrti mnogo neprijatnih reči.
Novine su pisale da je umro „kralj dinamita“, „trgovac smrću“, „milioner na krvi“, i tako dalje. Nobel je sa užasom saznao, šta o njemu misli zajednica. Misao o tome da će, u očima čovečanstva, ostati „prodavac smrti“ i ništa više, duboko ga je potresla.
Tako nastalo Nobelovo zaveštanje, i istoimena nagrada. 31. milion švedskih kruna je izumitelj dinamita zaveštao hemičarima, fizičarima, lekarima, piscima i borcima za mir. Onima koji su uspevali u da smanje potrebu za mnogobrojnim armijama, koji su uspeli u borbi sa robovlasništvom svake vrste, i u očuvanju mira među narodima.