И Срби бришу Јасеновац (1): Краду нам и сећања!
Да ли садашња Србија и њена демократска власт, а због грађења нових добросуседских односа, не само да прећуткује, већ прави и стратегију за брисање најтрагичнијег дела сопствене историје? Гура ли у заборав злочине Хрвата у Другом светском рату над Србима, Јеврејима и Ромима, а због оживљавања пропале концепције братства, јединства у бившој СФР Југославији - питања су која ових смутних дана постају све актуелнија.
Нарочито су актуелизована после иступа председнице хрватске владе Јадранке Косор и њеног идолопоклонства пред оним Хрватима који су због поновљених злочина над Србима осетили међународно кажњавање.
Контролисане посете
Није непознато колико је Србија у прошлости била заробљеник прикривања туђих злочина. Такође, познато је колико су српске комунистичке власти биле привржене тој идеји, али није јасно зашто то и данас чине демократске власти од 2001.године. Да ствар буде још поражавајућија, садашња Србија, тврде опоненти, чак је разрадила комунистичку стратегију чувања тајни туђих злочина над сопственим народом. А у случајевима и када се морају помињати ти злочини, употребљава се и данас "усвојена" посебна терминологија која има задатак да чува "национални понос" злочиначког народа, који нам је после постао и брат. Тада је владало наметнуто правило, а и сада влада, да се не сме нигде говорити, рецимо, "хрватски злочинци", већ "отпадници" једног народа, његови изроди.
У складу са том теоријом, двадесетак година након Другог светског рата
Јасеновац се није посећивао, у школама се само узгред помињао. Тек, након
политичке одлуке о изградњи Богдановићевог споменика у виду "цвета
љубави" почеле су контролисане посете том највећем српском стратишту које
ни по чему ни данас не подсећа на најстравичније злочине у историји постојања
људског рода. Е, и те линије и аутобуси који воде ка том стратишту данас се
укидају.
Пристајући на неподношљиво лицемерство, тадашњи српски политичари пристали су да се јасеновачки логор збрише са лица земље. У складу са унакаженом политиком о прикривању таквог злочина у Јасеновцу све је сравњено са земљом. Иако Јасеновац није био највећи логор у Европи, али јесте био најсуровији и најбезочнији у целом свету, после ослобођења у њему су пажљиво срушена сва мучилишта, уклоњен сваки комад цигле, а бројне јаме које и данас нису отваране биле су додатно прекривене бетоном и слојевима земље. Тако, пристајући на уклањање трагова хрватских пројектованих злочина, по мишљењу многих историчара и аналитичара, српске власти извршиле су други пут злочин над сопственим, а тада убијеним народом.
Ове оптужбе нарочито су оживеле након иницијативе Удружења логораша из НДХ о формирању Музеја геноцида на Старом сајмишту у Београду, у згради где се налазио логор од 1941. до 1944. године. Оптужујућег мишљења је и 78-годишња београдска пензионерка Смиља Тишма, која је као деветогодишња девојчица са две млађе сестре и братом стигла почетком маја у Јасеновац, прошла логоре Бјеловара, Старе Градишке, Сиска и Јастребарског, а преживела све те страхоте захваљујући једној хрватској породици.
- Досадашњи српски неподношљиви заборав јасеновачких најстравичнијих злочина даје нам за право да верујемо у постојање плана за потискивање из сећања тих злочина. Због тога на предлог Јаше Алмулија покренута је иницијатива за оснивање Музеја геноцида који би био брана том несрећном урођеном "затурању" наше најтрагичније прошлости - почиње причу Смиља Тишма.
Иначе, Удружење логораша основано је 2003. године и није настављач оне асоцијације из шездесетих година 20. века које је у ствари имало задатак минимизирање тих злочина. Од тада оно непрестано покушава да отргне од заборава све логоре "јасеновачког система сабирних центара за уништавање трију народа".
- Од 2001. године ова демократска власт Србије не крије алергичност при помињању Јасеновца. Чинила је то и влада Војислава Кошунице, што потврђује континуитет те српске унакажене спољне политике. Чини то и председник Борис Тадић, који никада није хтео да нас прими. Никада нам није ни његов кабинет писмено одговорио. Једино нам је отписала државна Комисија за споменике и промену назива улица, дрско и са пуно неподношљиве ироније обавестивши нас како су укинуте хрватске визе, "па свако може да посети Јасеновац и запали свећу". Овај ужасни цинизам државне власти повредио је све оне убијене у Јасеновцу, сву нашу преклану децу, све бачене живе у ужарене пећи, све оне убијене маљевима - видно потресена причала је Смиља.
А да је реч о концепту спољне српске несхватљиве политике, Смиља Тишма наводи пример понашања скупштине Београда и његовог градоначелника.
- Градоначелник Драган Ђилас не само што не жели да нас прими већ је Удружењу
логораша укинуо сваку врсту помоћи. Од прошле године скупштина Београда укинула
нам је и аутобус за посете Јасеновцу, што није чинила ни ондашња Титова
Југославија.
А да све демократске владе Србије од 2000. године или имају налог од неког
моћног брата или сопствени програм отимања успомена на највећи покољ Срба,
показује и овај пример из новије историје ове демократске власти.
Уклонили и музеј
Крајем деведесетих година 20. века на иницијативу професора др Милана Булајића основан је у Београду Музеј за истраживање геноцида у Независној Држави Хрватској. Две године након октобарских промена Булајић је 2002. на нечастан начин смењен, музеј расформиран, а сви изложени експонати бачени су у подрум. Тај однос према најтрагичнијем делу српске историје једна делегација из Пољске, која је желела да види Музеј геноцида у Београду, назвала је спрдачким.
Били су згранути сазнањем да музеја уопште нема, а у Пољској се, рекли су, чак учи у школама како су у Другом светском рату процентуално највише убијани Јевреји па Срби у НДХ. После свега виђеног, доживљеног, изреченог, једини начин да се сачувају успомене на Јасеновац, највеће српско стратиште, не забораве најзлочиначкији злочини Хрвата и одбрани од пословичног српског заборава јесте формирање Музеја геноцида на Старом сајмишту, поручују из Удружења јасеновачких логораша.
Глуви и у НВО
Када је Удружење јасеновачких логораша одбацила српска власт, чланови су покушали да за своју иницијативу придобију невладине организације. Кад тамо, још гора ситуација. - До Мајки у црном нисмо могли ни да стигнемо, примила нас је Биљана Вучо, председница Комитета правника за људска права и рекла да се та организација не бави Јасеновцем. Понижења смо доживели у разговору са неким Војином Димитријевићем, председником Београдског центра за људска права. А тек како бисмо прошли код Наташе Кандић која само тражи злочинце у српском народу - огорчена је Смиља Тишма.
Градоначелник укинуо помоћ
Да званична српска спољна политика свесрдно ради на брисању Јасеновца из наше свести види се и из поступака двоје градоначелника Београда, тврди Смиља Тишма. - Док је на челу града била Радмила Хрустановић све је функционисало. Нисмо морали ни да јој се јављамо нити да јој пишемо, али 22. априла, сваке године, усвојеним програмом Града, имали смо и новац и аутобусе. Пошто је Хрустановићеву сменио, Ђилас је укинуо и аутобусе и помоћ. На тај начин он покушава да укине и посете Јасеновцу како би што лакше избледела наша болна сећања на та незапамћена зверства Хрвата и хрватске државе. Као и да се прилагоди званичној политици српских власти. Да ли је све ово што сам изнела још један злочин над жртвама хрватских злочинаца, сами пресудите - питала се Тишма.
Извор: Vesti online
Везане вијести:
И Срби бришу Јасеновац (2): Нечастиви на Правном факултету