ОДЕЛО И ОБУЋА ЗАТОЧЕНИКА

           Покрајинска Комисија је преслушавањем многих сведока утврдила, да су заточеници код самога уласка у логорIII били свестрано опљачкани од стране јасеновачких усташа. Редовно је пљачкано, већ код самог доласка вагона са заточеницима на станицу Јасеновац. Усташе су упадале у вагоне и тамо пљачкале златнике, налив пера, новац, покриваче и све боље и вредније делове одела и обуће.

           Та прва пљачка вршена је на своју руку од појединаца из усташке пратњн. Према исказу сведока Јакоба Данона, усташе су при томе заточеницима говориле, да се о овоме никоме ништа не говори. Затим је настала бесомучна туча заточеника и сврставање у редове, па у најчешће случајева и везивање заточеника. Тако везаних руку заточеници су морали трчећим кораком да одјуре до усташког табора у селу Јасеновцу, или у другим случајевима, до усташког заповедништва у логору број III – а то је значило и у једном и у другом случају од 2 до 2 ½ км. Сведок Срета Поповић, козметичар из Осека, у своме сведочком исказу навађа да су транспорт, у коме је он приспео у Јасеновац, на јасеновачкој станици преузеле усташе из јасеновачке посаде. Усташе су биле све на коњима, а њима су наредили да иду трчећим кораком. Успут су усташе заточенике тукле корбачима и штаповима.

            На сличан начин дочекивале су и пратиле усташе и све друге транспорте заточеника, који су свакодневно са разних страна пристизали у логор. Пошто су заточеници већ прво опљачкани код доласка у логор од појединих усташа већ на станици – сада је пред табором односно заповедништвом логора обављен темељан преглед пртљаге, џепова и одела. Одузете су све ствари од вредности, па и све ситнице и новац. И то одузимање је делом као пљачка појединих усташа, а делом као прописани начин поступка са заточеницима пред улазак у логор. Све одузете вредности, сатови, венчано престење, ланци за сатове, налив пера, лиснице и новац стрпани су у једну кесу, а на кеси је означавано име заточеника.

            Ако се којем од присутних усташа неки сат или прстен случајно свидео, кеса је бачена у страну и касније је усташа из те кесе издвојио и узео онај предмет, који му се свиђао, а име заточеника је забележено, па је из бараке или којег другог места, то име прозвано и тај заточеник је био намах убијен.

            Исто тако, ако је неки заточеник имао лепу кравату, иглу на кравати, рукавице, марамицу, шал, ципеле или било који други део одела и обуће – а некоме од усташа се то свидело – био је исто тако још исте ноћи са првог коначења прозван.

            Такав несрећник имао је да захвали или којем делу одела, обуће или накита, који је случајно у логор собом понео за своју мученичку смрт.

            Топли покривачи, топла одела, резервно рубље, топле капе, рукавице и одела – све је то одузимано код уласка у логор, а заточеницима остављано оно, што је лакше, безвредније и незнатније. Тако су они заточеници, који су стизали из других полицијских затвора већ са исцрпљеним и упропаштеним прљавим и безвредним оделима остављани у својим оделима, а други заточеници у бољим, читавијим и очуванијим оделима пресвлачени су и до голог, те им је из логорског складишта давано друго оделе и рубље. Но то, што су примили у замену за своја добра одела и рубље, били су само дроњци и безвредне крпе. Намах су се људи преобразили и постали жалосна страшила за саме себе и своју околину. Невероватано ружне и смешне појаве, правих, до малочас људи, замениле су циркуске прње, које се иначе употребљавају само као страшила за птице у вртовима. Мушкарцима су давани делови одеће или рубља сељанки и сељака поубијаних и пресвучених, ко зна када и где. У логорском складишту робе, пацови су изгризли највеће делове тога, можда некада и неисцепаног рубља и одела, а усташе су то употребљавале и давале за одећу нових заточеника.

            На место ципела и добре обуће, коју су заточеници морали изувати, добијали су поцепане и прогрижене опанке, скрпљене негде у неком забаченом горском селу, од аутомобилске гуме.

            То је било одевање и одећа заточеника, који су са пресудама пристизали на одређено време у радне логоре и поправне логоре у Јасеновац. Њихову добру одећу и обућу, њихове покриваче и резервно рубље, као и рубље самих заточеника, усташе су међусобно делиле. Оно што нису поделиле и што им се није свидело, одлагали су, и инвентарисали, те спремали у такозвани магацин одеће.

            Тако је било са одевањем, одећом и обућом заточеника.

            А код притвореника и оних безбројних великих група које су као припадници «непоћудних» по вери и народности долазили масовно у логор – питање одеће решавано је на сасвим прост и једноставан начин. Све оне групе, које су стизале у логор и убијане у масовним злочинима, биле су по групама гробара пред само сахрањивање у земљу, свучене до голог, односно до само једног комада рубља.

            Њихова одела, њихово крваво и жалосно рубље, њихове капе и ципеле, сељачки гуњеви, опанци и ципеле – дечија оделца, дечије кошуљице, ципелице или опанчићи – све је то сабирано и бацано на гомиле, те колима одвожено на сортирање и даљњу расподелу у тзв. «Крпару». У «Крпари» је било запослено редовно око 40 заточеника, који су свакодневно примали нову робу нових тај дан или ноћ поубијаних група од по неколико стотина нових жртава.

            Примљено одело, рубље и обућа, ови заточеници имали су да очисте од крви и делова размрсканог тела, па затим да обаве одабирање у више праваца.

            Сведок Иван Даниловић, кројач из Јамене, у своме сведочком исказу, рад у крпари описао је овако:

            «Ја сам као кројачки мајстор успео да се као заточеник у Јасеновцу између нас 374, колико нас је Јаменаца дотерано у Јасеновац, извучем и да будем распоређен у такозвану «Крпару». Пријавио сам се као кројач и изјавио спреман и способан да распознајем тканине. Успео сам тако да у ову групу увучем још око 20 Јаменаца и Адашевчана из Срема. Сматрали смо тај посао у крпари мање напоран и мање опасан, јер је у то време, у јесен 1942. године, било свакодневно масовно убијање заточеника у Градини и исто тако масовно убијање и клање заточеника на Гранику.

            Моје одељење, такозвана «Крпара», имало је за задатак, да одећу и рубље, те обућу побијених жртава које су гробари свлачили сортирамо. Сваки комад одела, обуће и рубља пажљиво смо прегледали и оно што је било читаво и здравије, односно јаче, остављали смо на једну страну; оно које је било старије, лошије и поцепано, стављали смо на другу страну. Онда смо ово, које смо пронашли као читаво и боље, опет делили, посебно на једну страну вунене предмете, на другу страну платнене, памучне, ланене и кудељне; па онда смо опет делили мушку одећу на једну страну, женску на другу, а дечију на трећу страну. И све оно што је тако оцењено као способно и добро за даљњи износ, отпремано је у праоницу и одатле у магацин одеће. А све друго паковано је у велике бале, пресовано и отпремано вагонима на творничку прераду. Исто тако смо сортирали и обућу по величини и врсти.

            Ми крпари радили смо у једној сељачкој кући у дворишту у селу Градини покрај једне велике тополе. Ту тополу и данас смо видели на самом ушћу реке Уне у Саву, на босанској страни. Док смо једну робу тако обрађивали и паковали, видели смо свакодневно огромне поворке мушкараца,жена и деце, како долазе дубичким друмом и на превозу се пребацују са славонске стране нама на босанску страну и улазе право у један шљивик. Тај шљивик заточеници на раду у крпари иронично су називали «Златни врт». Усташе су ономе народу, оним масама Срба, Цигана и Јевреја, који су као притвореници допремани у Јасеновац на стратиште, па су данима у логору III-Ц изгладњавани и мучени на сваком невремену, без воде, без хране и у блату, у муљу људских изметина и подводног расквашеног терена, тим великим групама овако на муке удареног народа, приступале су усташе и саопштавале им, да се из жица по вишем налогу пуштају напоље, али да их се не пушта натраг својим кућама, него ће бити распоређени на брање шљива, на кување пекмеза, на неке пољопривредне радове – већ према годишњем добу и физичкој кондицији. Усташе су вешто измишљале начине запослења како појединци не би насели, поверовали и не би посумљали, да одлазе у смрт. Тако су ови јадници, и целе породице са децом преваром били срећом озарени и са задовољством примали саопштења, како се из Содоме и Гоморе логора III-Ц избављају и одлазе на рад. Тако се даде разумети оно мирно и блажено одлажење на стратиште читавих колона уверених да су смрти избегли и да ступају срећнију сутрашњицу, док је заправо ово био последњи њихов ход на сопственом спроводу. И док је скела превозила по једне из одређене групе однеколико стотина затвореника, дотле су други већ превезени чекали у ономе шљивику, да се и сви остали превезу, па су тамо тако чекајући безбрижно и радосно чаврљали и са страхом гледали на своје мучилиште, на логор III-Ц, одакле су се, како им је изгледало, срећно извукли.

            Зато што су готово све жртве у томе шљивику махом показивале знаке расположења онакве, као када човек осећа да је пребродио животну опасност и када га обузимају извесни осећаји сигурности и нада у боље, заточеници су назвали то место у шљивику – где су прикупљане жртве непосредно пред убијање и где су безбрижно проводили последње минуте у животу пред најстрашнију мученичку смрт – ЗЛАТНИ ВРТ.

            Ми сво видели одакле нам свакодневно пристиже роба за сортирање и паковање, но ипак смо хтели да се уверимо да је, на пример, она роба коју данас обрађујемо, прошла дан раније покрај нас на живим људима, женама и деци. Зато смо се нас неколико кришом договорили и уочили неки упадљив део одеће или закрпе неког детета или жене. Показали смо тај део одела један другоме и у мислима га запамтили. Сутрадан, када смо обрађивали робу заиста смо нашли тај, у памети, забележени део одеће. То је био сигуран доказ да је она група која је дан раније онако безбрижно, покрај нас пролазила и у шљивку (у златном врту) улогорена, баш те ноћи поубијана. Свако јутро када смо се са ноћишта враћали, на нашем стоваришту је било довежено нове гомиле од по 5 до 10 кола крвавог одела и рубља...»

            Некада су неки од заточеника запослених у крпари, или заточеника запослених као гробари, сакрили по који део одела или рубља, које су са побијених жртава скидали односно у крпари сортирали. Такав део одела или рубља, односно обуће, крпари и заточеници су продавали или додавали другим, напола голим заточеницима, или задржавали за себе и то је уједно био и једини могући начин којим су се заточеници одевали и обували.

            Исто тако су заточеници у логору са мртвог детета, који је умро, и кога још из настанбе или са посла, где је јадник завршио, су гробари однели – свлачили кришом боље делове одела или изували бољу обућу и на мртвога навлачили и обували му стару поцепану одећу и обућу. Та недозвољена трампа са мртвацима и крађа одела и обуће побијених другова била је једини извор занављања и побољшања у одевању у дроњке одевених заточеника.

            Но, тај је једини могући начин био и опасан, па су многи другови крпари платили главом ове смеле подухвате.

            Усташе су групе гробара и групе крпара поубијале редовно после навршених 3 месеца рада као гробара односно крпара. То зато, јер су и гробари и крпари знали и видели масовна убиства и могли да оцене величину и број жртава побијених у масовним злочинима. А усташе су настојале да сва своја крвава дела, а нарочито масовно убијање и клање стотине хиљада невиних притвореника Срба, Јевреја и Цигана у Градини и на Гранику, те на гробљима и стратиштима логора Јасеновца – сакрију и трагове затру. Зато је требало и гробаре и крпаре после извесног времена поубијати и заменити новим групама, новим гробарима и новим крпарима.

            Сведок Иван Даниловић у своме сведочком исказу наводи да је из његове групе крпара данас жив само он, и да је чуо да је жив и неки Адлер из Славонског Брода, а цела његова група поубијана је после 3 месеца рада у крпари, док се он чудом и случајем спасао из покоља крпара, а касније се спасао бекством и из логора.

            Ретки су зато данас живи сведоци, који би могли нешто више о оделима и одевањима заточеника да посведоче.