БОЉЕВЧАНИ САМИ ПОД НЕБОМ
"Могло би и данас солидно да се живи од сточарства, али нема зараде ако једну овцу `поједе двоноги вук` (албанске `комшије`), а другу чуваш на јаслима у штали и дежураш 24 часа", каже Слободан Дикић.
Преостали Срби у Косовској Каменици
Приредио: Неђељко ЗЕЈАК
У планинском дијелу Косовске Каменице у селу Бољевце живи стотињак Срба који су годинама изложени убиствима, пребијањима, крађама имовине и уцјенама.
На превоју који одваја Криворечко (Новобрдско) од Поморавског подручја на надморској висини од близу 900 метара ови горштаци опстају како знају и умију, давно остављени и заборављени.
Дуг је списак злочин албанских сепаратиста над бољевачким Србима - а све је почело 3. децембра 1999. године када је на путу до куће у селу Лабјане убијен Живорад Симић.
Киднапован је на аутобуској станици у Гњилану заједно са братом по мајци Србољубом Стојановићем.
У глуво доба ноћи, на очиглед војника из америчког контигента КФОР-а, пребијени су у чекаоници на станици, а потом стрпани у камион и одведени у Лабјане.
"Пребијене, голе и босе избацили су нас у оближњи поток. С пушкама на потиљак одвукоше нас стоинак метара с друге стране потока. Тукли су кундацима, мом брату забијају пушчани бајонет у ребра.
Он вришти и запомаже. Мене одвајају и терају да брату војничким малим ашовом, копам гроб. Ударају ме кундаком у потиљак и падам у несвест" - сјећа се Србољуб.
Када је дошао свијести чуо је братово запомагање и видио петорицу нападача како му брата растржу и убијају.
Искористио је "заузетост" злотвора и скочио у кланац. Ту је до зоре у води до кољена чекао пролазак војне патроле КФОР-а које су те 1999 године обезбеђивала кретање путевима у региону Гњилна, Каменице и Новог Брда.
"Вриштао сам и молио да одемо до места где ми је брат заклан, али они су одбили и повели ме у притворско оделење у бази `Бондстил` код Урошевца.
Почела су саслушања која су трајала данима да би ме на крају поново избацили на аутобуској станици у Гњилану и казали да ником ни реч не говорим о убиству брата", завршава причу Живорад, оптужујући америчке војнике да су заташкали злочин.
Живорадова супруга Зорица, срећна што је четири кћерке малољетнице удала, каже да ће јој се све жеље испунити ако доживи да се бар један од синова ожени и ако јој унуче по имену Живорад заплаче у дому.
Малобројни ученици бољевачке школе
Уз тројицу Живорадових насљедника још двадесетак младића улива наду да ће овдашњи Срби опстати у Бољевцу.
Уз њих, још стотињак Срба, од којих је осморо дјеце предшколског и школског узраста, живи искључиво од столарства и пољопривреде.
Уберу по неки кубик огревног дрвета са планине по којој је до повлачења српске војске и полиције на испаши било и по неколико хиљада оваца и говеда.
"Могло би и данас солидно да се живи од сточарства, али нема зараде ако једну овцу `поједе двоноги вук` (албанске `комшије`), а другу чуваш на јаслима у штали и дежураш 24 часа", каже Слободан Дикић.
Он каже да лопови настављају да тероришу и тамане све - "макар то било и старо гвожђе".
О непрестаном страху свједочи једна од најстаријих Бољевчанки осамдесет трогодишња Тасјана Марковић.
"Сваког јутра испраћам, а онда испред школе дочекујем унука Милоша. Не смемо дете само да пустимо да прође неких стотинак метара кроз шуму. Има свакаквих звери" - прича Тасјана. Она каже да је плаше они обучени у "ђавоља одела".
Тасјана се сјећа да је у срећна времена, која су завијек изгубљена, бољевачка школа бројала стотињак ђака.
Извор: 
Везане вијести:
ПРЕМИЈЕРА "ЕНКЛАВЕ" 4. МАРТА У САВА ЦЕНТРУ
И у нашим уџбеницима Србија без - Косова!
МИЛЕТИЋ: УНИШТИО САМ ДЈЕТИЊСТВО СВОЈОЈ ДЈЕЦИ
СВЕТИ НИКОЛА ИЗ ГОРИОЧА ЧУВА СРБЕ