Predgovor

Ovu knjigu posvećujem Milanu Levaru, Hrvatu iz Gospića, koji je kao zaštićeni haški svjedok vlastiti život žrtvovao da bi svjedočio o likvidaciji Srba u Gospiću.

 

            Gospodina Milana Levara ubila je država zbog stava: „Tko nije s nama, taj je protiv nas“, naravno, dok drukčije ne dokaže, a već drugu dekadu država se ne trudi da to učini. Kad sam pomno pročitao njegov dosje kao haškog zaštićenog svjedoka, u sebi sam uzviknuo poznatu: „Evo čovjeka!“

            Pohitao sam k njemu da ga osobno upoznam pod izlikom da mi popravi auto. Međutim, odmah me prepoznao. Kažem mu da mi je želja da ga nagovorim da iskoristi tu privilegiju zaštićenog svjedoka, i da čim prije nestane iz Gospića, jer su mi poznate te strasti osvete. A on će na to: „Ali ja, moj gospodine ne mogu pobjeći od sebe. Oni mi bijahu sve: život, društvo, sretno djetinjstvo, mladost i radovanje. Da šutim, izgledalo bi da sam ih svojom rukom ubio. Taj  grozomorni sram ni pred sobom ni pred drugim ne mogu prešućivati. Pa što bude?“

            Proveze me kroz Jasikovac, dio srpske naseljenosti u Gospiću, kuće u nizu, pred svakom zastane gdje već kuće nema, i počne, s grčem u grlu, najtužniju priču svog života, kako reče: „Ovaj je, ili ova je ubijen/a, likvidiran/a“. Ima tako rezolutan stav da mi na rastanku daje na znanje da ne odustaje potpuno svjestan kao da ga na odru ostavljam.

            Milan Levar podsjeća me na onog Nijemca koji je vlastiti život žrtvovao da ne učestvuje u strijeljanju Srba u Kraljevu u Drugom svjetskom ratu. Jedna Srbijanka, pjesnikinja, imobilna, podigla mu je spomenik u vlastitom dvorištu. Neki su na taj čin grubo protestirali: „Srpkinja, a Nijemcu spomenik podigla!“

            Otišao sam da je podržim, ruku da joj stisnem, a ona mi reče: „Kao da si me iz ove umiruće pozicije podigao“.

            Dakle, takvu žrtvu „život za život“ mogu učiniti samo iznimni pojedinci ili mati kad daje život za potomke. Prema tome, samo takvi ljudi u građanskom ratu zaslužuju čin heroja, junaka, viteza… Drugi nitko.

 

Predgovor

 

Kako su pred mržnjom bespomoćni oni koji ne žele da mrze.

Kazimjer Brandis

 

Ne mrzim nikog osim one koji mrze druge ljude.

Ivo Andrić

 

Svetozar Livada, filozof i istoričar po pozivu, a demograf i sociolog sela po nagonu, i u ovoj knjizi na potresan način svedoči o zločinima stoleća u ovom balkanskom zverinjaku. Njemu je, kao sociologu sela, svako selo zavičaj, a njegov zavičaj je uništen, od strane mrzitelja života, te greške prirode, tih modernih varvara. I kada je ostao bez svoga doma, njegov dom je bio na svakom mestu gde je sretao časnog čoveka – njihova imena on navodi u svojim knjigama. Ovaj intelektualni proleter, jedva vezujući kraj s krajem, ostao je čovek do kraja. Sam priznaje: „Jedva sam sačuvao čovjeka u sebi“. Bio je i ostao neka vrsta stražara-čuvara nad vrednostima koje su potisnute, zanemarene, pogažene, zaboravljene. Svojim delom i svojim životom pokazuje i dokazuje kako se prava reč pretvara u ispravan čin, duhovni stav u društveni odnos, moralna norma u moralnu osobu. Svojim životom svedoči kako se veruje i nada, ljubi i strada: čoveku se veruje kad se pretvori u istinu!

Livada je čovek čudesne energije, koji je doživeo, proživeo i preživeo 40 operacija na kostima i jednu na srcu, i koji je sedam godina neprekidno ležao u bolnici, tako da se domaći i strani lekari ne mogu da načude kako je uopšte još živ. I šta sve zna i šta sve tačno pamti premda je obilato prešao osamdesetu godinu života. Po rečima jednog njegovog sagovornika, Livada ima „prenaseljeno pamćenje“, a svaki nevini grob oplakuje kao grob najrođenijeg, što je dalo povoda Stipi Šuvaru da ga nazove kordunaškom narikačom. On postavlja pred sebe teške probleme, koje sam ne može da reši: ono nemoguće je njegova sudbina! Ali izvor njegove snage je obećanje da bude veran samome sebi i istini, to jest dosledan u odbrani pravde i prava, ma gde bili pogaženi. Snove duge preko šezdeset godina neće da izda ni za šta na svetu.

            Način na koji oseća, misli i deluje često ga dovodi u sukob sa njegovom sredinom, tako da uglavnom nije ni shvaćen ni prihvaćen, jer hrabro iznosi činjenice-optužbe i tumači ih u skladu sa svojim sistemom vrednosti, odnosno pogledom na svet. On je stranac među svojima, da istina ne bi ostala bez svedoka. Premda uporedo priča o onome što se i kako se sve dogodilo, i kako je on to sve doživeo, ipak daje prednost doživljaju nad događajem, pišući o duševnim potresima izazvanim društvenim sukobima – kada je život poljuljan iz korena. Livada je čudo od čoveka, jer ima neodoljivu potrebu da koristi svakom, svugde, u svakoj ne/prilici. On radi dobre stvari takoreći nagonski.

U njegovoj knjizi nalazimo bezbroj pojedinosti (jer on je empiričar po vlastitom priznanju), masu proverenih podataka, obilje socio-psiholoških portreta, kako zlih tako i dobrih ljudi (ovo radi jakog kontrasta). Obišao je celo ratno područje, sva mesta zločina, i video svojim očima posledice užasnog divljanja, jedva sačuvavši živu glavu i čoveka u sebi. Zato se njegovim opisima rata veruje: svaki dobar pisac otkrije nešto dobro u čitaocu! Livada zna, ne samo iz naučnih istraživanja, nego i iz ličnog iskustva, da je misao bolja što je stvarnost gora. Setimo se samo Goranove „Jame“. 

            U istini nema ništa lično, ali se do istine stiže i kroz ličnu patnju. Najdublje misli i najdublji bolovi idu zajedno: istina je nagrada za pretrpljene jade! Svaki dan useče novu ranu, koju čovek od duha zove svojom istinom. Ko ne pati, taj ne misli. E. Sioran pravo kaže da suza ima dublje korene od osmeha. Obično se iz očaja rađaju nova pitanja. Livada je poslednjih par decenija svoga života ispunio takvim pitanjima i pustio duhu da izrazi svoju smelost. Svojim pogledom na ono što se događalo oko njega i u njemu, ogradio je bitne, ali udaljene posledice svake misli i čina, od onih sporednog značenja i značaja.¹ Malo je ko u „vunenim vremenima“ pridavao značaja onome što je on govorio i pisao, ali se kasnije pokazalo da je on bio u pravu, a da pravo, koje je formalno važilo, nije vredelo pišljiva boba. S. Livada je jedan između nekolicine koji ne dopuštaju drugima da otupe i zaglupe: on pita, uznemiruje, sumnja i navodi druge da to čine! Njegovoj misli moglo bi se nešto dodati, ali se ne bi moglo bilo šta oduzeti. Obaveštenost i široka kultura pisale su po ovim listovima svojim jasnim rukopisom. On se suvereno kreće unutar i preko granica svoje nauke. Zato njegova knjiga nadilazi uobičajeno obrazovanje za jednu struku i zahteva razvijenijeg duhovnog čitaoca, da bi bila pročitana i protumačena kako valja. Koristio je primarne i sekundarne izvore da bi bar stigao u blizinu istine, ako ne u njeno središte. Sve je ovaj učeni i hrabri čovek pokazao i dokazao na ogromnoj prikupljenoj građi, na svedočanstvima iz prve ruke, na analizama sadržaja govora i pisanja kovača rata, na vlastitim iskustvima – i to sve pred opasnostima po vlastiti život. Nije se bojao ni bojovnika, ni smrtnih pretnji (njemu i njegovoj porodici), jer je znao da nema šta da izgubi osim svojih okova: to da ništa nema ulazi u pojam njegove slobode! Niko kao on na ovim prostorima nije otkrio istinu o nama samima. Njemu je bitna odgovornost prema istini i mir pred vlastitom savešću. Imati savest znači biti iskren prema samom sebi: to je autoritet kome se ne može lagati! Na Livadu se mogu primeniti reči Viktora Igoa: „Ja sam robijaš koji sluša samo svoju savest“.

 

„Tražim riječ jaču od zla da zlo zaustavi.“

 Enes Kišević

 

Slobodan Jovanović je davno istakao da ljudi vode dve vrste borbe, jednu sa prirodom a drugu između sebe: prva borba se naziva rad a druga rat.² Rad stvara vrednosti, rat ih razara: rad stvara višak vrednosti, rat višak gluposti! „Rat je praznik smrti: on prazni crkve i džamije, a puni groblja“.³ Svestrani poznavalac, analitičar i kritičar građanske strane rata, Livada upozorava da svaka budala može da izazove i povede rat (to su naše budale  i učinile), ali je nesposobna da sklopi trajan mir: mir se obično sklapa kada se obe strane posve iscrpe, pa obe pristanu na posrednika, koji to čini u vlastitom interesu. „I dalje se nastavlja da se ništa na ovim prostorima ne događa bez trećeg“ – veli on.

            U nas čovek mora da doživi bar dva rata pre no što ode da počiva u miru. U nas je bilo i onih ljudi koji su doživeli 4 – 5 ratova po glavi stanovnika. Gotovo sve ratove izazvali su kovači rata, a njihovi izvođači bili su psi rata. Po definiciji, svaki rat je okrutan. Ma kako se rat nazivao s obzirom na zaraćene strane, po svojim posledicama i u svojoj suštini bio je to građanski rat. U njemu više gine omladine, žena i staraca nego vojnika. „Građanski rat nema obzira, nema pravila, trofej je ubiti, negirati, opljačkati susjeda pod svaku cijenu. Zbog toga je Cezar, još u svoje doba, govorio da je građanski rat najgori od svih ratova“ – podseća Livada.

            U ovom građanskom, neobjavljenom i dogovorenom ratu desili su se svi najgori zločini što ih istorija pamti: rat krvi i tla, koncentracioni logori, osveta nacije, azijatska okrutnost, etničko čišćenje naroda, uništavanje ustanova, zatiranje kulturne baštine, progoni, kažnjavanje nevinih, silovanja, mučenja, ubijanja, spaljivanje sela, razaranje porodica, otimanje zavičaja... „Rat je bio dogovoren, neobjavljen, niskog intenziteta, ali užasnog brutaliteta“ – ističe Livada. U ovoj našoj „prokletoj avliji“ Hamletovo pitanje biti ili ne biti u prevodu na naše jezike glasi: ubiti ili ne ubiti! Formom i normom govor mržnje sikće iz usta. U balkanskoj verziji onaj novozavetni zahtev glasi: „Ko te udari po jednom obrazu, pokaži mu drugo lice“. Ovde je moć razaranja dala obeležje kolektivnom mentalitetu i ličnim sudbinama. Dogovoren i neobjavljen rat je prljava rabota. O tome svedoči čuveni pisac Čoveka bez svojstava: „Da takav rat izbije u vreme kada nije bilo nikakvog tlačenja, nikakvog ekonomskog očaja, već je svuda bilo samo prosperiteta, u tome ja ne mogu da vidim ništa drugo doli revoluciju duše protiv reda; u nekim razdobljima ona vodi religioznom, u drugom ratničkom zanosu“.⁴ Livada je zapisao: „Sve smo doveli u pitanje: jezik, ljude, institucije, srodstvenu liniju, naciju, državu... Sve me to nagonilo da prirodi rata pristupam sa stanovišta zločina, žrtve i zločinca, da posmatram sudbinu pojedinca u ulozi zločinca i žrtve, jer zločin je uvek konkretan, u liku zločinca i žrtve.“ Čuveni poljski mislilac pokazuje kako se u demokratskom društvu istina dokazuje svedocima, a kod nas, da bi se dokazala istina, potrebne su žrtve.⁵

            Naš najbolji poznavalac socijalne istorije Mijo Mirković  često je isticao da naše narode na balkanskom tlu ne određuje ni vera, ni nacija, ni politika, koliko način osvajanja zemljišta i podeljena („nesretna“) svest. Ubijanje gradova (Vukovar, Sarajevo, Dubrovnik), kao središta različitih duhovnih moći, i kao mesta susreta svih mogućih razlika, što je obeležje građanskog načina života, simbolički označava nadmoć plemenskog, paganskog i zaostalog uma koji se boji razlika. „Jednostavno zaključim, ovo je rat sela protiv grada. Ne mrze se toliko etniciteti, koliko se vole oteta dobra“ – zapisao je Livada. To su rodovsko-plemenski, običajno-obredni, ratnički nagoni i mentaliteti, gde je „kama najsvetlije oružje“ u rukama „merak-zločinaca bez kajanja“. To je naš rasizam ustaško-četničkog porekla, iza koga ostaju dugi spiskovi poginulih, ranjenih, nestalih, raseljenih. Bio rat „domovinski“ ili „otadžbinski“, „odbrambeni“ ili „oslobodilački“, „viteški“, „herojski“, „humani“, „čist kao suza“ – rat i zločin idu zajedno. „Razlike između ponašanja ustaša i četnika objektivno ne postoje, ne samo što su braća po oružju, nego zbog činjenice što je mentalitet presudni činilac.“ Američki ambasador u Beogradu, prilikom jednog susreta, rekao je Livadi: „Vaše izjave o prirodi mentaliteta stoje kao gorka budućnost“.⁶

            Istina ima svoje heroje a interesi svoje robove, jer interes misli samo na sebe. „U građanskom ratu nema, niti može biti heroja, jer je to rat bez pravila, bez stida i kajanja, i svi su u njemu poraženi. Ovo je građanski rat u kome nema pobjednika, ovdje su sve smrti uzaludne“, jer  žrtve su i pobednici i gubitnici. „Rat je sam po sebi zločin“ – ističe Livada. Imao je pravo Dvajt Ajzenhauer kada je rekao: „Rat se sastoji u tome da se ljudi, premda jedni druge ne poznaju, ubijaju na zapovijed ljudi koji se vrlo dobro poznaju, ali se uzajamno ne ubijaju“. Na ovim prostorima elitu vlasti ne zanimaju ljudski životi i opšte dobro, nego lični i grupni interesi. Čak i ono što je bilo zajedničko, elite su razbile: zajednički jezik, veru, ustanove, običaje, kulturu! Ispalo je da nas deli i ono što je zajedničko. „Sučeljavanje 'najstarijeg naroda' sa 'božjim narodom' učinilo je kulturu suvišnom“. Kultura laži proizvela je kulturu smrti. Politički mit o neprijatelju jeste prepis religijskog mita o đavolu. Đavo je uvek onaj Drugi.

            Kada bi se elite vlasti pridržavale zakona koje su same donele, naredile bi vlastito hapšenje. „Elite vlasti su rat proizvele, s njim upravljale i ne dozvoljavaju da se on dovrši... Komunisti su razarali Jugoslaviju da se osvete komunistima koji su umirali za nju... Najbanalniji povodi političara nastalih na valu rata povod su za nova sučeljavanja... Psi rata ne mogu postati bogovi mira... To postižu šumom zakona i prašumom bezakonja.“ – primećuje Livada. U jednoj svojoj knjizi on je zapisao: „To što država propada, nek propadne, kad ne može da opstane, ali da tako masovno propadnu ljudi, to je naš najveći moralni poraz“. Livada preklinje: „Zapamtite za sva vremena da žrtve rata ocenjuju prirodu rata. A ovo je bio klasičan građanski rat.“

 

Narodi se svijaju oko grobova svojih mrtvih.

 Svetozar Livada

 

Pisac ove dokumentarne knjige ističe da su izbeglice udarile pečat ovim prostorima. „Nastala je nova socijalna kategorija izbjeglica, kao prijeteći eksploziv, jer novonastale države izgona i države prijema sporazumijevaju se na štetu žrtava i time proizvode osnove za novonastajući terorizam koji samo što nije počeo... Njihova pojava predstavlja za zemlje sukoba, ali i za zemlje prijema, brojne i složene socijalne, ekonomske, pravne, kulturne, političke i druge probleme... Jer, od nekad normalnih građana, bijeda i očaj s lakoćom regrutuju kompletno i moralno propadanje.“ 

            „Htio bih sugrađane nekad zajedničkog socijalnog prostora podsjetiti da, nakon smrti 180.000 naših sugrađana, brojnih invalida, oko pola milijuna ranjenih i oboljelih, milijun razbijenih porodica, očevi rata, ili bolje reći psi rata, proizveli su milijune izbjeglica. Taj tragični, bolni i traumatični pojam „izbjeglica“ vezan je uz skoro svakog šestog našeg sugrađanina. U jednom trenutku rata u nas je bilo 4,5 milijuna izbjeglica.“ Borivoje Borozan, izbeglica iz Mostara, ovako je definisao tu homogenu novu svetsku kategoriju našeg tla: „Izbeglica je ostavljeno rođeno ognjište, grobovi predaka, rodno mesto, livade i voćnjaci, ulice i trgovi. Izbeglica je beg ispod kama s uma sišavših razbojnika; izbeglica je zavežljaj u ruci, ukočen i izbezumljen pogled, bledo izborano i uplašeno lice. Izbeglica je brzo starenje i rano sazrevanje; izbeglica je izgubljeno nadanje i odvajanje od najbližih; izbeglica je strah, bauljanje i trajanje. Izbeglica je spremnost da se prebrode godine i godine izbegličkog života, a nemanje snage da se prebrode sati i minuti, jer je svaki minut kao večnost. Izbeglica je svedok jednog vremena i jednog prostora zebnji, neverica i pometnji, zuluma i krvoprolića, telesnih muka i duševnih patnji – svih zala koja su snašla i uplašila njegovu dušu. Izbeglica je viđenje svih dana u istoj, sivoj boji; izbeglica je čežnja za svojima i nemogućnost da se sa njima vidi i susretne; izbeglica je jauk, patnja, stradanje i gušenje u bolovima. Izbeglica je paljenje sveća i kandila, šaptanje molitava za spas bližnjih u nevolji; izbeglica je greh božji i sram ljudski – teško ga je razumeti, a lako se o njega ogrešiti; izbeglica je dozivanje zore, sunca, jutra, zvezde, duge...“

            Svetozar Livada upozorava da izbeglice nisu ljudi bez dostojanstva koji mole za naše razumevanje, oni su ljudi poput nas, koji su tuđom voljom uvučeni u jednu od najvećih tragedija 20. veka. Bez krivice krivi za svoj sadašnji položaj. Naš poznati aforističar, u crno-humornom stilu, zapisuje: „Izbeglice, vraćajte se na svoja izgorela ognjišta. Tamo vas čekaju grobovi vaših predaka, da im se pridružite.“⁷

 

Nema sociološkog aksioma koji ne pokriva neku duboku ranu.

 Urlih Bek

 

Livada piše: „Inače je, po mojem istraživanju, građanskim ratom i etničkim čišćenjem ugašeno 5.000 toponima na nekada zajedničkom prostoru, srušeno 1.000 bogomolja različitih religijskih uvjerenja, 19 najvećih mostova⁸ (ponosa našeg graditeljstva – stih Maka Dizdara opominje: „Valja nama preko rijeke“), i sa ubijenim i ranjenima, nestalo oko 180.000 građana zajedničke državne zajednice. U jednom trenutku veća polovina stanovništva BiH bila je izvan svojih prostora. Mi rat slavimo, i živimo na kulturi smrti, nekažnjeno. Negiramo žrtvu drugog, bez stida i kajanja.“

            Kultura smrti nije samo uspomena na staroegipatsko društvo, nego stvarnost kraja 20. stoleća. U nas se, na planu kulture, može lako ustanoviti da istine i vrednosti do kojih su mukotrpno stigli mudri i vredni, začas ponište i obesmisle prosti i glupi. „Narodi koji olako ruše običajno i pozitivno pravo, međunarodne norme, kršeći svake i vlastite norme su nezreli i neodgovorni i uvijek su na početku... Pred početak bratoubilačkog rata Jugoslavija je bila dužna devetnaest milijardi dolara. Međutim, zbroj dugova svih novonastalih država danas iznosi oko 210 milijardi evra. Time su opterećene i naredne generacije. Prema tome, zločini građanskog rata devedesetih 20. stoljeća sa svojim raznim posljedicama zasigurno će se prevaliti duboko u 22. stoljeće. Dakle, kako vidite, riječ je o povijesnom zločinu.“ – veli istraživač svih nas.

            Toliko slatkih obećanja, toliko olako izrečenih mišljenja, toliko izigranih očekivanja, toliko zloupotreba poverenja, toliko krađa svih vrsta, toliko pljački naših života, toliko laži i zločina – sve u ime ideologije i utopije, u ime budućeg raja. Ma gde pogled da nam se zaustavi, praznina bulji u nas: „slepi prozori kroz koje niko ne može da gleda.“⁹ Na bilo koju stranu da se okrenemo, fizičku ili metafizičku, svuda vidimo razvaline: srušene hramove i dogme na kojima su počivali! Tokom 20. veka bar smo saznali da jedan sistem ideja i verovanja vredi koliko i drugi, jer se ne bi ni zvali sistemi da nisu slični po bitnim obeležjima: svaki je izdao čoveka! Čujmo Livadu: „Kako smo mi relativno maleni narodi, to se manje-više zna tko je kome što napravio i to nas nagoni da ovu komponentu moramo problematizirati do nivoa stvarnih činjenica, ako želimo istinski izmirenje... Jer smo imali oko 7 milijuna mješovitih brakova s tolikim brojem potomaka i također s tolikim brojem srodnika po tazbini... Mješovitih brakova je bilo u izobilju. Od 10.000 u Vukovaru, 7.000 su bili mješoviti, a tamo je zločin s obje strane trijumfirao.“

            Istoričar M. Ekmečić zapazio je: „Niko ništa od istorije nije naučio, a posebno smo mi narod koji se od istorije može samo bojati, a ne učiti“. Jer da se iz istorije nešto naučilo, onda se ne bi ponavljale greške i grehovi koji su već ranije počinjeni. Jedan robijaš je na zidu svoje samice napisao ovaj stih: „Tromo se vreme vuče i ničeg novog nema. Danas je isto ko i juče, sutra se isto sprema“.

 

Livada često napominje i opominje: „Sve su nacionalne manjine u Hrvatskoj građanskim ratom svedene na 1/3... Ne zvuči li sablasno da žrtvuješ 8% stanovništva da realizira zločin bez stida i kazne, i da na to tvoj vlastiti narod pristane, i da to nova država sadrži kao programsko strateško načelo?... Ne radi se samo o građanskoj strani rata, u koju je bilo ugrađeno etničko čišćenje, nego o kontrarevoluciji gdje se mijenjaju svi društveni odnosi, nomenklatura nazivlja i ideologija duhovne obnove. Etničko čistunstvo je obuhvatilo čišćenje povijesti, kulture, znanosti, zemljišnih knjiga itd... Država je dignuta iznad života i smrti svojih građana samo da se zadovolji odgovarajuća ideologija i priroda rata za njeno ostvarenje.“ Livada dolazi do zaključka: „Nismo u mogućnosti da iscrpimo sve posljedice koje su u toku, ali je dovoljno istaći da smo izgubili mir, a dobili nezavršeni rat, izgubili jednoumlje, a dobili bezumlje... golem broj žrtava a nigdje zločinca“. 

 

To što lajem i režim doista dokazuje da su pasja vremena.

 Svetozar Livada

 

            Od svoje kritike sa zaoštrenim vrhom, Livada ne štedi bilo koga, bez obzira na kojoj je strani. Kad nam on o nekom govori, onda smo sigurni da ga sagledava sa mnogih strana, nastojeći da shvatimo ne samo pojedinosti iz života, nego i celinu ne/prilika u kojima taj pojedinac oseća, misli i deluje. Tako njegovi čitaoci, kroz istančanu analizu pojedinih karaktera, mogu da upoznaju i druge ljude, ustanove, države i društva. U stvari, cela knjiga se, na ovaj ili onaj način, bavi različitim tipovima karaktera u vezi sa socijalnim okolnostima u kojima oni pokazuju svoja svojstva. Livada je temeljito obradio, opisao, objasnio i razumeo ključnu psihološku strukturu ličnosti. On to ne radi apstraktno odnosno teorijski, nego konkretno odnosne empirijski – kroz analizu ličnosti iz stvarnog života, ljudi koje je dobro upoznao. On je tu u saglasnosti sa metodologijom vrsnih istoričara koji nastoje da podrobnom analizom nekog prosečnog pojedinca, koji je sam po sebi nevažan, pa upravo zato i reprezentativan, istraže osobine čitavog društvenog sloja, klase ili društva u celini.

 

Livada je posve svestan da na ovim prostorima preovlađuje višak istorije kao događanja, i manjak istorije kao kritičke svesti o tim događajima. Zbog toga je odlučio da svedoči svojim životom: da jasno i glasno progovori „tko je tko i što je što u tom usponu zločina“. On tvrdi da ovde nije moguća istorijska nauka kao svedokinja vremena, utemeljena na istorijskim izvorima, jer je pišu i glupi političari, a ostvaruju još gluplji generali. Ovu tvrdnju nije mu oprostio ni vlastiti brat, jer je i on bio general. U jeku opšte privatizacije, i pisanje istorije je postala privatna stvar. Ovde nauka nije sama sebi sudija,

Livada je prikupio preko 700 citata iz Tuđmanovih spisa i govora u raznim prilikama. Evo šta je zaključio kad je reč o Franji Tuđmanu: „Lagao je da su mu partizani ubili oca i maćehu, da je prvoborac NOB-a, falsificirao je doktorat, pokrenuo prenominaciju JAZU u  HAZU bez pogovora i jednog člana. Imao je namjeru da prenominira i Maticu i da je kao autokrata podvrgne sebi. Lagao je da je srčani bolesnik, a igrao je tenis. Umanjivao je žrtve Jasenovca. Negirao holokaust. Proglašavao Srbe u Hrvatskoj remetilačkim faktorom, a NDH povijesnom težnjom hrvatskog naroda. Kao plagijator proglašavao se historičarem, a nije razlikovao Stari od Novog zavjeta. Uzor mu je bio Franko. Aspirirao na Hrvatsku u okvirima nekadašnje Banovine.  Dogovarao s Miloševićem podjelu Bosne. Osnovao monstrum paradržavu Herceg-Bosnu i Abdićevu „prćiju“. Žrtvovao posavske Hrvate i krajiške Srbe. Bio je rasist. Sretan, jer mu žena nije ni Židovka ni Srpkinja. Bio protiv miješanih brakova, a imao ga u vlastitoj porodici. Propovijedao genocid kao korisnu stvar za popravljanje povijesti. Zatirao memoriju naroda, antifašizam. Provodio kulturocid i ruralocid. Napao tekući i minuli rad građana Hrvatske. Tajkunizacijom i rentijerstvom izvršio deindustrijalizaciju zemlje. Provodio etničko čišćenje bez ostatka.

            Dakle, jakom voljom i kratkom pameću, uništavao je budućnost posebno mlađih generacija. Jedini je državnik poslije Luja XIV koji se radovao smanjenju vlastite populacije. Bio je vulgarni ateista, a pretvorio se u vjernika darodavca, zakladnika zavjetnog Marijanskog svetišta. Zlorabio je položaj gdje god je mogao, napr. preduhitrio je zakon i kupio je velebno zdanje za sitne pare. Kasnije je pristao da mu predsjednik Vrhovnog suda, inače sveučilišni profesor, „kadi“, da njegov novac nije imovina, iako je novac svagdje mjerna jedinica imovine. S Miloševićem je mijenjao sudbinu ljudi, prostora, regija i povijesne budućnosti ovih prostora. Smanjuje sve nacionalne manjine na jednu trećinu, a srpski je korpus masakrirao, i to s težnjom da zasnuje povijesnu mržnju između etniciteta koja traje. Predstavljao se povjesničarem, a bio je zpravo plagijator i falsifikator. Dakle, nije ništa osobno stvorio, osim plagijata i falsifikata, a čak pokušavao je biti pjesnik.

            Izolirao je Hrvatsku, samo ga je smrt spasila od Haškog suda. Imajući jaču volju nego pamet, kao mizantrop – „švercer vlastitog života“ – hoteći silom ući u povijest poigrao se vlastitom sudbinom i vlastitim narodom. Ponavljam, iza njega su grobovi, ugasli toponimi, zatrta prezimena, rodovi, degradirani prostori sa sekularnim posljedicama. Sve to povijest ne prašta!¹⁰ 

            Na meti Livadine oštre kritike nalaze se i predstavnici njegova naroda. On će Biljani Plavšić otvoreno reči da je izgubila pamet, a Radovanu Karadžiću da je postao svoj pacijent (on je inače po obrazovanju psihijatar), a Vojislava Šešelja nazvao je skribomanom i patološkim lažovom. Vuku Draškoviću zamera da mu je važniji grob „Čiče“ nego desetine hiljada grobova koje su napravili etnobanditi. O akademiku Dušanu Bilandžiću: „On je mjerna jedinica svih falsifikata, panegiričar komunističke partije.“

            Veoma je zanimljivo Livadino mišljenje o Miloradu Pupovcu: „Čovek nije siguran kako se prema njemu treba postaviti. Da li da ga sažaljevam, prezirem, osuđujem. Jer on vapaj žrtve ne čuje, on čuje samo viđenje glasa politike. On je Srbe pretvorio u socijalne slučajeve.“ Livada ga javno proziva da trguje sa srpskom nesrećom. „Onda se čudiš zašto te Srbi ne vole, a većina Hrvata prezire, jer tako uporno podržavaš agoniju i kaos u kojem se društvo nalazi... Jadnik u privremenom raju.“

            Kao jasan kontrast ovakvom tipu ličnosti, Livada ne zaboravlja neke vitezove duha, koji su svojim delom i životom zadužili ove nemirne balkanske prostore. Rudi Supek, umro pre 20 godina, osnivač moderne sociologije u nas, ovde je zaboravljen kao da i nije postojao. Više je poznat u Francuskoj, gde je bio pripadnik Pokreta otpora, nego u zemlji gde je unapredio znanost. Branko Horvat je postao veća veličina u svetu znanosti nego što se ona ceni u sredini u kojoj je ponikao. O njemu je Dž. K. Galbrajt rekao: „On je bio veliki prozor u svijet svega onoga što se kod vas događalo.“ Milan Kangrga, pred sam kraj života, moli Livadu da Hrvatimâ da do znanja da ni mrtav ne dozvoljava da ga smatraju hrvatskim filozofom (jer su ga toliko kinjili i mrzili), već da je nemački filozof, jer je tamo studirao, predavao... Stipe Šuvar je kao malo ko poznavao ljude, događaje, naselja i krajeve, legende i mitove, poruge i pokude. Prerano je i iznenada umro kao klasičan intelektualni proleter. Za Petra Markovića Livada je našao ove reči: „On je moj mentor, moj učitelj i doživotni najbolji prijatelj“.

            Livada tuguje za njima i ističe kako mu danas strašno nedostaju ti njegovi drugovi. Ali oni su živi sve dok žive oni koji ih se sećaju. Viktor Igo je to najbolje izrazio: „Mrtvi žive sve dok ima živih koji misle o njima“. Karl Jaspers je ponovio: „Čudno: najživlji je onaj ko se uz mrtve oseća kao kod kuće, nema života u onom ko zaboravlja mrtve“.¹¹ Javno mnenje ne čine samo glasovi živih nego i poruke mrtvih. Duhovno moćni pokojnici zapovedaju živima iz groba, i tako pokazuju da su prisutni sa njima u zajednici. Emil Dirkem bi rekao: „Mrtvi su moralni policajci društva“.

 

Mi  imamo upravo onoliko vere koliko je potrebno da se mrzimo, ali nedovoljno da volimo jedni druge.

 Džonatan Svift

 

Ono što je Livada zapazio u vezi sa katoličkom crkvom u Hrvatskoj podjednako važi za Srpsku pravoslavnu crkvu i islamsku versku zajednicu. Srđan Vrcan, u knjizi Vjera u vrtlozima tranzicije, pokazao je i dokazao da su opšta svojstva triju vera žrtvovana posebnim interesima nacija. Nacionalno je postalo sveto a sveto nacionalno. To, dakle, nije izlazak vere na javnu scenu u njenom izvornom obliku: to je prodor religiozne vere prevedene i rastumačene u ideološkom ključu i jeziku! Vera i nacija su povezane psihološki i ideološki, premda među njima nema nikakve logičke i nužne veze. Tako K. Kastorijadis, u značajnom spisu Uspon beznačajnosti, ističe: „I ne znam da je bio makar i jedan jedini rat među kršćanskim narodima u kojem dotične crkve ne bi blagoslovile oružja obiju zaraćenih strana. Državni je razlog beskrajno jači od praktičnog uma i Deset zapovijedi“.¹²

            Sve tri vere u jednog boga, u svojim ideološkim oblicima, pokazale su se više fanatične nego racionalne, više nacionalne nego univerzalne, više su delile narode nego što su ih spajale: u sva tri slučaja ideja religioznog spasenja razumela se kao ideologija nacionalnog oslobođenja. Sve tri vere počele su teološki mudro a završile ideološki glupo: braneći ograničene nacionalne interese, povratak na tribalno društvo i paganske običaje, što je svaka od njih nastojala da prevaziđe i odbaci za sva vremena.

            Dokazani zločinci se proglašavaju narodnim herojima i postaju počasni građani na visokim položajima – uz aminovanje crkava. „Bojovnici postaše kasta izabranih“ – kaže Livada. E. Zamjatin je pisao da religije u svom razvoju prolaze kroz tri stadijuma: proročki, apostolski i crkveni! U ovom poslednjem Hrist je postao Veliki inkvizitor. Oblici zločina vremenom se ponavljaju, a zločinci bez stida i kajanja ostaju nekažnjeni: zločin je ne kazniti zločinca! „Praštanje zločina je najveća osveta žrtvi“ – veli Livada. Milan Kundera podseća nas: „Nijedna nepravda neće biti ispravljena i sve će biti zaboravljeno“.

            Ako u ratu na svim stranama učestvuju i vernici, onda su oni u stvari izneverili svoju veru i postali žrtve ideološke obrade i obmane. Kovači rata koriste verske simbole kao ideološke zastave kojima mašu ispred odreda vojnika nesvesnih pravih ciljeva za koje idu da ginu. Kada je krst postao simbol vojnih odreda, a ne samo verskih obreda, onda su sve pobede u ratu bile povezane sa krstom, a ne samo sa mačem. Bilo je gorljivih vernika koji su u jednoj ruci držali krst, to jest znamenje mira, a u drugoj mač, to jest znamenje rata. Suština svakog rata je nasilje, a hrišćanska vera je protiv nasilja.

            To je samo znak da su i velike vere postale male borbene jedinice: male po duhu! Kada ljudi vode rat, onda i svoje bogove izvode na bojno polje, a ovi su do tada mirno boravili u nebeskim visinama. Moj prijatelj hrvatski teolog je zapazio: „Da li ljudi biju boj svojih krvožednih bogova, ili bogovi biju bitke svojih ratobornih naroda? Ove dvije mogućnosti ne moraju se međusobno isključivati, ali ja naslućujem kako su uglavnom bogovi ti koji izvuku deblji kraj. Oni češće moraju obavljati prljave poslove za svoje navodne zemaljske sluge, nego što te sluge rade za njih“.¹³

 

Kako je teško ovdje biti čovjek sa građanskim vrednotama.

Svetozar Livada

 

Čin pisanja o građanskoj strani rata¹⁴ Svetozar Livada doživljava kao uspešnu terapiju za lečenje rana što nam ih obilato zadaje svakodnevni život u ovom balkanskom zverinjaku, gde umesto klasične muzike slušamo klasične jauke. Posle tragičnih događaja, u kojima je gotovo svako izgubio nekog ili nešto, Livada nastoji da izgradi mostove razumevanja, poverenja i pomirenja među narodima. Jer, veli on, „ovde se ne izmiruju pojedinci nego narodi“. Kad su Nemačka i Francuska, posle stogodišnjeg ratovanja, našle zajednički jezik, onda je to moguće ostvariti i na ovim prostorima. Samo istina može ozdraviti zakrvljene, zavađene i zaraćene strane, ako žele opstati u životu. Mudro je zborio J. V. Gete: „Zabludi korisnoj pretpostavljam istinu štetnu. Ako i nanosi bol, istina nosi lijek“.

            Ako pojedinac može da u samom sebi izmiri opreke i natera ih da se bar podnose, ako se već ne ljube, onda i narod može da savlada protivrečne sile u sebi, koje ga razdiru, u ime života i istine o sebi. A istina se sastoji u tome da postoje silne strukturalne, a ne samo lične smetnje i prepreke koje treba savladati, jer su se isprečile na putu koji vodi uspešnoj komunikaciji. A komunikacija je svaka razmena iskustava, osećanja i misli, bez obzira da li je verbalna ili neverbalna: 90% poruka je neverbalne prirode! Šire govoreći, svaki ljudski odnos je oblik komunikacije, a svi oblici odnosa nisu ništa drugo do kultura naroda.

            Koji su to strukturalni, čvrsti oblici mišljenja, verovanja i ponašanja koji ometaju susret sa drugim i onemogućavaju dodir među ljudima, narodima i njihovim kulturama? Postoje li izvesne konstante (osobine, svojstva, obeležja) našeg mentaliteta koje se pokazuju kao smetnje ili teške prepreke razumevanju, poverenju i pomirenju između naroda, vera i kultura? Naravno da postoje, i o njima su pisali naši ugledni istraživači, upozoravajući na oblike mišljenja, verovanja i delanja koji se opiru promeni, jer su duboko ukorenjeni u podsvesnom i nesvesnom sloju pojedinca i zajednice.

            U meri u kojoj nismo kao narodi učestvovali u opšteljudskim poslovima, u toj meri smo izgubili osećanje za univerzalne vrednosti i norme. Stvorio se tip čoveka izvan opštosti, izvan ljudskoga – koji još  nije čuo glas čovečanstva u svojoj duši i duhu – sveden na grupni, to jest ideološki interes. Iz manjka veza sa svetom, stvoren je višak upućenosti na sebe i svoju ograničenost. Možda ni danas nismo dovoljno svesni nesvesnih okova (stereotipa, predrasuda, tradicionalizma, nacionalizma, autoritarnog mentaliteta itd.), jer nas u šaci drže prašnjavi likovi iz naše prošlosti i sadašnjosti, ljudi osrednjeg ili onižeg duhovnog stanja i sitne sreće, koji nam ne dozvoljavaju da se izdignemo na višu ravan iskustva, znanja i vrednovanja: naše ustanove su pune bivših ljudi! Oni ne veruju u univerzalne vrednosti i norme, što znači da nemaju oči za visine i veličine duha. Jer, koliko jedan čovek upozna drugih ljudi, toliko je puta čovek, jer u sebi nosi njihova iskustva, znanja i vrednosti. Univerzalne ideje, verovanja i vrednosti spajaju generacije preko provalije vekova.

            Stvaranje zajedničke, opšteljudske svesti i savesti, nije moguće bez stalne i dugotrajne komunikacije među ljudima čiji je duh do sada bio zatvoren. Ima vekova kada jedan narod nema načina da se probije do svoje zrelosti, do svoje najbolje istine i pravde: u njegovoj svesti ovi univerzalni pojmovi su istanjeni ili izjednačeni sa lepim zabludama. Nerado smo se uključivali u svetske tokove, radije smo ispisivali našu plemensku, palanačku i nacionalnu istoriju punu mržnje i krvi. Savremeni tribalizam, koga podstiče postmoderna ideologija, postaje velika prepreka zajedništvu naroda ujedinjenih zajedničkim vrednostima i normama –  vrednostima ljubavi, mira, pravde i prava. Zatvoreni u plemenske, nacionalne i državne granice, ljudi gube odnos prema najvišoj ravni osećanja, verovanja, mišljenja i vrednovanja: sve ovo se u nas smatra sinonimom za izdaju domovine-otadžbine i njene nacionalne kulture.

            Često se ističe da je naš narod pobožan, ali se još češće prećuti da ta pobožnost nema duboko korenje ni u pojedinačnoj duši ni u kolektivnoj svesti. Jer da ima, ne bi bilo toliko sveta vezano za prethrišćanske oblike verovanja – kult predaka, animizam, vera u sudbinu i sl. Odavno je primećeno da smo mi hrišćani u duhu i pagani-pogani u srcu. Kad neka plemenska kultura usvoji značenja od univerzalnog značaja, onda ona ta značenja prevede, protumači i uskladi sa svojim potrebama, interesima i željama. Drugim rečima, tu se u stvari radi o tome kako se iskustva jedne univerzalne vere prenose u jezik jedne lokalne, plemenske zajednice. Naš vernički svet, bez obzira na formalno prihvatanje hrišćanstva u 9. stoleću,  ostaje u velikoj meri udaljen od dubine i širine hrišćanskih značenja. Jedan pisac lepo ističe: „Jednoga dana sedeo sam na obali reke. Izvadio sam iz vode okrugli kamen i slomio ga. Unutra je bio potpuno suv. Kamen je ležao u vodi veoma dugo, ali voda nije prodrla u njega. Tada sam pomislio da se ista stvar dogodila sa ljudima u Evropi. Vekovima su okruženi hrišćanstvom, ali hrišćanstvo nije prodrlo i ne živi u njima.“¹⁵ Češki katolički filozof Jan Patočka tačno je primetio: „Ono što se još nije desilo hrišćanstvu jeste samo hrišćanstvo“.

            Ako je opravdano pitanje o identitetu ličnosti i identitetu nacionalne zajednice, zar je manje opravdano pitanje o identitetu čoveka ili identifikaciji sa bližnjim koji se danas zove građanin sveta (kao što je za sebe govorio Sokrat). K. Brandis, u delu Nestvarnost, pronicljivo veli: „ Ne postoji savremeni patriotizam bez svesti o pravima čoveka, i da sloboda naroda zavisi od realizacije tih prava“. Došlo je vreme da se pored ličnog i nacionalnog identiteta upoznamo i sa građanskim kao širim i dubljim okvirom orijentacije i akcije, koji se vidljivo ispoljava u gradovima sa mešanim nacijama, verama, kulturama. Žorž Amado ima pravo: „Domovina jednog građanina je tamo gde se on znoji, plače i smeje, gde se muči i kuluči da bi zaradio za život“.

            Svođenje brojnih identiteta samo na jedan (obično nacionalni) nije u skladu sa stvarnim iskustvom. Jer identiteti se međusobno ne poništavaju, oni se umnožavaju: imam svoje lično ja, svoj narod, svoju veru, svoj jezik, svoju nacionalnu kulturu, ali me to ne sprečava da budem građanin sveta, da govorim više jezika i da uživam u vrednostima planetarne kulture. Uprkos razlikama, ipak smo svi samo ljudi. Na primer: univerzalnu vrednost ljubavi mogu da izrazim na svom nacionalnom jeziku, i da je obojim svojim ličnim iskustvom. Tu nema nikakve protivurečnosti između ličnog, kolektivnog i univerzalnog identiteta.

            Davno je govorio Erazmo Roterdamski: „Uvek će biti potrebni ljudi koji ukazuju narodima da je ono što ih zbližava iznad onoga što ih deli“. To upravo danas čini Svetozar Livada, pokazujući i dokazujući da veličina čoveka nije u tome da nikad moralno ne posrne, nego u tome da smogne novu snagu da se uspravi i ispravi. Čujmo šta o tome kaže Livada: „Ovdje je čovjek ispiranjem mozgova putem mitova izbačen iz svijesti i podsvijesti  i etničkim i nacionalnim kodom toliko degradiran da ne egzistira kao ljudsko biće, nego kao pripadnik plemena, dakle, identificiran s kolektivitetom izgubio svaku individualnost. To je ta unakažena povijest plemenske kulture učinila od nas. Zbog toga nema izmirenja dok ne problematiziramo i osudimo građansku stranu rata kao najgoreg od svih ratova. Na to nas obvezuje pripadništvo ljudskom rodu prije svega, zakon istine, žrtve rata po etničkom kodu i jedini oblik istinskog suočavanja s činjenicom prirode rata“. Nacionalne, verske i političke razlike ne znače ništa u odnosu na ljudske kvalitete.

            Ako se razumevanje drugog shvati isključivo u okviru nacije, onda to izaziva nesagledive posledice: zatvaranje u vlastitu nacionalnu zajednicu, stvaranje predrasuda i stereotipa itd. O ovome svedoči  Ivo Andrić:  „Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes, ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu kratkovidu sebičnost“. 

            Livada nastavlja: „Prema tome dok mi ne problematiziramo rat krvi i tla i to ne osudimo, ne okajemo, mi ne možemo doživeti katarzu „istinsko praštanje“. Nikakvi sudovi to ne mogu postići, jer da bi bio miroljubitelj, morao se suočiti s istinom, izmiriti se sam sa sobom da bi se s drugim izmirio. Nema izmirenja bez suočavanja sa istinom o prirodi građanske strane rata. To nije lako, a za političare koji su nastali na valu rata praktično to nije moguće, jer za politiku se sve gadosti nekažnjeno čine. Sve to upućuje da političare treba izuzeti iz izmirenja jer nisu legitimni, a ni u čemu vjerodostojni kao novonastala elita vlasti na valovima građanskog rata“.

            Livada ne veruje da može doći do izmirenja preko državnih ustanova, nego samo preko ustanova civilnog društva. „Vjerujem da su nam ove institucije bolje od elite vlasti... U njima ima građana i građanskog rezona. Oni su nam uporište i posljednja nada. Oni mogu pokrenuti i stvoriti pokret izmirenja...  sveti put izmirenja.“ Livada dobro zna da će još dugo ostati posejana mržnja među našim narodima, mržnja koja i danas moćno tinja sa obe strane, u ljudima i ustanovama, i koja će se preliti i u 22. stoleće. Livada smatra da ne bi trebalo odustati od pokušaja da se isprave neke duboko ukorenjene ideje, verovanja, predrasude, stereotipi, navike, sklonosti i uspomene koje je svaki narod stvorio o sebi i drugim narodima tokom dugih vekova: kolektivno svesno i nesvesno jednog naroda, dubinske strukture „kao svojevrsne mreže u koje su ulovljeni pojedinci, grupe, pa i čitava društva“ (D. K. Vukčević). Ono što društveno nije moguće treba duhovno hteti. Livada zna da ceo njegov trud ima malo uticaja na šire društvene prilike, ali ga na govor i pisanje tera neka sila jača od njegova razuma. „Naivnim i bogovi opraštaju“ – veli on. Oni koji znaju ništa ne mogu, oni koji mogu ništa ne znaju, i tako smo osuđeni na uvek novi početak.

 

Sukobi su upisani u strukturu ljudskog bića i ispisani u njegovoj istoriji, koja je jasan i neoboriv pregled i prikaz tih sukoba. Kao što istorija svedoči o sukobima, ona podjednako svedoči i o saradnji, jer čovek ne može da živi bez drugih ljudi. Upravljanje sukobima je druga reč za upravljanje razlikama. Mi živimo sa razlikama i živećemo dok smo živi. Pitanje je samo kako preći razdaljinu koja odvaja čoveka od čoveka, narod od naroda, kulturu od kulture. Livadin odgovor je nedvosmislen: dijalog je jedini put! Biti spreman na razgovor znači odbaciti svaku pomisao na nasilje. Dok razgovaraju, ljudi su izvan svakog nasilja, telesnog i duhovnog. Nasilje je poricanje svake vrednosti ljudskom biću. Dijalog je prevođenje društvenih sukoba u duhovne sporove. Jedan uistinu dijaloški način mišljenja i življenja imao bi za posledicu da među misliocima ne bi bilo dogmatika, među vernicima fanatika, a među političarima tirana. „Kuda nas vodi razgovor? Našoj kući!“ Sve greške i grehovi nastaju kao posledica neuspeha u odnosu sa drugim i drukčijim od nas. Pored ljudi iz nauke, kulture i umetnosti mostograditelji bi trebalo da budu i naučne i obrazovne ustanove, kao i javna glasila, premda se nisu pretrgla od toga posla. Neki mudrac je davno upozorio: „Jedina stvar potrebna za pobedu zla jeste da dobri ljudi ne rade ništa“. Jedina stvar potrebna za pobedu laži jeste da se istinoljubivi ljudi povuku iz javnog života i prestanu da govore i pišu.

            Ljudi bez obraza su tako umreženi u celom društvu da čoveka hvata panika na samu pomisao da je tako nešto uopšte nastalo, jer je i moglo nastati u bolesnom društvu. Ali postoje i oni uspravni i čvrsti koji ulivaju poverenje i daju nadu, samo je šteta što je takvih ljudi malo, ne poznaju se i nisu međusobno povezani. T. Man, u Čarobnom bregu, ima pravo kada kaže: „Humaniste ne treba lišavati dužnosti vaspitača – niti ih možemo lišiti, jer samo oni čuvaju tradiciju o dostojanstvu i lepoti čovekovoj“. Livadini napori usmereni su u tom pravcu. On duboko veruje da uz nešto razuma i mnogo dobre volje možemo da sagradimo mostove prema drugim i drukčijim od sebe – koji su naša dopuna. I ovde Ivo Andrić ima šta da primeti: „Sve je u životu most, jedna reč, jedan osmeh koji poklanjamo drugome“. Naš put vodi od Prokletija, preko Mrtvog mora, do Rta dobre nade. Ako se dobro razmisli, svako Ne ništa ne obećava – u svakome od nas upisan je put do drugog. Treba učiti da se ono najvrednije nalazi na svakom mestu gde borave ljudi, a ne da je ono uvek negde drugde. To je Livada doživeo na vlastitom iskustvu, pre rata, u ratu i posle rata. On ima prijatelja u svim nacijama i verama, koji su mu bili od pomoći i u toku rata, kada su zbog toga i sami mogli stradati, a neki su i stradali. I danas, kada još uvek govor mržnje nije utihnuo, nisu baš svi mostovi porušeni, jer iz kulture pristižu glasovi o tome da nije sve izgubljeno. Ivo Andrić reče: „Niko ne može da ispravi krivu Drinu, ali nikad ne bi trebalo prestati da se ona ispravlja“. Pravnici veruju da se pravnim normama mogu iskoreniti ove dubinske strukture. Ali norma je racionalno pravilo i ne može da deluje na iracionalne slojeve ljudskog bića. Norma govori šta treba da se čini, iskustvo šta se stvarno čini: uvek ima iskustava pred kojima norma ostaje nema i nemoćna!

 

 

Prema tome, dragi čitaoče, ne zanima mene ni Tuđman ni Pupovac osobno, ni Srbi zbog etniciteta, nego me zanima sudbina ljudi, prostora i institucija, a ovdje se živi u uvjerenju kao nigdje drugdje da postoje suvišni ljudi i suvišni prostor¹⁶

Svetozar Livada

 

Livadine knjige sadrže popis stradanja i opis nadanja u poslednjih dvadesetak godina. Malo se ko tako duboko zagledao u dno na koje smo pali i zamislio nad udesom i usudom koji nas je snašao. On piše oštro i oštroumno, vodeći računa samo o istini i dajući odgovore na društvene, političke, kulturne i moralne izazove koji su duboko potresali porodicu, društvo i državu. Činjenica je da je privreda upropaštena, školstvo zapušteno, zdravstvo obolelo, kultura siromašna i nemoćna, diplomatija nedoučena, sudstvo podmićeno i uplašeno, društvo zastarelo, rizično¹⁷ u najvišem stepenu. U ovo naše vreme, bremenito nevoljama, vreme u kome je jako smanjena osetljivost za duhovna i moralna značenja, vreme ispražnjeno od istine i smisla, vreme umora i umorstava, slušati ili čitati što Livada govori i piše znači duševnu okrepu i duhovnu obnovu. Za sve ove duge godine on se nije ni prodao ni predao, već je branio vrednosti u koje veruje i spasavao svoju dušu, obilato rasutu po stranicama njegovih knjiga. On je rođeni posmatrač svega što se dešava oko njega i u njemu, jer se svaki spoljašnji događaj pretvara u unutrašnji doživljaj. O svemu što je bitno on misli i pred sud čitalaca iznosi svoje mišljenje. Napisao je knjigu o nama, jer u njoj prepoznajemo naša gorka iskustva. Livada često navodi misao Ive Andrića da naiđu takva neka vremena kad pametni zaćute što moraju, budale progovore što hoće, a fukare se obogate.

            Danas se moralni ljudi mogu upisati u prosjačke redove. „Nikad na ovim prostorima nije bila takva razlika između onih na vrhu i onih na dnu. To već ima biološke posledice“  − ističe Livada. Naše vreme je vreme krize pravde i prava, tačnije, vreme sumraka svih duhovnih vrednosti, raspada vrednosnog sistema: nihilizam i znači da sve dosadašnje vrednosti više ne vrede! Ograničeni i jaki nadmoćan je učenom i mudrom. Ono što zna nas malo, ne može bitno uticati na ono što radi njih mnogo. Istina je moćna po nameri, ali nemoćna po učinku. Laž je podignuta na stepen norme, unapređena u zvaničnu ideologiju. Hana Arent može samo da teši: „Ubeđivanje i prinuda mogu da unište istinu, ali ne mogu da je zamene“.¹⁸

            Ako verujete da će političari učiniti ono najgore, onda vas neće izneveriti: oko njih se sabiru uvek nove mržnje! Politika je, u ovom smislu i ovde, jedan pogrešan i grešan način mišjenja i življenja. Mi živimo u vremenu umornom od politike, jer je sve postalo političko. Filozof volje za moć F. Niče kao da i danas viče: „Došlo je vreme da se ponovo promisli šta je politika, jer ovakva kakva je danas, ona je mesto gde su sve duševne bolesti zakazale sastanak“. Blez Paskal je zapisao slične reči vredne pamćenja, kada je rekao da je pisanje o politici nešto kao pokušaj da se unese red u ludnicu. „Kad bi političke ideje imale miris, od smrada se ne bi moglo živeti“ – reče neko, ne znam više ko. Ovde politika ne vodi, ona zavodi, ili još gore, ona voda ni sama ne zna kuda. Ovi sirovi i surovi ljudi ne prestaju da govore kako svakoj stoci treba prutić da nađe svoj putić. „To je pojava samoskrivljene nezrelosti elita vlasti u korist nesreće vlastitih naroda“ – piše Livada.

 

U političkom govoru i jeziku preovlađuju obrasci kao što su „mi – oni“, „naši – njihovi“,  „prijatelj – neprijatelj“, „rodoljub – izdajnik“  itd. „Ko nije sa nama – taj je protiv nas.“ Mi smo zarobljenici jezičkih obrazaca, jer u njima mislimo i izražavamo naše misli: to su pojmovi zatvori, pojmovi klopke, koji nas sprečavaju da mislimo u drugim i drukčijim pojmovima. Još gore: naš jezik je naoružani jezik, borbeni jezik, pa nije čudo što u našem jeziku postoji nesrazmerno velik broj reči za udariti: mlatnuti, tresnuti, zviznuti, opaliti, odalamiti, ošamariti... U jeziku svake zajednice ističe se ono što je za tu zajednicu značajno i po čemu se ona prepoznaje među drugim zajednicama.

            Jezik je postao politički jezik i tako prekinuo vezu sa istinom: u politici jezik odbija da govori istinu! U delu Užas metafizike L. Kolakovski ističe da je „jezik doživeo nervni slom“. Jezik pamti sve zločine učinjene jeziku. Livada i ja još pamtimo vreme kada jeziku nije bilo namenjeno da laže. Ljudi nisu svesni svih bolesti što ih je politika unela u jezik. „O uvela reči što si negda kao ruža mirisala“ – veli F. Niče. Stara kineska mudrost opominje: „ Kad se kvari jezik, kvari se i narod“. Iza doba etike upravljanja došlo je doba tehnike vladanja – pomoću govora mržnje. Politika je veroispovest moći: ili se prikloni ili se ukloni! Taj prosti i prostački način mišljenja ne pristaje ljudima iz nauke, kulture i umetnosti. Zato Livada i može reći: „Nikad se nisam bavio politikom, pa čak ni onda kada se ona bavila sa mnom. A bavila se!“ U nas je to uobičajena praksa da bolji čovek strada od gorega. Ako vratimo dostojanstvo našim rečima, vratićemo dostojanstvo nama samima. Na ljudima iz nauke, kulture i umetnosti je da zajednički porade na čišćenju našeg jezika od otrovnih reči, ispunjenih ideološko-političkim punjenjem („tim klupkom zmija“), i da stvaraju jezik mira, dijaloga i tolerancije, pri čemu će biti stručno jaki i ljudski blagi. Ako se iz kulture ne čuju reči protiv besmisla, onda će se besmisao opet moći gledati golim okom i dodirivati rukama.

 

***

Kad čovek, posle čitanja ove knjige, sve sabere i oduzme –  sav se oduzme. Ova knjiga je izveštaj iz ludnice koju sociolozi zovu društvo: mali narodi prave suviše buke i nasilja svake vrste! Višak istorije na manjku geografije: zato istoriografija ovde broji grobove! „Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini“ – zapisao je Ivo Andrić. 

            U pismu koje mi je Livada uputio stoje ove reči: „Želim da mi napišeš promotivni predgovor, da me jednako kudiš i hvališ  što sam se žrtvovao da to pišem“. Nisam imao nameru ni da hvalim ni da kudim njegovu knjigu, nego da je razumem, jer od hvale ne bi bilo mnogo koristi, a od kritike ne bi bilo velike štete. „Mera knjige je kako se čovek lako sprijatelji s njom i koliko se teško rastaje od nje.“¹⁹ Prijatelju moj, ne zaboravi: i kada te hvalim i kada te korim, uvek te volim! Jer si pouzdan lični prijatelj i nepouzdan oslonac vlasti. Svaka vlast ima tebe protiv sebe, jer je vladavina čoveka nad čovekom nešto što ponižava čoveka. A tvoja knjiga bila je za mene samo povod da se još jednom javno progovori o nekim ključnim pitanjima koja se u njoj pokreću i da se razmisli o odgovorima koje ona nudi.²⁰ Ti si kružio oko ovih pitanja i odgovora „kao ranjena ptica oko razvaljenog gnezda“ (Milorad Pavić). Jer krajnje je vreme da nemir napusti naše duše i da se mir vrati u naš san.

 

***

Između korica ove knjige mogu se naći: brojne misli o prirodi rata, prikaz nesreća vlastitog naroda zbog nezrelosti elite vlasti, institucionalni pokušaj izmirenja naroda, bolno pitanje izbeglica i odgovornost matične države, stanje pravoslavnih grobalja, crtice iz povesti srpske zajednice, in memoriam velikanima svoga poziva, sudbina crnogorskih ruralnih naselja, zapisi iz partizanske prošlosti (partizanske bolnice i škole), osvrti na druge knjige, pisma upućena odabranim javnim ličnostima i ustanovama, opisi raznih tipova karaktera i prijateljstava, izabrani problemi sociologije sela, itd. Sve je to ovde upleteno i isprepleteno, a lepak koji sve drži na okupu je zajednička nesreća, koja nije poštedela gotovo nikog na ovim prostorima.

Knjigu, koja bi bila tako napisana da joj se ne bi imalo šta zameriti ne bi trebalo ni čitati. Ali, sve što izlazi iz radionice nekog pisca nosi pečat nedovršenosti i nesavršenosti. Lako je ukazati na slaba mesta u knjizi, mnogo je teže prepoznati i izdvojiti saznajne i moralne vrednosti ove knjige, što sam i učinio. Ipak, želeo bih na kraju ovog osvrta da sa piscem raspravim neke metodološke probleme.

            Livada često ističe da je on istraživač-empiričar i da mu je važno da prikupi što veći broj činjenica, kako bi one same za sebe govorile. „Stalno se govori: pustite neka činjenice govore, ali, na žalost, činjenice ne govore.“²¹ Nauka je izgrađena od činjenica, kao što je kuća sagrađena od opeka; ali gomila činjenica nije nauka, kao što ni hrpa opeka nije kuća. Činjenice valja tumačiti: isti skup činjenica može se objasniti i razumeti pomoću različitih teorija! Činjenice se ne mogu odbaciti ili osporiti već samo tumačenja činjenica. Jedna teorija može da bude odbačena, a da činjenice i dalje vrede. Prema tome, naučni metod je empirijski i teorijski, pa nema osnova za njihovo odvajanje, ako nauka hoće da raste. U pravu je bio Robert Merton kada se, pre više od 50 godina, duhovito narugao lažnom sporu između empiričara i teoretičara. Teoretičari tvrde: „Mi ne znamo da li je ono što govorimo istinito, ali je u najmanju ruku značajno“. Empiričari uzvraćaju: „Mi ne znamo da li je ono što govorimo osobito značajno, ali je u najmanju ruku istinito“.²²

            U knjizi ima dosta ponavljanja, ne samo istih činjenica, nego i njihova razumevanja gotovo istim rečima. Možda i nije loše da se izvesne istine ponavljaju, jer se laži još češće opetuju. Ima tu i stilskih rogobatnosti i puno stranih reči, ali kada se zna da moj prijatelj Livada otkida od života svaki tren, da u devedesetim nema više vremena, a posao još nezavršen, onda ovi propusti mogu da se razumeju i oproste. Fransoa Rable dobro reče: „Laku noć, gospodo! Pardonante mi, i ne mislite na moje greške, kao što ni na svoje ne mislite“.

            Za razliku od Livadinih redovnih kritičara i protivnika (pa i neprijatalja), ja upućujem primedbe naučnog i stručnog karaktera. Svi njegovi kritičari i protivnici lomili su krila njegovoj misli, spuštajući je u zagađene političke vode, oduzimajući joj višak smisla. Kad političar govori o nauci, nema bojazni da će reći nešto mudro.²³ Livada ima dara da radi protiv sebe i na vlastitu štetu, spreman da podnosi i gubi. Nije se savijao pred moćnicima ovoga sveta, nego se dostojanstveno suočavao sa bedom koju su oni stvorili. On zastupa misao i smisao, oni moć i vlast nad ljudima.

            Napadali su ga oni bez pravog obrazovanja i obraza, premda je on profesor i doktor filozofije i istorije. Ne mare oni ni za istoriju, jer da mare ne bi se tako odnosili prema ratnom i vojnom invalidu i nosiocu Partizanske spomenice 1941; koji je posle Drugog svetskog rata bio i član Komisije za ratne zločine. Ne čudi ovakav odnos prema Livadi, jer ništa bolje nisu prošli ni velikani naučne i filozofske misli na ovim prostorima: Rudi Supek, Branko Horvat, Stipe Šuvar, Milan Kangrga, Gajo Petrović... Livada ne zna za čistu radost dokle god govori i piše, jer da nema društvenih nevolja, ćutao bi. Jedino što želi s ovom knjigom, to je da ga neko razume. Možda će neko, posle pažljivog čitanja, postati malčice bolji i mudriji.

            Po mom shvatanju, nauka o čoveku je nešto više od nauke, jer pored saznajne dimenzije sadrži i onu vrednosnu, najčešće moralnu. Livadino pero nije pero koje škripi pod njegovim staračkim prstima, to je glas vapijućeg u pustinji. Ipak, on je iscrpeo svoje vreme, svoju sudbinu, ponosan bez taštine. U preostalim danima ne preostaje mu ništa drugo do da slaže i raspoređuje svoje uspomene kao jedino bogatstvo. Sećanje je sva njegova pokretna i nepokretna imovina.

Prof. dr Đuro Šušnjić

 

 -----

¹ Na jednom mestu u knjizi on ističe da će se posledice građanskog rata osetiti i u 22. stoleću, a možda i dalje.

² Slobodan Jovanović, Sabrana dela, tom 10, BIGZ, Beograd 1990, s. 326.

³ Ivan Cvitković, Sociologija religije, Univerzitetska knjiga, Sarajevo 1996, s. 105.

⁴ Robert Muzil, Eseji, Svetovi, Novi Sad 1993, s. 109.

⁵ K. Brandis, Varšavske beležnice, Prosveta, Beograd 1988, s. 128.

⁶ S. Hantington u Sukobu civilizacija primetio je: „Mi znamo ko smo samo kada znamo ko nismo i, često, kada znamo protiv koga smo“. Slobodan Jovanović je takođe uočio: „Smisao bratstva možete istinski osetiti samo kad sa svojom braćom imate zajedničkog neprijatelja“. Isticanje razlika u odnosu na drugu naciju ima za posledicu jačanje sličnosti unutar vlastite nacije. Što je jača mržnja prema drugoj naciji, to je veća ljubav prema svojoj – to je obeležje svakog nacionaliste. Bez prijatelja se ponekad mora, bez neprijatelja se ne može, jer on služi kao integrativno sredstvo sukobljenim stranama.

⁷ Mitar Mitrović, Iskrice pod maslinama, „Đuro Salaj“, Beograd 2012, s. 46, 52. Sedamdeset povratnika bilo je ubijeno.

⁸ „Država koja ne štiti svjetsku baštinu ne zaslužuje ime države, a na to joj moramo ukazati“, ističe Livada.

⁹ V. Diltaj, Zasnivanje duhovnih nauka, Prosveta, Beograd 1980, s. 104.

¹⁰ O Šeksu je Livada napisao: „Bio je javni tužilac u socijalizmu, danas nekažnjeni javni svjedok iz slavonskog kriznog štaba iza kojih su nevini grobovi. Ozakonio je mnoge zločine, a nema većeg zločina od ozakonjenog“.

¹¹ Svetska istorija filozofije, Fedon, Beograd 2008, s. 62.

¹² Gradac, Čačak–Beograd 1999, s 167.

¹³ Miroslav Volf, „Janjci mesožderi?“, O kršćanskoj vjeri i nasilju u suvremenom svijetu, u zborniku radova Konfesije i rat, s. 143.

¹⁴ Livada često napominje i opominje: „To je bio građanski rat, jer su ga civili počeli, bili žrtve i zločinci i kad su uniforme nosili“. „Bez problematizacije građanske strane rata nema izmirenja.“

¹⁵ D. Jelop, U ime boga, Nova knjiga, Beograd 1988, s. 56.

¹⁶ „Još dok sam počinjao rad kao arhivista, povjesničar, htio sam da doznam što više činjenica koliko rat pogađa pojedinaca, porodica, naselja, regija ili šira područja“. Preko dvadeset godina Livada izučava građansku stranu rata i posledice kontrarevolucije čiji su rezultati porazni za ceo prostor.

¹⁷ Ovaj pojam uveo je u nauku o čoveku i društvu Ulrih Bek, Svetsko rizično društvo, Akademska knjiga, Novi Sad 2011.

¹⁸ Hana Arent, Istina i laž u politici, „Filip Višnjić“, Beograd 1984, s. 60. Hose Ortega i Gaset: „Carstvo politike je, dakle, carstvo laži“ (Posmatrač, Clio, Beograd 1998, s. 8).

¹⁹ Bela Hamvaš, Briga o životu, Geopoetika, Beograd, s. 99.

²⁰ „Tragično je da nakon dvije dekade nemamo samoosvješćenje o opsegu i sadržaju ratnih zločina i njegovih posljedica“ – ističe Livada.

²¹ H. Poincare, Znanost i hipoteza, Globus, Zagreb 1989, s. 109.

²² R. Merton, Social Theory and Social Structure, The Free Press, Glencoe, Illinois, 1959, p. 85.

²³ B. Rasl: „Osnovni problem sa svetom je u tome što su budale previše samouverene, a pametni stalno u dilemi“. S. Kjerkegor veli: „Sumnja je unutrašnje kretanje u mislima“. Budale ne sumnjaju, jer je sumnja posledica razmišljanja.