ФОРМИРАЊЕ ЛОГОРА

           Мучење, убијање и уништавање у логорима испробан је систем нацистичког потпуног уништавања на смрт осуђених народа. Жртве је требало прво под било којим невиним изговором одвојити од породице, од пријатеља и корена; требало их је полагано, неосетно и незапажено одвојити и одвести са прадедовских огњишта у непознату средину. Ту, у непознатој средини, требало их је постепено и разнолико мучити, далеко од погледа и сазнања нефашистичког света. Многи редови бодљикавих жица и високи зидови ограђивали су душе ових људи осећајима беспомоћних, напуштених и остављених бића. Ни трунак наде на избављење или милост овде није смео да допре. А страшно изгладњавање и још страшнији, тешки физички радови у расквашеним глиненим пољима јасеновачких мочвара, створило је од снажних и крепких људи, бића нижа од животиња, која су без роптања, без противљења и без отпора као хипнотисана ишла у смрт.

            Одвођење у интернацију, у логоре, требало је да не делује толико онеспокојавајуће на околину, на остале укућане, суседе и пријатеље, који ће који дан или месец касније доћи на ред. Усташе нису могле све одједном одвести и поубијати, те је дотле требало оне који су остајали, одржати у миру, код својих кућа на редовним дужностима, док и на њих не дође ред.

            Притвореницима је говорено да одлазе у интернацију, а породицама или другим пријатељима усташке власти су говориле да су они притворени и интернирани у неки град, или место на територији НДХ. Другима је говорено да су послани у Приморје или на оточје на лаке радове, где ће под благом климом лаким режимом лако моћи казну издржати. Падале су, чак, утешне изјаве да је то само спас за заточенике. Ове, наоко, утешне изјаве падале су смишљено од стране усташких власти зато, да се притвореници не би бунили, да не би бежали, те да се не би бунили и да не би бежали остали чланови похапшених притвореника (или њихови пријатељи и познаници).

            Међутим, то је био смишљен и прозиран део програма. Притвореници нису одлазили под лакши режим, под благу климу, или на лаке радове, него су под овако измишљеним изговорима упућивани у логоре смрти.

            Логор смрти у почетку окупације био је Госпић и у Госпић су допремани сви они осуђеници, који су били одређени за убијање.

            Из свих других логора широм НДХ после извесних тортура и мучења, изгладњавања и смалаксавања, упућиване су групе заточеника и притвореника у Госпић на кланицу.

            За сабирање притвореника и заточеника у саставу страшне усташке машине основани су у свим среским местима усташки логори, а по свима осталим местима, по селима и засеоцима, формирани су усташки табори и усташка повереништва. На територији Срема, односно на територији швапског «Донаушвабенланда» у свим местима где је живела немачка национална мањина, на место усташких логора и табора, били су одбори културбунда са ортслајтерима и крајслајтерима и формираном црном немачком полицијом као огранком гестапоа. У многим местима постојали су и усташки логори и паралелно са њима крајслајтери, ортслајтери и власт, а тиме би мучења нашег народа делили и управљали онако како је то немачки гестапо организовао.

            За систематску пљачку целокупне имовине, и у логор отераних мученика, криви су покрај грабежљивих појединаца и сви носиоци усташких установа «Понове» и сви поборници «за колонизацију» у усташким таборима.

            Тако су за лишавања слободе, затварања, за одвођења у сабирне логоре, за мучења и убијања у тим сабирним логорима и затворима, криви и деле одговорност сви усташки таборници и логорници са ортслајтерима и крајслајтерима. Сви заједно су одговорни за све злочине почињене над српским народом.

            Сви су они знали да се ради о систематском уништавању, а специјално у Срему, на уништавању свих Срба, Јевреја и Цигана. Знали су, да се «мора» очистити читав Срем од Срба, Јевреја и Цигана да би се створио слободан животни простор.

            Исто тако су и усташки и есесовачки злочинци знали да у организацију приступају добровољно и да су знали за терористичке и криминалне задатке својих организација. Знали су да се те организације служе криминалним средствима и да се уништавање народа може извршити само криминалним поступцима. Сваки је од њих улазио у ту организацију добровољно и са жељом да осигура себи односно своме народу животни простор, а морао је знати да се то осигурање обавља само криминалним и терористичким делима, у којима ће се убијати народи и убијати на стотине хиљада људи само у Срему. Колико ће још у другим нашим покрајинама морати пасти жртава и колики ће се још даљни масовни злочини «морати» извршити, то су такође они знали. Свако од њих када је приступио у ту организацију, морао је знати, да ће за постизање обећаних награда, морати чинити злочине (организоване и масовне) и да се обећани циљеви и награде чланству могу досегнути само кроз ова криминална средства.

            Зато се ни један усташа, ни гестаповац, ни немачки добровољац из Војводине не може послужити изговором, да му је криминално дело, које је учинио, наређено и не може пребацити одговорност на виши форум и на наредбодавце.

            Хрватска је административно подељена на жупаније. Срем је тако постао једна жупанија, односно једна административна јединица и назван је Жупанија «Вука». Седиште Жупаније било је у Вуковару и у седишту Жупаније образовано је жупско усташко редарство за територију Срема са испоставама тога редарства у Сремској Митровици, Сремским Карловцима и у Земуну. Паралелно са овим усташким редарством, коме су потчињена сва друга усташка редарства у свим логорима и таборима у Срему – формирано је и немачко гестаповско редарство паралелно или самостално у свим местима где су били настањени домаћи Немци.

            Све те швапске полиције црнаца како их је народ називао - биле су под командом немачке полиције у Руми. И жупско редарство у Вуковару и немачка полиција у Руми, имали су своје затворе по свим осталим местима Срема, а мучилишта и логоре како у Руми (немачка полиција), тако у Вуковару (жупско усташко редарство). Сва та места била су сабирна места за политичке кривце као прва мучилишта мученичког Срема. Одатле су појединци скупљани у групе и преко сабирног логора у Копривници и у Винковцима отпремани у сигурну смрт – у Госпић, а касније и у Јасеновац.

            Сви ти логори страшна су мучилишта и гробнице народа. По примерима патњи и ужаса не може се рећи који је логор од којега био црњи и гори, али све то није ни приближна слика према страхотама логора смрти у Госпићу и касније у Јасеновцу.

            Мученички Срем запамтио је све ове усташке затворе и швапске полиције по страшним примерима патње и ужаса. Безбројне жртве напаћеног Срема оставиле су кости по разбацаним гробницама и шикарама око Руме и Вуковара. Но, највећи број жртава усташки таборници и логорници са швапским ортслајтерима и крајслајтерима преко жупског усташког редарства и немачке полиције, послали су из Срема у страшне усташке логоре смрти на Јадовно код Госпића и у Јасеновац.