И Срби бришу Јасеновац (3): Сачувала их света Петка
Да ли српски политичари имају право да само зарад добросуседских односа плански гуше сећања на Јасеновац - нека извуку закључак и поуку из приче која следи. То је прича тада деветоипогодишње логорашице која је прошла чак пет хрватских кољачких логора. Девојчица којој су Хрвати погубили седамнаесторо чланова породице и то само зато што су били Срби.
- Трчале смо 19. маја 1941. моја млађа сестра и ја сатима према Бјеловару не знајући да у ствари на тај начин трчимо ка логору Јасеновац - почиње своју исповест 78-годишња београдска пензионерка Смиља Тишма.
За "Вести" први пут прича о породичној трагедији. Са своје две сестре и братом, од 1941. до 1944. године прошла је чак пет хрватских логора.
Остала је жива захваљујући и неким хрватским породицама.
Сачувала је животе сестрама и брату, али у тој бици, у којој су једини пресудитељи били кама и маљ, изгубила је оца Илију и мајку Мару.
Изгубила је све чланове фамилије по мајчиној линији, њих петнаесторо.
Децо, трчите за својима!
А након добијене битке за животе, после 1945. године, кренуле су нове, за егзистенцију: селидбе од дома до дома, од Суботице, Умке, Ваљева до Београда... Смиља завршава Правни факултет, млађа сестра Деса и брат Никола машинство, а најмлађа сестра Марија Хемијски факултет.
Данас Смиља бије и трећу битку, како каже, најважнију. Битку против невидљивог непријатеља, против ћутања о Јасеновцу у Београду. У име Удружења логораша недавно је предала петицију председнику Борису Тадићу за формирање Музеја геноцида у згради на Старом сајмишту, у коме се налазио логор од 1941. до 1944. године.
Говорила је смирено и неким чудним стоичким гласом. Тек када се вратила на почетке страдања њеног и њених фамилија, оцртавао се немир на њеном лицу. Канула суза која се лагано котрљала низ образ само је посведочила да доживљена трагедија и даље нетакнута станује у њеној души.
- Моја млађа сестра Деса и ја тог 19. маја1941. играле смо се у неком шумарку удаљеном од куће један километар. Имала сам тада девет и по година, а Деса осам и по. Кад смо се вратиле, доживеле смо шок: улазна врата отворена, кућа празна. Приметио нас је комшија преко пута, Хрват Мате Блажековић и грозничавим гласом објашњаво да су мајку, сестру и брата одвеле усташе. Панично је викао: "Децо, трчите, трчите, стићи ћете их!"
Тог преподневног дана, у то славонско село, Зринска које се налазило између Даровара, Бјеловара и Вировитице, упале су усташе и купиле све чланове српских породица - децу, жене, старе, младе, чак и новорођенчад у колевкама. Неки мушкарци Срби успели су да умакну, а потом да се сакрију по Папуку. Међу њима се налазио и Смиљин стриц Павле који је касније постао партизански комадант.
- После неколико сати јурњаве стигле смо непрегледну колону деце, жена, људи, било их је на хиљаде. Успеле смо да стигнемо мајку Мару, седмогодишњег Николу и троипогодишњу Марију, биле смо пресрећне. Само је мајка знала шта нас чека. Непрестано нас је грлила, љубила и плакала. Говорила је: "Децо, света Петка ће вас сачувати."
Колона од неколико хиљада Срба стигла је прво у Бјеловар који је недељама био сабирни центар. После три месеца друга станица била је Јасеновац у коме се већ налазила глава ове породице - Марин супруг Илија, отац ово четворо деце.
- Тек после рата сазнала сам да ми је отац живот изгубио у Јасеновцу. Био је ухапшен 17. маја са још шеснаесторицом угледних сељака Срба из Зрињске. Са њима је био и Мирко Гужвица. Мирко се нашао међу оних хиљаду логораша који су 22. априла 1945. извршили пробој и остао међу 122 преживела. Испричао ми је да су једног јутра нашли мог оца мртвог испред пећи.
У том истом логору мајка, брат, сестре и ја са Србима из Зринске живели смо у једном ћошку. Под ведрим небом провели смо пуна три месеца без могућности да се бар заклонимо од сунца. Били смо као у некој рупи, али све се могло чути.
Даноноћно су се стравично разлегала крештања и псовања кољача, кркљања закланих, тупи ударци маљева, јауци мучених, запомагања, штектање митраљеза. Низали су се ужаси као на траци, на глад смо заборављали, од страха деца гласа нису испуштала, иако смо ошишани личили на лешеве који ходају. Повремено би се само чуо мајчин глас - Децо, ваш ће спасти света Петка.
И да ли је света Петка, усред тог пакла, творевине помућеног људског ума, почела да вуче прве невидиљиве потезе? Пошто је у логору Јасеновац битисао живи леш на живом лешу, управитељи - помахнитале звери, одлучују да једну групу Срба из Зринске пребаце из Јасеновца у Стару Градишку. Несрећне логораше утоварали су као ствари, бацали су их једно на друго, било је угушених и поломљених.
- И у Градишки се од првог мрака до зоре од дечјих јаука није могло ока склопити. Касније сам сазнала од унијаткиње Маре Вејновић, преживеле логорашице, да су децу убијали мажући им усне отровом. Умирала су у невиђеним мукама.
Пошто је ова група Срба била прекобројна из Старе Градишке, измучене живе
лешеве усташе селе у Сисак који је био специјализовани логор за децу, млађе
жене и старије мушкарце. Ту су почеле стравичне селекције. Једне ноћи почели су
да одвајају младе мајке од своје деце. Физички способније, присећа се Смиља,
слали су у Немачку на принудни рад, а како су остале скончале, само се може
претпоставити.
- Нас четворо од мајке Маре одвојили су на сам дан Свете Петке 1942. године.
Све четворо држала нас је у крилу, миловала и љубила, непрестано говорећи: "Децо, вас ће спасти света Петка." Њене речи једва су се чуле од вриске деце и мајки која се проламала логором. Био је то последњи сусрет са нашом мајком, коју никада више нисмо видели, нити смо икада ишта сазнали о њој.
Часна сестра
Смиљи је брат Никола ноћ уочи бекства у партизане рекао да иде како би осветио оца и мајку. - Убрзо је постао је курир штаба 28. дивизије и њеног комаданта, народног хероја Геце Богдановића. Њега је, као и нас, заиста чувала света Петка. То потврђују и два судбоносна тренутка. У Јастербарском су одвајали мушку децу и некуда их одводили, чинили су то католички свештеници. Часна сестра ми је шапнула: "Сакриј брата", тако мој Никола није одведен. Двадесетак километара од Љубљане 1945, Никола као партизански курир упада у минско поље, све одлети у ваздух, а Никола и његов коњ - живи и здрави! - испричала је Смиља Тишма.
Солунац из Зринске
Породица Тишма доселила се у Славонију, у село Зринска 1924. године са дванаесторо деце. Стигла је из Книнске Крајине, из села Ивошевићи. Наиме, бака Марија одмах после смрти деде Андрије продала је велико имање у Далмацији и купила такође велико имање у Славонији. Деда Андрија је као добровољац стигао у Србију на почетку Првог светског рата, заједно са српском војском повлачио се преко Албаније. Био на Крфу, али се преко Солуна, Кајмакчалана, Битоља вратио у Србију с тешким ранама од чијих последица је умро 1924. године.
Уместо мајчине заштите, Божје привиђење чинило је своје. Из сисачког логора крајем 1942. године једну групу измучене и на ивици живота деце логораша усташе селе у логор Јастребарско међу којима је била Смиља са својим сестрама и братом. И ту опет крећу божјим привиђењем да се јављају племенити људи. Смиља се сећа имена учитеља Крижанића, једног Млинара, памти и данас њихова дела.
Заувек је запамтила име Софије Струшки и њене хране. А године 1944, тада већ 12-годишња девојчица, прекаљена логорашица успела је да тајно пошаље цедуљицу свом чика Мати Блажековићу, оном истом комшији Хрвату који је њој и Деси помогао 1941. да пронађу мајку Мару.
- Петнаестак дана касније, септембра 1944, чика Мате је стигао у Јастребарско, гарантовао команданту логора да нико од наших није у партизанима. Успео је да нас после три године пакла и пет преживелих логора коначно врати у родно село Зринска у коме су све српске куће биле спаљене и до темеља разрушене.
Са десет у партизане
Чим су стигли у Зринску, брат Никола са својих десет година побегао је стрицу Павлу у партизане, Смиља и Деса живеле су у Матиној кући, а најмлађа Марија била је у комшилуку. У даљем спасавању ове деце учествовала је и бака Гизела, храбра Немица која се жестоко супротстављала Немцима. Усташама би - кад год би покушавали да одведу ове девојчице - претила им управо Немцима.
Дошло је на крају ослобођење и суочавање с истином да ће јунаци ове приче одрастати без мајке и оца који су страдали само због тога што су Срби. А поука, има ли је?
- Одлучила сам да као живи сведок први пут испричам ову трагичну породичну причу како бих спречила брисање успомена на Јасеновац - поручила је Смиља Тишма.
Извор: Vesti online
Везане вијести: