Гробна тишина преко Саве

„Стаза смрти” - преко Саве je Градина, a десно кућа Пере Вукића

Не употребљавају ватрено оружје да се не би чуло. У томе су фашисти нашли већу предност за скривање страховитих масовних злочина

Усташе су говориле сељацима: - Идете на запис у канцеларију, дезинфицирати се, окупати, na онда у село. Енo, видите тамо преко, a оданде ћемо вас раселити no Славонији.

Преко Саве je царевала гробна тишина и заиста су се видјеле куће.

Нетко je ударао шаком no дашчаној прегради.

Прелазите! Што прије овамо! Пожурите!

Знамо што то значи. Осјетисмо непосредну опасност. Одмах смо се шутке дигли и пошли према излазу. Пред вратима нас дочека „опходња” с револверима.

Што ви радите у болници? - проматрали су нас намргођена чела, од ногу до главе.

-Сви на своја мјеста!

Ужурбаним смо се кораком журили у наш преграђени дио бараке, погледавајући испод ока према Кошутарици, одакле je куљала маса. Бура нас je притискивала к зиду бараке.

Уђосмо у запрашену полутаму бараке.

Унутра мртвило, гробље. Kao мртваци лежали су људи у својим боксовима. Пајо, стари Павлековић, Павор-Васић, Мандић, Салко и професор шапћу и разговарају. Знам и мотив и сврху тога разговора, људи се боре да спасу здрав разум, провјеравајући се с осталим друговима. Ниједан од њих више није сигуран у себе!

-Све je било унапријед приправљено. Нису се бадава ових дана no Јасеновцу врзмали гестаповци и СС-овци официри с Лубурићем, Матковићем и фра Сотоном. Гигантске су раке већ двије недјеље копали Цигани и неки заточеници, које су, наравно, послије извршена посла ликвидирали. Укупно 2.000 људи! Све je то било плански спремљено према нацрту Sicherheitsdiensta из Загреба. Сам je начин толико невјеројатан да нитко није у стању у њега ни посумњати.

-Да, то je точно. Има већ неколико дана како су сконцентрирали и мобилизирали све познате масовне убојице, кољаче, маљаше, брадваше, сјекираше, чекићаре, шипкаре итд. Не употребљавају ватрено оружје, да се не би чуло. У том су фашисти нашли већу предностза скривање страховитих масовних злочина.

Мандић погледа кроз прозор, под којимје његов бокс.

Мичу се, мичу се, a крај им се не види. Изгледа да се брже мичу него прије.

Пронашли разбојници неку бржу методу у Градини - уздише Пајо.

Сви шуте. Јаук буре одговара Профешуру.

- Ама они умиру, a да се њихов протест никада чути неће?

Зурили смо упразно, стишћући вилице, када je Профешур покретао ту ужасну оптужбу. Иако je била више израз немоћна очаја, она нас je неподносиво пржила no отвореним нашим ранама.

Мандић je тешко уздахнуо и опет се надвио над прозор. Ми смо се подигли и шутећи очекивали његов извјештај.

- Ух! Већ су најмање двије тисуће преко... Знам, забиљежио сам no оној црвеној марамици на оној снаши! Eнo je сада међу првима на улазу у скелу! Црвена марамица! Крвава глава!

Бура je постајала све јача, све жешћа. Подиже се густи облак прашине.

Прашина je застирала видик и голема се маса у њој једва видјела. Kao у жутим облацима мицала су се бића и пропадала у Градину, у вјечну маглу. Кољачи су на послу у Градини. Не пазимо више ни на строге наредбе. Почели смо излазити из бараке поподне.

Из наше су бараке излазили и улазили заточеници и врата су лупала, шкрипала, јаукала. Да, јаукала. Често су их неки намјерно полако затварали, да би само јаукала. И тада би треснули њима љутито и настало

би дрмање бараке, a врата као да су јецала!

Никако да се утрне та несносна ватра, што нам пали груди: неки латентни осјећај туге, муке, немоћна бијеса. Длаке су нам се почеле јежити, a вал врућине палио je образе. Одакле та врућина, кад нам вода мјесто крви кола жилама?

Живци! Живци пренапети и пожежени муком и немоћи!

Врата се отворише. Улази др Јарковић, узбуђен, избуљених очију. Ha лицу му конфузност, ужас и безумље.

Жури се кроз бараку у бокс. Стропошта се. Зашкрипаше расклимале летве.

Надвирих се нада њ са свога „ката”. Тијело му je дрхтало, капци играли. Спустих се у доњи круг пакла, к њему.

-Но? Шта си видио на дурбин?

Јарковић je уздахнуо и кроз плач јецао.

-Најприје вежу читавим групама жицом руке отрага. Људима се следио мозак. Не може да им се открави. Буље као скамењени и механички се без ријечи примичу пањевима, који су остали од посјечених врба и воћака. „Клекни!” Видио сам наустима убојицате злокобне ријечи! Он мирно клекне пред пањ. Држе га двојица за мишице. Један му главу присилно пригиба на пањ, тако да брадом и но сом држи главу на пању. У тај трен маљаш замахује оним великим дрвеним маљем и трес no глави! Види се јасно, како се тијело нагиње на страну. Одмах га она двојица спопадају за ноге и вуку у гроб, у јаму и слажу као кладе у реду попријеко. Видио сам, како се у јами још увијек мичу, трзају, зијевају.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, петак 11. септембар 2015., стр. 24

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)