Не зна народ куда иде

На путу у логор

По насипу уз Саву куљале су непрегледне масе жена, деце, сељака у босанској ношњи. Маса се полако мицала према логору и крај им се није могао сагледати

Од непрекидних ужасних утисака, мрцварења и мучења, који су у вртоглавом темпу надирали у мозак, отказао је наш апарат за примање. Наступило је ново обољење: нарочито душевно стање, „ступуроза”.

Што смо ми сада?

У нас мањка нормални одраз збиље? Душевна кадаверизација! То је и био циљ фашизма!

Још се наши побијени другови ту пред нама грче и трзају...

Ми их тупо гледамо.

Разлаз! На посао! - дрекнуо је фра Сотона пискутљивим гласом.

С тешким, набреклим ногама и отупјелим, бескрвним мозгом механички смо се окренули и као машинска полуга, коју окреће пара у локомотиви, кренули с тог мјеста покоља у правцу „Људоловке”, у наше смрдљиве боксове, у мртвачке, ушљиве сандуке. Нешто нас беживотно, машински покреће, ми смо моторизирани мртваци, испуњени препарати неког фашистичког музеја ужаса - без протокола!

Око 9 сати наједном нека хистерична ужурбаност! Кроз уши нам као дуге неке игле прободоше крикови неандерталаца људождера.

Шта њушкаш, свињо!

Чусмо из непосредне близине кратке пуцње из парабелума.

У бараку! - залаја кратко и оштро као ловачки пас, добро познати глас Маричића. Опет пуцњи.

Убијају све одреда које нађу напољу, без ријечи! - дошапта нам Миле Козарче. Уђосмо у бараку, још прије њихова доласка.

Нешто се је сличног увијек периодички догађало у логору. Масовни покољ! Ми се ни тога не бојимо! Налазимо се у валовима неминовне струје догађаја. Већина није радознала што ће се догодити. Легосмо на боксове и чекамо.

Малог Миле некуда нестало. Спопаде нас бојазан за њега. Чујемо стално комешање, усташке поклике и пуцње по логору. Зашкрипаше врата, а Миле улети равно к нама. Шапће нам:

- Козарачка села, сва Крајина мало и велико, дјеца у нарамку, дјевојке, жене с петеро дјеце, старци, ама ни краја им се не види. Иду по насипу од Кошутарице и Млаке. Већ их скелом превозе! Ђаково! Познам их по одијелу.

Тресемо се, будимо, долазимо к себи, из унутрашњости пали нас ватра, камена се тјелеса жаре.

Неки нас чудновати немир обузео. Не могу нас више ни револверима приковати за боксове! Излазимо и провирујемо кроз врата. Пред нама пуче страшна слика! Од Кошутарице се је ваљала маса жена, дјеце, стараца по широком насипу, по 8-10 у реду.

Босна, читава Босна!

Нетко се објесио за мене отрага. Чујем иза себе разговоре и коментаре, с узбудљивим, испрекиданим јецајима!

Све што год су нашли живо, покупили су из Босне! Ту престаје све! Зар толики народ у Градину! Ужас!

Усијана оштрица боде безосјетну душу!

Избечих очи. Ватра ми пројури кроз тијело, кроз мозак. Нешто ме поче гушити, нешто ме је смотало, нека ми је невидљива рука стегла грло. Замрачи ми се пред очима. Затетурах!

И остали скамењени кипови оживјеше. Као да се мртваци мичу. Лице им је мртвачко, бијелосиво! И ја тако изгледам! Узнемирени су!

По насипу уз Саву куљале су големе, непрегледне масе жена, дјеце, сељака у босанској ношњи. Маса се мицала полако према логору и крај им се није могао догледати!

Одјекнуше пуцњеви иза „Људоловке”. Ни то нас више не узнемирује! Нек нас побију, звијери, ово се не може више преживљавати!

- Јесте ли полудјели?! - улети Брнчић и енергично нас угура у бараку. -Убијају около гдје год кога нађу око прозора. Нешто морамо и ми учинити, а не да се дамо убити као наши тамо! Они не знају што их чека, а ви све знате, па овако? - Уђосмо у бараку и одмах на боксове!

Скуписмо се око „нашег” бокса. Шутимо. Чекамо оне које неописиво мрзимо.

Уђоше Врличак, Жиле и Маричић с још неколико кољача. Прођоше кроз бараку шутећи, с револверима у рукама, гледајући сваког у очи.

Сваког који изиђе из бараке или гледа кроз прозор, пријавити! Јесте ли чули?! А ако га не пријавите, цијела ће барака у III-Ц! - Знадемо; имају ту међу нама своје жбире. Не бојимо их се. Они се нас више плаше јер их можемо сваке ноћи удавити.

Изиђоше.

Јој, не зна народ камо иде! Слијеп срља у глибаву градинску пропаст!

Како да им јавимо? Требало би их побунити!

Побунити! - откине нам се спонтано готово свима с уста. Нешто нас усправи, очи нам сијевнуше, стиснусмо чељусти!

Али наше су жеље у пуној супротности с нашим силама! То је био само часовити наступ бунтовне екстазе. Погледасмо поворку, а пред очима нам се пруже гигантске размјере нечувена злочина. Бол и ужас поновно су парализирали сваку нашу помисао и покрет.

Запријетили су нам да ће нас побити ако погледамо! Фукаре! Нема те казне ни ужаса, који би нас данас могао застрашити. Они не знају за јасну, неописиву мржњу, јачу од сваког живота. Нервозно гледамо кроз прозор. Издајица Похорило и његови гледају нас испод ока не смију!

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Извор: Политика, понедјељак 07. септембар 2015., стр. 22

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)