Ужас какав се не памти

Latinica

Наше муке ће остати вечно и лутати светом као оркан, који се никад смирити неће, док се злочинци не казне

Прва миса фра Томислава Филиповића-Мајсторовића (фра Сотоне), каснијег најокрутнијег кољача. Десно је фра Звонко Липовац, такође усташки кољач

Прва миса фра Томислава Филиповића-Мајсторовића (фра Сотоне), каснијег најокрутнијег кољача. Десно је фра Звонко Липовац, такође усташки кољач

Дуге минуте шутње су пролазиле. Ужасне минуте.

Сакрио сам лице рукама и почело ми је нешто шаптати.

„Сваке секунде, сваке десетине секунде јаукне смртно рањено дијете, мајка, и она мајка што под срцем носи чедо своје. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац. Сваке секунде прсну десетине лубања, сијевају сјекире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскају мозгови стотина људи, дјеце, мајки сваке секунде шикне крв из артерија, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очију, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцају се и гуше у крви стотине и стотине! Сваке секунде...”

-Доста, доста! - скочио сам и зачепио уши! Гласно сам завикао!

-Шути, несретниче! Нема им спаса! Нема ни теби спаса, али трпи. Наше муке, нека знаш, никад неће умријети с нашим тијелом. Не могу умријети. Оне ће остати вјечно и лутати свијетом као ужасни оркан, који се никад смирити неће, док се злочинци не казне...

Бура је звиждала кроз нашу бараку. Опет сам изашао. Прашина је као жута магла замрачила сву околину. Промицале су се силуете, тихо, шутећи као јањад невина под нож бестијалног људождера. Стало нам је срце. Занијемили смо. Долази Густи Лајн дорфер и избезумљено шапће:

-Маљују, кољу све одреда: жене, дјецу, старце; неуморно, упорно. Сви су џелати чекићари, маљаши, кољачи, сјекираши, брадвари и стрељачи још синоћ били превезени преко и кољу, маљују, брадвају! Ужас какав се не памти!

Брзо се ружичаста боја безобличне прашине и неких сјена, које су се гомилале, претвара у црвену и коначно љубичасту, плавољубичасту.

-Већ се види крај. Остало је само око десетак тисућа. Брзо ће с њима свршити - шапће ми Густи Лајндорфер.

-Десет тисућа побити!

Брзо ће и с њима свршити.

-Десет тисућа!

Усташе су послале свуда своје агенте и људе да пазе како нитко не би дошао у додир са масама.

-Шта буљиш! Унутра!

Неке су јасеновачке неуротичаре, који су као кокоши без главе скакали и урликали, одвели у Ш-Ц, предворје Градине.

Почело се смркавати, бура нешто јача. Хоризонт је био добро очишћен. Иза Грмеча запада крвава сунчана жеравица, помало гасне и тоне у носталгичну дубину.

Још је остало народа на насипу. На њима се види да су изгубили стрпљење.

Понеки чучнуо покрај јарка, неки на цести. Неки као да плачу!

-Кад ће једном, да нас превезу и да легнемо с овом дјецом - „макар и на ледину!”

-Није лако толики народ записати.

Тако су усташе причале касније и смијале се наивности масе.

-Треба сваком ударити мухур на чело! - подругљиво су усташе одговарале.

Сунце се спустило у бездан и мрак се све више навлачио. Већ смо једва назирали остатке грозне поворке, тамо у гају покрај Саве, поред логора.

Стајао сам наслоњен на бокс и зурио у мрак, у крваву маглу. Врата оштро јаукнуше, зашкрипаше, и барака се задрма. Јури нетко, чујем његов хук, вјетар његова гибања. Тешко уздише. Не могу га гледати! Знам што ће казати, што мисли. Бацивши се на бокс јаукне.

-Јо-о-ој!

-Па то је Пајо - познах га по гласу. Али га нећу гледати!

Не питам га шта му је, не!

-Свршено је, свршено!

Ноћу улетише у бараку усташе, предвођене фра Сотоном и Маричићем. Гледали су около. Ми смо вирили испод покривача и шкрипали зубима. Огледали су бараку, иронично се смијешили и отишли.

Ноћ нас је немоћно гушила, давила, клала и као грозна аждаја постепено на комадиће гутала.

Сутрадан није било никога на цести: ни људи, ни кола, ни коња. Отворила се земља и у „профунду” пропало све.

Масовни убојица крижар Јере Ма ричић, с медаљом мадоне о врату, гледао је (8. септембра 1942) из логора Градину преко Саве.

С јасеновачке је цркве из села у тај мах зазвонило звоно на вечерњицу Аве Марију. Јере Маричић лецнуо се и почео се крижати:

-„Здраво Маријо, милости пуна...”

Дана 28. августа 1942. злогласни фра Сотона Мајсторовић улети вичући у наше одјељење.

-Сви лијечници да се спреме за минуту и нека понесу собом све лијекове и завоје.

Скочили су сви, одлетјели у амбуланту, понијели завоје, шприце и лијекове. Сатлер улети сав зајапурен у болницу II- Б, Људоловку, гдје сам ја био:

-Мајсторовић тражи све лијечнике, мораш и ти одмах поћи!

Зачух и глас Паје Геренчевића, и ево га, упаде као из пушке у болницу.

-Стари, одмах брже са мном! - и шапћући ми дода:

Чини се, да су их поштено партизани избушили. Треба да их сад брзо превијамо.

-Бога ти, никад више такове прилике! - рекох му.

-Прескочит ћемо! Чуват ће нас добро, али опет ћемо и то прескочити. Напријед!

Тако смо коментирали тај нагли позив.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

 

Књига се може наручити од  издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

 

Извор: Политика, субота 12. септембар 2015., стр. 22

 

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никлоа Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Никола Николић: Јасеновачки логор (18)

Никола Николић: Јасеновачки логор (19)

Јасеновац - Јадовно 1941.