СИСТЕМ УНИШТАВАЊА СЕ УСАВРШАВА
Сви до сада описани масовни злочини као и сви они појединачни и масовни злочини који овде нису описани а збили су се у времену од почетка окупације и постанка НДХ, па до ликвидације логора број I Јасеновац у Крапју и логора Јасеновац број II, били су најобичнија разбојништва по унапред припремљеном систему.
Међутим, од краја новембра 1941. усташки разбојници улазе у разбојништва још подлије и још перфидније. Дана 25. новембра 1941. године изашла је под бројем С ХХIХ-2101-3-1941. «Законска одредба» потписана по поглавнику НДХ Анти Павелићу и супотписана од Министра правосуђа др Мирка Пука, којом се даљња разбојништва и уништавање неких народа обавља под окриљем закона. Прави смисао постојања логора за систематско убијање читавих народа приказује се као средство за «одгој и корисно преобраћање посрнулих чланова друштва у корисне чланове заједнице». Логори смрти приказују се као радни и одгојни логори, па се у те логоре доводе и Међународне мисије Црвеног Крста, да се међународној јавности путем штампе и званичних извештаја прикаже оправданост логора у рату и користи логора у миру у новом послератном друштву нове Хитлерове Европе.
Сам текст одредбе је овај:
§ 1.
Непоћудне особе, које су погибељне за јавни ред и сигурност, али које би могле угрозити мир и спокојност хрватског народа или тековине ослободилачке борбе хрватског усташког покрета, могу се упутити на присилан боравак у сабирне и радне логоре. Ове логоре овлаштена је основати у појединим мјестима НДХ усташка надзорна власт.
§ 2.
Трајање боравка у сабирним и радним логорима не може бити краће од 3 мјесеца ни дуже од 3 године.
§ 3.
Одлуку о упућивању особе на присилан боравак у сабрине и радне логоре, о времену трајања боравка и о степену опреза и паске доноси Усташко редарство као грана Усташке народне службе.
Све управне и самоуправне области, као и установе усташког покрета дужне су усташком редарству преко жупског редарства свога подручја пријавити особе наведене у §- у 1. ове законске одредбе.
Против одлуке усташког редарства о упућивању на присилан боравак у сабирне и радне логоре нема правног лијека ни тужбе на Управни суд.
§ 4.
Усташки надзорни заповједник издат ће прописник о устројству, пословању и степену опреза и пазке у сабирним и радним логорима, те о уздржавању особа упућених у ове логоре.
На основу ове законске одредбе, створен је сада логор Јасеновац III, а то је логор на индустријском комплексу Прометне задруге у Јасеновцу. Усташка надзорна служба на основу те одредбе лиферовала је тамо све оне, које је требало ликвидирати, све «непоћудне особе», које су погибељне за јавни ред и сигурност и које би могле угрозити мир. А у такве је редарство сврставало све оне које је из расних, националних, верских и политичких разлога требало уклонити. У логор је редарство самоуправне области и установе усташког покрета слало и све оне особе, које су биле чланови породица појединаца, који су се против усташке тираније дигли и прикључили српском ослободилачком покрету. Таквим појединцима, као и њиховим породицама прописано је упућивање у сабирне логоре, одузимање имовине и накнада за наводно почињене штете.
Изашла је посебна законска одредба 20. српња 1942. године под бројем ССIХ – 1779 – 3 – 1942. потписана по поглавнику Независне Државе Хрватске Анти Павелићу и супотписана по министру унутрашњих послова др Андрији Артуковићу, државном ризничару др Владимиру Кошаку и министру правосуђа и богоштовља Мирку Пуку. Текст те законске одредбе је овај:
ЗАКОНСКА ОДРЕДБА
О сузбијању насилних кажњивих чина проти држави, појединим особама или имовини
I. Упућивање у сабирне логоре
§ 1.
Поједини чланови обитељи особа, које саме или у заједници с оружаним скупинама нарушавају мир и спокојство хрватског народа или које подузму какав насилни кажњив чин проти држави, појединим особама или имовини, као и чланови обитељи од куће одбјеглих особа, могу се упутити на присилан боравак у сабирне логоре. Ове логоре овлаштено је основати Министарство унутарњних послова, Равнатељство за јавни ред и сигурност у појединим мјестима Независне Државе Хрватске.
Чланови, обитељи особа, наведених у првој ставци, сматрају се све оне особе, које с таквим особама заједнички живе у кућној задрузи у смислу закона о задругама од 9. свибња 1889, односно жене, родитељи, дјеца, те браћа и сестре особа, наведених у првој ставци, уколико с овим особама живе у заједничком кућанству.
§ 2.
О упућивању појединих чланова обитељи особа, наведених у првој ставци § 1, на присилан боравак у сабирне логоре, као и о времену трајања боравка у сабирним логорима одлучује Министарство унутарњих послова, Равнатељство за јавни ред и сигурност. Све управне и самоуправне области, као и установе усташког покрета имају Равнатељству за јавни ред и сигурност, преко жупског редарства свог подручја пријавити особе, наведене у § 1, чланове њихових обитељи, који с таквим особама заједнички живе у кућној задрузи у смислу закона о задругама од 9. свибња 1889, односно жену, родитеље, дјецу, те браћу и сестре особа, наведених у § 1. уколико с овим особама живе у заједничком кућанству, као и њихову целокупну покретну и непокретну имовину.
§ 3.
Доношењу одлуке о упућивању појединих чланова обитељи особа наведених у § 1, у сабирне логоре има претходити поступак, прописан за управно казнено поступање.
Поступак проводи Министарство унутарњих послова, Равнатељство за јавни ред и сигурност, непосредно или посредно преко првомолбених управних области.
§ 4.
Трајање боравка у сабирним логорима не може бити краће од шест мјесеци ни дуже од три године.
Министарство унутарњих послова, Равнатељство за јавни ред и сигурност може у свако време укинути своју одлуку о упућивању појединог члана обитељи особе, наведених у § 1, на присилан боравак у сабирне логоре, а исто тако може у свако време по слободној разсуди смањити трајање боравка поједине особе у сабирном логору.
§ 5.
Време проведено у притвору управних области и редарству је доношење одлуке о упућивању поједине особе на присилан боравак у сабирне логоре, урачунава се време трајања присилног боравка у логорима.
§ 6.
Министарство унутарњих послова, Равнатељство за јавни ред и сигурност издат ће прописник о устројству, пословању и пазци у сабирним логорима, те о уздржавању особа, упућених у ове логоре.
II. Одузимање имовине
§ 7.
Појединим члановима обитељи особа, наведених у § 1, може се одузети њихова целокупна имовина у корист Независне Државе Хрватске.
Одлуку о одузимању имовине појединим члановима обитељи таквих особа доноси Министарство унутарњих послова, Равнатељство за јавни ред и сигурност.
§ 8.
Одлуку о одузимању имовине по § 7 доставит ће Министарство унутарњих послова, Равнатељство за јавни ред и сигурност, државној ризници, одјелу за подржављени иметак, која ће располагати том имовином у име Независне Државе Хрватске сходно пропису друге ставке § 3. законске одредбе о одузимању имовине особама, које нарушавају јавни мир и поредак, од 27. просинца 1941. број:
СДЛХХ-2355-3/1941. (Народне новине од 30. просинац 1941. број 213.)
Одлука Министарства унутарњих послова, Равнатељства за јавни ред и сигурност, о одузимању имовине сврховни је наслов у смислу закона о сврси и осигурању од 9. српња 1930. године.
Прописи §§ 5. до 16. законске одредбе о одузимању имовине особама које нарушавају јавни мир и поредак од 27. просинца 1941. број СДЛХХ-2355-3/1941. (Народне новине од 30. просинца 1941. број 213) сходно ће се примјењивати и на поступак о одузимању имовине по прописима ове законске одредбе.
§ 9.
Министарство унутарњих послова, Равнатељство за јавни ред и сигурност, може у свако вриеме укинути своју одлуку о одузимању имовине (§ 7.) у циелости или дјелимично, уколико ова имовина није већ прешла у руке трећих особа.
§ 10.
Прописи §§ 1. до 9. неће се примјењивати на чланове обитељи одбјеглих особа, које се у року од 14 дана, рачунајући од дана проглашења ове законске одредбе, поврате својим кућама.
III. Накнада злобно почињене штете
§ 11.
Држава, обћина и посебничке особе, којима је злобно почињена штета уништењем, оштећењем, палежом, пљачком или каквим другим насилним кажњивим чином, могу тражити накнаду почињене штете према прописима ове законске одредбе.
§ 12.
О накнади злобно почињене штете кажњивим чином из § 11. одлучује Министарство унутарњих послова, Равнатељство за јавни ред, сигурност, на пријаву заниманих странака, или уред.
Ако Министарство унутарњих послова, Равнатељство за јавни ред и сигурност, након проведеног поступка утврди да је штета злобно почињена, на један од начина, наведених у § 11, одлуком ће одмјерити износе почињене штете и ову одлуку доставити надлежном порезном уреду.
Надлежни порезни уред ће расподелити износ одмјерене штете на поједине порезне обвезнике, који пребивају или бораве на подручју оне опћине, у којој је штета почињена, и то према износу непосредних пореза које плаћају поједини порезни обвезници у тој опћини.
На поједине порезне обвезнике расподиељене износе утјерат ће у року од осам дана од појединих порезних обвезника надлежни порезни уреди према прописима, који вреде за утјеривање непосредних пореза.
§ 13.
Ако се ухвати или пронађе починитељ штете (§ 11.) могу поједини порезни обвезници за исплаћену накнаду штете и трошкова тражити накнаду од починитеља редовним судбеним путем.
IV. К о н а ч н е о д р е д б е
§ 14.
Проти свима одлукама, донесеним према овој законској одредби, није допуштен никакав правни лек нити тужба на управно судиште.
§ 15.
Ова законска одредба задобива правну моћ даном проглашења у народним новинама.
Ту су нашли мученичку смрт сви Јевреји и Цигани Срема и огроман број Срба из целе НДХ, јер их је требало из расних и верских разлога поубијати и склонити. Ту је исто тако мученичку смрт нашао и велики део хрватског народа, које је требало из политичких разлога поубијати и склонити. Ту су пале безбројне жртве национално-ослободилачке борбе и отпора против усташког дивљаштва и страховладе.
Према утврђеним чињеницама, а по начину убијања и уништавања усташе су «непоћудне особе» делиле на «заточенике и притворенике».
Притвореници су били сви Цигани и највећи део Јевреја и Срба које је усташка редарствена служба упућивала на стратиште у Јасеновац да буду тамо поубијани и уништени из расних и верских разлога. Читава села и читави крајеви настањени Србима подигнути су са прадедовских огњишта и сви до последњег, и старо и младо, и мушко и женско, допремљени су у Јасеновац. Њихова села, њихова стока, храна, усеви, воћњаци и виногради – њихова одела и обућа, девојачке спреме и постељина – постало је одједном плен крвавих усташа и основа за почетак живота нових колониста.
А сви ови бедни људски створови проказани расом или вером новог европског поретка сатерани су као стока у торове ограђене бодљикавом жицом покрај логора Јасеновац број III. Њима није поклоњено ни толико времена ни пажње да уђу у логор и да буду у логору запримљени и регистровани – него су као крда дивљака вредна мање и од најобичније стоке сабијена у покрајне жице крај логора и постепено мучена и исцрпљивана под отвореним небом глађу, жеђу, зимом и влагом, све дотле док човек не постане апатичан и не пожели најстрашнију смрт под усташким ножем и усташким маљем.
А заточеници су били сви они остали, који су улазили у логор и тамо били регистровани и распоређени на «радове». Заточеници су долазили из свих крајева НДХ са пресудама, у којима су били суђени на присилан боравак или на рад у логору на извесно одређено време. Према утврђеним чињеницама по правилу се дешавало да су сви они заточеници, који су били осуђени на 3 године присилног боравка, или 3 године присилног рада, били одмах код доласка у логор поклани на улазним вратима, или поубијани маљевима у Градини исте ноћи, односно поклани на Гранику и побацани у Саву. Други заточеници којима је пресуда гласила на краће време од 3 године, па и они који су осуђени на свега пар месеци – били су распоређени према звањима и занимањима на одговарајуће радове у логору.
Но, и ти су заточеници по правилу поубијани или нешто касније, или су помрли од изнемоглости, или болести или су покошени заразним болестима и, на послетку, у повременим масовним убиствима код смањења броја заточеника, или на послетку код коначне ликвидације логора.
Нажалост, ретки су случајеви да се који заточеник из овог најстрашнијег пакла спасао бекством или је отпуштен и остао жив.
Док је у ствари овај «радни логор» био мучилиште и стратиште највећих размера и најсрамнија институција коју је икада људски злочиначки нагон могао да замисли, док је то био пакао без краја и конца, усташка «промиџба» писала је у својој штампи: «Јасеновац није санаториј, али није ни мучилиште». У таквим чланцима, који су обавештавали домаћу и страну јавност о корисности и неопходности радних логора у духу напред цитиране законске одредбе, саопштавано је да је поље рада у логору широко. Постоји у логору неколико индустрија, заступљени су сви занати и поред тога има и велика економија. Тамо се израђује цигла, прерађује се кожа и дрво, производе се сухомеснате намирнице и сир, граде се разне господарске, стамбене, индустријске и канцеларијске зграде, подиже се насип уз Саву или се наводњава тло. По «величанственом» плану Јасеновац ће се претворити у прави индустријски комбинат. Дужност изградње Јасеновца пада на логораше који ће на тај начин доказати да су конструктивни чланови своје домовине и који ће на тај начин исправити своје злочине према заједници. Јасеновац је уједно и политичка школа, која ће «политичке заточенике» излечити од свих отрових идеологија и погледа и вратити их натраг у јавни живот, те тако их учинити корисним члановима друштва и достојним синовима домовине.
За Јевреје се у тим чланцима наводи да су само интернирци и да ова привремена њихова изолација служи само зато да се Јеврејима не да прилика да у рату врше свој разорни рад удружени са непријатељима хрватства. Тврди се у тим чланцима, да је ово први пут да Јевреји пристојно раде на корист Хрвата и Хрватске.
Па и поводом Цигана «промиџба» наводи да су коначно приведени први пут у својој номадској историји конструктивном раду на корист друштва.
Тврди се у тим чланцима да у логору влада човечност, али и строгост. Логораши да имају здраве настамбе, најхигијенскије установе за лечничку негу, да имају довољно хране и добру одећу и обућу. Што више да и културне потребе логораша не остају незадовољене. Одржавају се кино-пројекције, предавања, концерти и позоришне представе, и једном речју усташка пропаганда путем штампе приказала је Јасеновац као једно опоравилиште и ваздушну бању.
Сведок Симо Ђурковић, инжењер хемије из Доње Трнаве, исказао је, између осталог, откада су преостали госпићки заточеници образовали логор Јасеновац број II и када су почели радови на градњи насипа, како је то напред описано – да је дошао једнога дана на насип Вјекослав Лубурић (главни повереник за логоре у Хрватској) те је заточеницима одржао говор. У говору им је рекао да ће као интернирци остати на подизању насипа само неколико недеља, а после тога да ће бити пуштени својим кућама. После тога долазио је и шеф свеукупног усташког редарства, Еуген Кватерник, и одржао говор, похваливши их као «марљиве раднике» и обећао им, да ће чим заврше насип, бити пуштени кућама, потом наредио «бољу исхрану». – И када су заточеници заварани тако примамљивим обећањима најмеродавнијих усташких функционера, приступили својски и вољно на посао, да су дошли и кинооператери и фотографисали заточенике приликом рада на насипу. Касније је тај филм приказиван у пропагандне сврхе и по насловима у филму публици је саопштавано да су то радници на насипу Срби који су побегли од комунистичког насиља и којима су хрватске власти дале уточишта и хлеба, те да сада марљиво раде на обнови Хрватске.
Тако су усташе и живом и писаном речи, и сликом обмањивали јавност и приказивале Јасеновац као поправилиште и радни логор.
Јасеновац је у ствари био највећа гробница и срамота савременог човечанства којом су у цинизму нацисти и расисти попљували део краљевске отаџбине назвавши је «Независна Држава Хрватска».
По начину како су жртве мучене и убијане, како је зверски непојмљиво паћен и мучен у првом реду српски народ, како су нечовечно и страшно злостављана, паћена и убијана деца и старци, како су одвајане мајке од ситне дечице и убијани очеви на очиглед деце и рођака, како су силоване кћери и уништавани синови и деца на очиглед беспомоћних родитеља – како је истребљиван народ од патолошких типова и појединаца истог тог народа – логор Јасеновац превазилази све оно што би и најпокваренији зликовачки развијен ум могао себи да замисли и створи.
Народ је Јасеновац назвао логор смрти. Но, то име означава само завршетак патњи стотина хиљада невиних мученика. То страшно име ни изблиза не означава и не садржи оно што је речима немогуће описати, оно што је уметнику сликару, вајару или песнику немогуће приказати – јер све оно што се негативно патолошко и болесно провлачило кроз један део народа и прикупљало у свим разбојничко-болесним маштама и главама – све то овде скупљено избило је као најстрашније сведочанство и опомена, да из Јасеновца наткрили својом перфидношћу, крволоштвом и гадостима све најстрашније гробнице и мучилишта у рат бачене Европе.