Владимир Умељић СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“
Међународна комисија за истину о Јасеновцу, Мејнашаф
СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“
Узурпирање власти над дефиницијама са тежњом постизања једног монопола над истима, од стране центара политичке моћи, оличених у државним или парадржавним структурама је најделотворнији инструмент дотичних центара политичке моћи и истовремено, погонска снага прогреса и регреса у сегментарном и глобалном развоју људског друштва. Раст политичке моћи је искуствено директно пропорционалан опадању привржености императиву етике људског друштва. Тиме је узурпирање власти над дефиницијама са-одлучујући каузални и пратећи фактор и свих социјалних девијација историје човечанства. (Теорија дефиниционизма)
Време геноцида је једна врста „ванредног стања“ у социјално-психолошком погледу и једна битна детерминанта тог времена је једно – на први поглед парадоксално – стање духа: Узурпација власти над дефиницијама инсистира путем психагогије на ре-дефинирању циљне групе предвиђених жртава у смислу њихове дехуманизације а с циљем мотивисања предвиђене циљне групе починитеља геноцидних радњи, ради олакшања предвиђених (планираних) криминалних и нехуманих поступака према жртавама. Привидно парадоксално при овоме је, да се само група починитеља више или мање духовно униформише и (макар и темпорарно) суштински дехуманизује, док жртве суштински остају оно што јесу.
Јер, статистички гледано, већина починитеља једног геноцида су „нормални“ људи и тешко да ће један нормалан човек пожелети или учинити зло својој мајци, брату, сину или супрузи. Довести једног „нормалног“ човека, дакле, дотле да у својој беспомоћној жртви у тренутку сопственог тешког криминалног и неморалног акта (мучење, убиство) не види своју мајку или своје дете, свог брата или своју сестру подразумева један висок степен психагогичног успеха ре-дефинисања дотичне жртве – то жртвено биће за починитеља у том тренутку није људско биће, те његова сопствена радња за њега није ни криминална ни грешна.
И – та његова радња кореспондира (при свим великим геноцидима европског 20. века) свесно, полусвесно и/или подсвесно са оним „заједно са колевком“ добијеним, са историјом, традицијом, (не)важећим етичко-моралним критеријума, (не)важећим социјалним нормама и конвенцијама, са свим оним што ми у свакодневници називамо фенотипско наслеђе, „људска природа“, менталитет (=идентитет) и сл. Касније уз то долази „присила групе“ и закључно, сваки развој догађаја добија раније или касније своју сопствену динамику.
И Хрватица Марија Јосипова Обајдин је била једна „нормална“ жена у време Србоцида 1941-1945. Она је после рата изјавила за судски протокол: „У љето 1941. била сам кухарица у Слуњу (...) Видјела сам како доводе Србе и стављају у затвор, те преко ноћи воде на убијање а претходно их опљачкају. Једно јутро узела сам мотику и отишла да копам крумпир. Када сам дошла до Лалића гаја, видјела сам тамо једну жену која је сједила и била сва избодена ножем и крвава а поред ње се налазила јама, у коју су усташе потрпале убијене Србе. Та женска говорила је нешто, али је нисам могла разумјети. Пришла сам јој, ударила је два пута мотиком по глави и она се скљокала на земљу, и више није показивала знакове живота. То је била Милка Зец из Зечеве Вароши. Послије сам накопала крумпир...“
Ни при једној другој форми масовног убиства у историји се не запажа оволики степен делотворности (научно утемељене језичке) методе „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“ као при феномену геноцида: Масивно ре-дефинирање циљне групе предвиђених жртава у смислу њихове дехуманизације резултира, још једном, једном масивном дехуманизацијом циљне групе починитеља геноцида.
