ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ БРОЈ IV – КОЖАРА

 

            Усамом месту Јасеновцу, у Димитријевој улици усташе су заузеле велики двоспратни општински магацин, који је држао у закуп тамошњи трговац, Лујо Валтер, па су на земљишту око магацина и суседних српских кућа и вртова формирали фабрику кожа. Идеју за градњу кожаре дали су Јевреји заточеници, који су настојали на све могуће начине да се пласирају као неопходно потребни стручњаци и да тако сачувају своје голе животе.

            Та је фабрика израђивала у почетку само горње делове кожа за обућу. Израђивана су тзв. лица и то у свим квалитетима и дезенима. Произвођена је масна кравина и друга лица за тешке војничке ципеле, а произвођена су и најфинија лица за мушке и женске ципеле у свим бојама и најбољим квалитетима. Касније се почео производити: ђон, постава, кожа за погонско ремење, кожа за сву седларску робу и коначно, кожа за рукавице и осталу галантерију.

            Развијањем посла у самој кожари настајала је потреба за новим радницима и стручним особљем квалификованим за кужну и хемијску струку.

            Паралелно са развојем и производњом коже, устројавали су се и развијали сви занати за прераду произведене коже.

            А са развојем и доградњом индустријских и стамбених зграда – развијали су се занати грађевинске струке, па је настала тако столарија, стројобраварска радионица итд.

            Покрај велике радионице за израду обуће, тј. ципела, папуча, чизама и цокула, убрзо је створена и радионица за израду крзнарске робе, затим радионица за израду војнихчких седала и друге ременарске робе, па радионица за израду рукавица од најпримитивнијих кожа обичне израде, па до најфинијих и најлуксузнијих женских рукавица.

            У посебним одељењима устројене су радионице за сољење, сушење и штављење сирове коже. Изграђени су бетонски базнеи за мочење, прераду и фарбање полупрерађених кожа од различитих животиња. У посебним одељењима коже су се фарбале, хемијски чистиле и усавршавале глачањем и посебним прерађивањем. У хемијском лабораторију припремали су се сви хемијски препарати и обављала стручна испитивања произведене робе, као и стручно припремање помоћних средстава за производњу овакве коже.

            Све ове радионице за прераду коже, као и радионице свих заната за прераду израђене коже, радионице стручних радника за доградњу и одржавање просторија, просторије за становање усташке посаде и заточеника, просторије за одржавање чистоће, као и просторије управитељства, електричне централе итд. – све се то једним именом називало Јасеновац логор број IV, или по заточеничком називу «Кожара».

Онако како се развијао посао у кожари, тако су се дограђивала и проширивала фабричка одељења кожаре као и све нове и нове фабричке зграде.

          У време када је логорско управитељство донело решење и када се почело са оснивањем кожаре, била је само зграда житног магацина Луја Валтера. Из главног логора премештено је у ту зграду неколико стручњака, руководилаца и радника из кожарске струке, махом Јевреја. Пошто је у кожари био блажи режим, боља храна и већа могућност да се сачува живот, то су заточеници сматрали запослене у кожари, као једну врсту спасавања и сваки је настојао да се преко кога свога рођака или пријатеља спасе премештајем из логора III,или из логора III-Ц у кожару. Отуда се и да разумети напор заточеника у кожари за оснивањем све нових и нових одељења и радионица. Стварала се могућност заточенику или групици заточеника да се из логора III и логора III-Ц премештајем у кожару спасу.

           Заточеници из водства кожаре приказивали су усташама нужност и потребу да се сви стручни радници из логора III и логора III-Ц преместе у кожару, а својим пријатељима и рођацима у тим логорима кришом су доставили, да се код првог питања о професији пријаве као стручни радници код израде или прераде коже у било ком облику. На тај начин врата су се мало отворила и многи нестручни заточеници доспели су у кожару.

Сведок, Славко Васић из Адашеваца код Шида, био је изучени крзнар и у своме исказу сведочи, да је из логора III-Ц, из оног одељења, које је било одређено да буде побијено у најстрашнијим мукама помоћу гладовања, да је из тог одељења изашао жив захваљујући своме крзнарском позиву. У то време усташе су на све стране у логору тражиле и распитивале се у стручним особама за израду, прераду коже и израду кожне робе у свим кожарским занатима. Тако су доспели у групу одређену за смрт и њега су као крзнара преместили у кожару.

          Зграда бившег магацина дуга је преко 120 метара, а широка око 20 метара. Грађена је од најтврђег материјала и употребљена је за логорску управу, за хемијску лабораторију, за цртаоне и радне просторије инжењера и за разна одељења појединих заната, који су ту прерађивали произведену кожу у разне кожне занатске производе. На тавану под кровом била је спаваоница за заточенике и столарија.

Према западу на удаљености од око 15 метара подигнута је нова зграда, која је служила као фабрика за прераду кожа. Та зграда неколико пута је дограђивана и проширивана према потреби и развоју ове логорске индустрије и не даје изглед солидне, од темеља грађене фабричке зграде.

            У првом одељењу до улице биле су машине, у другом и највећем одељењу (полазећи од улице) били су базени за мочење, штављење и фарбање кожа. Под настрешницом која се накнадно подигла уз кров зграде према западу израђени су такође исти бетонски базени, којима је повишен капацитет производње и створена могућност за прераду још неких дотле непроизвођених врста коже. У овом одељењу био је тзв. «ошер», где су се испирале и мочиле коже, а друго одељење било је одређено за обављање биљне штаве и било је снабдевено са свим потребним стројевима и цистернама за прераду коже. Кожа се даље фарбала и прерађивала у првој великој згради (бившем магацину). До ових великих просторијам била је тзв. сушара, у којој је радио стари искусни кожарски пословођа из творнице Браће Мартон у Винковцима, именом Игњат Милер.

            Син Игњата Милера, Ервин Милер, у своме сведочком исказу навео је да је као прецизни механичар доспео из логора Јасеновац V – Стара Градишка, у логор Јасеновац број III и да је био запослен на логорској економији у Градини. Добио је поруку да се пријави као кожарски радник и отац је тако успео да довуче сина к себи, да га спасе са Градине из сигурне смрти, и да га тамо у кожари усташком заповедништву прикаже као стручњака за израду кожа. Сам је, међутим, радио за двојицу, док се млади Ервин није упутио у посао.

            До ове сушаре у посебном одељењу, а под истим кровом била је смештена туткаларница и помоћни погон. А до ове просторије у посебној надоградњи била је велика парна машина, која се ложила лигнитом и угљем. Она је давала електричну енергију за осветљење и погон свих стројева у творници. У тој малој електричној централи радили су заточеници, Стеван Булат из Адашеваца у Срему и Јакоб Израел из Сарајева.

            Унутрашњу заточеничку управу у логору сачињавали су: логорски Силвио Алкалај из Загреба, помоћник логорника, Симон Бител из Осека, и на томе положају су поменути били од почетка (од оснивања кожаре) до коначног њеног уништења, до краја априла 1945. године.

            Лабораторију је водио хемијски инжењер, професор Аврам Демајо, родом из Високог у Босни. Заточеника је било у свом логору од 120 до 150, већ према томе како су када послови захтевали.

            Усташку управу у овом логору сачињавали су: заповедник, усташки поручник Божо Ђерек, родом из околине Имотског у Херцеговини, помоћници су му били усташки заставници Јерко Грубишић родом из Имотског у Херцеговини, Мате Живановић родом из Имотског у Херцеговини и Андрија Швагуша исто тако родом из Имотског у Херцеговини. Усташка посада се састојала осим ових официра још од 25 усташа и подофицира.Те су усташе давале стражу на стражарскимместима распоређеним око целог круга кожаре. А цео простор на коме су биле саграђене описане зграде Николе Епановића, био је ограђен са више редова бодљикаве жице. Кроз ограду бодљикаве жице у логор кожару улазило се на три улаза. Главни улаз био је капија на средини логора од Димитријеве улице. И та је капија била испреплетена бодљикавим жицама и служила је и за колски улаз. Друга два мања улаза била су: један на углу логора од улице и други из уличице у кућу Николе Шпановића. Та је кућа служила, као усташка настанба и билаје саставни део логора кожаре, те тако била у кругу ограђеном жицама. И врата су била испреплетена бодљикавим жицама у више редова,  а сва троја врата била су саставни део жичане ограде.      

            Том жичаном оградом била је ограђена и башта која припада земљишту магацина и кући Николе Шпановића, а натраг у углу баште био је изграђен бункер, који је штитио логор од евентуалног напада из ливада и шуме и уједно чувао излазак заточеника из логора преко баште. У врту и дворишту логорском постојала су још два бункера као унутрашња утврђења самога логора.

            Усташе су фабрику кожа, као и цео логор број IV уништили заједно са машинама, сировинама и залихама израђене и прерађене коже, онда, када су уништиле и главни логор. Но, овде, са том разликом, што су и сами заточеници осетили да ће бити убијени, па су се организовали за отпор и пробој из логора. Логор је са фабриком кожа нестао, не као последица минирања и усташког разарања, него као последње разбојиште у борби голоруких заточеника против до зуба наоружаних усташа.

            У поређењу са приликама и животом заточеника у логорима I, II, III и V Јасеновац – заточеници у логору број IV (кожари) живели су и радили под сасвим «сношљивијим» и бољим приликама. Из пакла логора број III требало се извући на било који начин и када се у слободу није могло, онда је једна група довитљивих заточеника-Јевреја успела да код усташа створи расположење и докаже им корисност и нужност једне творнице кожа. Успели су да та творница не остане у кругу логора III него да се издвоји и формира у самом селу Јасеновцу и да измакне тако из канџи смрти – из логора број III. Група заточеника која је тако формирала и оснивала кожару, успела је да у усташко заповедништво кожаре добије официре усташе, безмало неписмене, на челу са поручником Ђереком и да их препредени и довитљиви логорник, Силвио Алкалај, врти онако како је то било у његовом интересу и у интересу самих заточеника. А Ђерек са својим помоћницима био је и остао заповедник логора број IV од почетка, од оснивања до ликвидације логора. И логорник Алкалај био је од почетка до краја, а режим у логору био је увек исти.

          Заточеници су успевали да добију пристојнију храну, да добију понекад и нешто масти, јер је Ђерек или заправо Алкалај преко Ђерека за израђену робу за логор број III, примао из логора број III као противвредност лој, маст, млеко, јаја итд., дакле храну за усташку кухињу, а из те усташке кухиње понекад је нешто кануло и у заточеничку кухињу.

          Хигијенске прилике биле су (исто тако) «сношљиве» у поређењу са осталим логорима у Јасеновцу. Заточеници су имали своју бријачницу, а радећи у базенима код натапања кожа водом и биљном штавом имали су за индустријске сврхе довољно воде, коју су крадом употребљавали за прање свог рубља и за прање себе самих.

Под кровом зграде бившег магацина, где је била заточеничка настанба, била је у једном крају поткровља смештена и радионица логорске столарије. Тако су заточеници долазили до отпадака дрва и грађевинског материјала из столарије, а усташко водство и логорник толерисали су загревање поткровља у посебним малим пећима, које су заточеници сами себи направили.

          Рад је био тежак, напоран и трајао је дневно по 12 сати и више; но у исто време заточеници су на послу саботирали и одмарали се и сви скупа заједно са логорником чинили су једну групу саботера, која је овде таворила, радила и живела очекујући велике догађаје у свету, који ће и њима донети слободу. Радило се тек толико, да би се логор одржао и очувала реалност њиховог живота до сретнијих дана.

Заточеници су се у овом логору били међусобно саживели и постали кроз дуги низ заједнички проведених патњи управо једна велика породица. Обавештавали су један другог и скупину заточеника о свим важнијим догађајима и намерама усташа у логору, а логорско водство паралисало је сваку злу и рђаву намеру било ког усташе, односно усташког заповедника. Све то, разуме се, опрезно и у границама.

          Са главним логором заточеници су из кожаре одржавали везу преко кочијаша, заточеника, који су колима довозили сирову кожу или колима одвозили у логор III израђену робу. Временом се успоставила веза и са покојим суседима логора, те су се крадом у логор уносиле и новине, и заточеници су бивали путем усташких новина обавештавани о раду, догађајима и животу у слободном свету.

И сваки догађај, догађај од замашне важности који се збио у главном логору, имао је свој одраз или последице у кожари.

          Када је у јесен 1944. године у главном логору откривена заточеничка завера и када је у главном логору после проведене истраге, 26 заточеника у групи Бране Конића, повешани пред наступом и очима свих осталих заточеника, онда је у тој групи од 26, обешено и два друга из кожаре као веза завереника из главног логора, и то заточеници, Шандор Вираљи и Валентин Полак, оба из Бјеловара.

Касније као последица ове откривене заточеничке завере покупљено је у кожари у месецу септембру 1944. године 19 идеалних другова, који су отерани у логор III у тзв. «Звонару». Сви до једног су побијени. Међу овима је био Антон Зримшек, кожар из Винковаца.

          О догађајима у свету, а нарочито о догађајима на југословенском фронту заточеници у кожари били су редовно обавештавани преко постављене везе са главним логором, а преко главног логора са ослобођеном територијом – када је Београд ослобођен, знали су када и како се фронт креће од Београда према западу  и очекивали су ускоро своју слободу. Безгранична вера у своје ослобађање, која их је све до тада као чудо држала, сада је из дана у дан расла, а самопоуздање и храброст појавила се у до тада невиђеном обиму. Заточеници су бивали из дана у дан све јачи и издржљивији, док је код усташа бивало обрнуто: морал и самопоуздање је падало, а пометеност и нервоза су расли.

            У томе времену заточеници су почели да се договарају и да размишљају о томе како да сачувају своје животе и дочекају слободу, јер су предосећали и сумњали у то да ће их усташе као живе сведоке јасеновачких злочина све до последњег убити при повлачењу, или их вући за собом пред фронтом па мрцварити и на послетку их побити. Преживели заточеници из кожаре, Славко Васић, из Адашеваца код Шида и Ервин Милер из Винковаца овако описују организовање заточеничке побуне и пробоја из кожаре:

«Ми смо напротив, желели да сачувамо своје животе и себе ради, а и опште ствари ради, те смо потајно почели да се организујемо. Имали смо везу преко кочијаша са главним логором, и по примљеним директивама, а и из властите иницијативе организовали смо се и припремили тако да своју усташку посаду побијемо и да се пребацимо преко жица у поља и околне шуме, и да се покушамо пробити до ослобођене територије, односно до фронта, који се нагло приближавао. Ова наша одлука је сазрела онда, када смо чули да је швапско-усташки фронт у Срему пробијен, и да нам се слобода сваког часа све више приближава.

          Поделили смо се у пет десетина. Једна десетина требало је да ликвидира прво стражарско место на капији од улице у кожару, друга десетина друго стражарско место за кожаром, трећа десетина треће стражарско место у башти, четврта десетина четврто стражарско место у тзв. Мијиној авлији. Пета десетина је имала задатак да на три места просече жице и да кроз отворе спроведе све остале заточенике и да руководи њиховим спасењем.Шеста група, у којој сам био ја (Славко Васић), Станко Гаћеша, Стево Богдановић и Захид Бокуревић, требала је да уништи усташко заповедништво и обезглави усташки отпор. Ја сам имао за задатак са Станком Гаћешом, да обавестимо о организацији логорника Алкалаја, те смо то и учинили. После извесног нећкања Алкалај је примио све наше услове и одобрио наш рад. А послужили смо се ножевима и секирама. У лабораторију је инжењер Демајо припремио отров цијанкалија, и сваки заточеник улазио је повремено један по један у лабораторију, и морао је да донесе било какву флашицу, коју је сам набавио и Демајо му је дао отрова у ту флашицу. Договорили смо се да ћемо употребити отров само онда, ако видимо да ће нас усташе живе ухватити. Отров смо испробали прво на једном псу којег смо навели да га само лизне, и пас је од отрова страдао. Уверили смо се тако да отров позитивно делује.

          Дана 21. априла 1945. године целе ноћи проматрали смо импровизирану борбу у великом логору. То су усташе уништавале, минирале и палиле поједине делове логора. У масама су убијали тамо наше другове и другарице, па смо ми у ноћи чули страховите детонације, а са крова кожаре из наше настанбе целу ноћ проматрали последње часове највеће гробнице и најстрашнијег злочина на Балкану. Нервоза се попела до врхунца, и ми смо видели, да ако се не пробијемо из логора, да ћемо бити као и у главном логору сви поклани, а зграде ће бити миниране. Договорили смо се да препад започнемо сутрадан, 22. априла 1945. године у 8 сати увече. Но, пренапети живци и ток догађаја, изменио је без ичије кривице сам распоред, тако да је пре времена ударила трећа десетина, на треће стражарско место, и дезорганизовала тиме нашу групу која је прва требала да удари на управитељство, и прву десетину, која је требала да удари на прво стражарско место. Радило се даље спонтано, без плана, јер је побуна искрсла, а усташе уместо да буду изненађени у управитељству, у својој настанби и на другим стражарским местима, прибрале се, пограбиле оружје и неравноправна борба је почела. Ми голоруки са најстрашнијим отровом цијанкалија као самоубице – и усташе наоружане најмодернијим оружјима: митраљезима и другим ручним, ватреним оружјем.

          Према договору прво смо ми из шесте групе, дакле, Славко Васић, Станко Гаћеша, Стево Богдановић и Захид Бокуревић требали упасти у усташко заповедништво у великој згради бившег магацина. Напад је требао да буде тачно у 8 сати увече и одмах затим, за минут-два, требало је да се нападне усташка настанба и свака десетина своје одређено стражарско место. Док смо ми у заповедништву, други у настанби, остале десетине са стражарским местима водиле борбу, сви остали заточеници морали су да се пробијају и пресецају жице према пољанама и ливадама, и да се бекством спасавају. Међутим, цео план је поремећен ранијим препадом треће десетине.

Но ипак, наша одлучност и пожртвовање допринели су толико, да је изведено заиста право чудо. Пресечене су и пробијене жице иза кожаре и највећи број наших другова, дакле, неколико десетина, нашло се са оне стране жице у слободи. Но, многи су страдали и попадали на отвореном простору преко брисаног простора на дворишту, јер у алармиране усташе из бункера косиле по нашим редовима, када смо из настанби појурили према врту и отвору у жицама.

          Они наши другови који су успели да се дочепају слободе и да се пробију кроз жице, наишли су са оне стране жица на нове и нове запреке, и на нове и нове тешкоће. Заповедништво из логора обавестило је телефоном све усташке бункере и посаде у самом Јасеновцу. А да невоља буде још већа и несрећа потпуна – баш у то време од главног логора после завршеног минирања свих зграда и после тога како су сви заточеници и управа логора III побијени и поклани – велике групе наоружаних усташа кренуле су да докусуре и кожару. Кренули су да и нас повежу у жице и да нас на најсрамнији начин као стоку покољу, а логорске зграде да попале, минирају и униште. Но, ми смо се у међувремену већ били пробили, наше десетине запалиле су логор и овим усташама остало је само то да нас јуре разбежане по околним шумама и мочварама. Усташке страже и бункери начичкани су густо у селу Јасеновцу, те по ближој и даљој околини Јасеновца, на прелазима и ћупријама преко Струга и Лоње. Све је то алармирано, наши другови из заседа су дочекивани и убијани.

          Тежак положај заточеника у бекству појачало је још и то, што су усташе мобилисале и све цивиле (своје једномишљенике из Јасеновца и околних села), па је у самом Јасеновцу наоружано 60 Јасеновчана и подељено 60 пушака са спремом. Усташе из посаде логора III, из логорског сата, из усташког брзог склопа и све околине усташке јединице, које су давале стражу и појачавале усташку јасеновачку посаду са наоружаним мештанима – усташама уприличили су праву хајку као у лову на зечеве. Претресен је сваки кутић ближе и даље јасеновачке околине и многи овако побегли наши другови били су као зечеви у пољу откривени и побијени.

Одговорност за ову погибију спашених заточеника из јасеновачког логора сносе не само усташки кољачи из јасеновачког логора, него и усташе цивили из Јасеновца и околних села.

У први час из кожаре се спасило од 137 заточеника, колико их је у време пробоја било, најмање две трећине или округло 85. Захваљујући овим накнадним хајкама и потерама за заточеницима остало их је живих, колико преживели заточеници Славко Васић, Ервин Милер и Душан Зец знају – свега њих 9. Сваки преживели заточеник из пробоја из «Кожаре» доживео је најдраматичније часове свога живота и требало је много среће, одважности, присебности и пожртвовања – па да ипак само случај одлучи и допринесе избављењу сваког појединачно. Јер, усташе су, без милости, без изнимака, убијали сваког на кога би наишли.

          Преживели заточеник Душан Зец, сада железничар у Винковцима, исказао је као сведок, да се био замуљио у једној бари и сакрио у муљу и води испред усташке потере, да је са њим било и двојица дечака заточеника, који су били у кожари запослени као шегрти и да је те шегрте приметио усташки поручник Божа Ђерек, који их је иначе раније у кожари гледао и узимао у заштиту. Тој околности (ваљда) се има приписати лакомислености шегрта да се боље не сакрију пред Ђереком и да дочекају да их Ђерек са усташама опази.

Сведок Зец је чуо вапај, врисак и запомагање невине дечице како моле Ђерека да их од осталих усташа узме у заштиту, но Ђерек их је потукао револвером, својом руком. И десетине других затвореника, који су се после страшног ропства у јасеновачком логору – нашли тек који сат на слободи – страдало је као мученици и несретници тек што су слободу окусили али је нису уживали.

          И заточеник, Славко Васић посведочио је необично драматичне и страшне сате свога бега из логора. Он се данима налазио као један једини становник не само јасеновачких логора, него и потпуно евакуисаног и минираног села Јасеновца. Налази се 7 дана између два фронта и коначно изнемогао, преморен од страшних доживљаја и утисака, физички исцрпљен од глади и зиме – дочекао је у полусвесном стању, потпуно исцрпљен, ослободиоце - XXI Српску ударну дивизију.

          Сведок Ервин Милер такође је после пробоја из «Кожаре» преживљавао часове дуге као године, пролазио десетине метара дугачке као десетине километара, измицао испред свих могућих потера и војске у фронту. Промицао је покрај села, преко путева, ливада и поља гоњен као дивља звер, док се коначно изнемогао и посустао, потпуно исцрпљен, није сручио на земљу и пао у несвест.

            Организатори пробоја из кожаре била су она четири заточеника, који су себи у пробоју доделили најтежи задатак, да разоружају и побију усташко заповедништво логора. То су били Славко Васић из Адашеваца, Станко Гаћеша из Земуна, Стево Богдановић из Сарајева и Захид Бокуревић Босанац. Срећа је послужила (и данас је жив) само Славка Васића.

            Покрајинска Комисија за испитивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини извршила је дана 25. октобра 1946. године и следећих дана увиђај на лицу места у Јасеновцу и на лицу места били су преслушавани сведоци, бивши заточеници логора Јасеновац. Од заточеника који су били у логору IV «Кожара» саслушани су сведоци: Душан Зец, Славко Васић и Ервин Милер, од којих су сва тројица дочекали у кожари крај логора Јасеновца и крај усташке страховладе и учествовали активно у пробијању из кожаре, а заточеник Славко Васић био је један од организатора пробоја. На лицу места сведоци су пред члановима Анкетне Комисије, пред представницима народне власти и скупљеним народом описали целу кожару и реконструисали начин и ток борбе за пробој из кожаре.

                        Утврђено је да су се многи заточеници, нарочито старији, слабији и неодлучнији већ у току почетка неравне борбе отровали својом руком, употребом цијанкалија, па је тако завршио и логораш Алкалај и  инжењер Демајо.

            Логор број IV у поређењу са осталим логорима био јеод заточеника припремљена оаза спасавања и зато број жртава тога логора није велик.

Тако се завршава историја бедног живота заточеника у «Кожари» и жалостан свршетак усташког логора Јасеновац IV.

Усташко заповедништво и преживеле усташе повукли су се испред фронта и негде се крију.