Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао "Прихватилиште за дјецу избјеглица". Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством "Женске лозе усташког покрета" и "Усташке надзорне службе". Непосредно управљање "дјечјим прихватилиштем" било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци.
Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Дјеца су овдје, па и она најмања, стара неколико мјесеци, морала лежати на поду, тек са танким слојем сламе, без одјеће и покривача. Први транспорт у Сисак је стигао 3. августа 1942. са укупно 906 дјеце. Дан послије долази још 650 малишана, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. августа, налазило се 1.272 дјеце.
У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и дјецу. Овдје је током августа и септембра 1942. од родитеља који су одабирани за присилни рад у Њемачкој одузето 3.971 дијете.Тако је од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. у Сиску било заточено 6.693 дјечака и дјевојчица, Срба са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније.
