Седамдесет година чекају да их поменемо!

Стидите се сви ви зато што сте ћутали, дуго ћутали..

Има томе већ три године, мада се чини да је било јуче.

Вјерујем, да ће готово сви они који су тога дана присуствовали рециталу у ОШ "Ђура Јакшић" у Шарговцу, памтити тај дан док живе.

Ученици су рецитовали, говорили стихове у спомен на 52 њихова вршњака који су ту у школи погубљени прије седамдесет година.

Када су низ степенице, у хол школе, пред окупљене почели силазити ученици, њих педесет и двоје, сваки са воштаницом у руци, нико није остао равнодушан.

А онда су потекли стихови..

Опростите нам ћутање

Ја, ученик VII разреда вас молим, ми, ученици ове школе вас молимо...у име наших дједова, у име наших очева, у име нашег рода-опростите, опростите нам ћутање!

70 година

Знате ли да је злочин почињен над покојнима у миру, можда већи од     злочина почињеним над живима у рату?

Питаћете зашто?

Зато што је он почињен у миру, а почињен је у државним установама и институцијама, у министарствима, у законодавству и судовима, у школама, у науци и умјетности.

Стидите се, сви ви који сте га починили!

Стидите се јер је прекогробна неправда тешка колико и она која их је отјерала у гроб, а посмртно мучеништво горе је од мученичке смрти.

Живота су лишени по кратком поступку: усташким ножем, тољагама, сјекирама, бајонетима, а смрти су лишавани деценијама.

Стидите се зато што сте ћутали, дуго сте ћутали, али нисте могли да заборавите јер ко има ожиљак не заборавља рану. 

О томе свједочи данашњи дан!

Заустави се учениче, пролазниче, странче, стани и ослушни

Ја сам ту. Ми смо ту.

Радојка, Симеун, Јован, Јелена, Душан, Душан, Јованка, Душан,  

Драгомир, Мара, Милан, Остоја, Милева, Ђуро, Милан, Душан, Госпава,

Драгица, Радмила, Милорад, Остоја, Славко, Душан, Зорка, Гојко, Здравко, Милан, Остоја, Бранко, Драгица, Славко, Љубица, Милева, Мара, Митар, Даринка, Нада, Светозар, Бранко, Видосава, Јован, Милош, Здравка, Стамена, Анка, Бранко, Милева, Марија, Нада, Живко, Милан и Миливоје.

Овдје смо били и када су дошли 7. Фебруара '42.

Сједили смо у ђачким клупама.

Они су дошли. Дошли су нељуди.

Били су до зуба наоружани. Извели су нас из учионица.

Изашли смо.    

Зашто, нисмо знали. Сви смо били исти. Били смо дјеца. Учили смо.

Добијали петице, тројке и двојке. Сви смо били исти...или нисмо.

Поред наших имена била је уписана вјероисповјест-православна.

Поред наших имена била је уписана народност-Србин.

Нисмо знали шта значи вјероисповјест ни народност. Били смо дјеца. 

Мислили смо да смо исти, али нас су одовојили од читанке и извели из   

школе. 

Нису дозволили да се вратимо у клупе, нису нам дали ни да видимо мајку,

нису...само су!

А били смо само дјеца.

Дјеца која су жељела да лете дјетињством, да лете у младост, да лете у живот.

Тог дана, тог фебруара, 7. фебруара одсјекли су нам крила и снијег крвљу обојили. Одсјекли су нам крила али ми нисмо пали, ми смо се винули, винули у небо.

 

Увијек  постоји неко, неко ко види и неко ко ће објавити истину.

Невине жртве су највеће духовно благо једног народа.

Нема дјела без жртве - једно је од најстаријих увјерења.

Као да се бројем невиних жртава мјери и величина једног народа, а сам народ том мјером процјењује вриједност својих идеала.

Као да народи са највише невиних жртава полажу највећу наду у Вјечног и Васкрслог.

Невине жртве су можда једини мотив умјетности, једино што достојно памћења издваја људски мозак, једина брига ума и говора, тема сваког озбиљног разговора.

Никад нико није пострадао да то неко није видио, а тај који је видио, од тога се продуховио и живио да би о томе посвједочио.

И у највећим тмушама историје, кад се ћутало у шумама, а шапутало по земуницама вјеровало се да постоји неко, неко ко види и неко ко ће објавити истину.

Невине жртве су старије од Христа. Није ли он пострадао да потврди истину да невиним жртвама не може нико ништа и да ће крв невиних жртава крвопијама пред Богом досадити.

Благо народу кога знају по жртвама, а не по злочинима!

Народ се најтеже одриче оног за шта је дао крв.

Оно што је плаћено невином крвљу не може се ни изгубити, ни заборавити.

Тамо гдје народ остане без главе, погине листом или га убију по списку каквог Главног именика настају највећа завјештања и аманети будућим нараштајима.

Највеће међу невиним жртвама су оне због свог имена и злочина рођења.

Благо народу кога знају по жртвама, а не по злочинима!

И знајте, ниједна истина неће у јаму и нема земље ни лопате која је може прегрнути.

Невиним жртвама највише дугујемо!

Оне чекају свој народ да их се сјети или саме одређују покољење које ће бити достојно да их се сјети.

 

Пјесма која лута свиетом

До мојих дупљи

нисте дошли.

 

До свијетле мисли

у бићима нашим,

нисте могли бодежима

 

и црнилом.

Зауставили смо се

у дну васионе,

у бескрајној смислености

свију ствари.

 

И чекамо-

у разредима.

(Славица Малић)

 

На гробљу стрељаних ђака

Баштован седи хода

кроз леје повртњака,

у сумрачни час днева,

већ ко зна који пут у веку,

и чим му се руке пруже

да стабљику одсеку,

стане и оклева.

 

Жао му сваке лиске зелене,

толико ју је залио пута,

жао му сваког недозрелог плода;

нека још зри и та диња жута,

још јој се пије

и сунце и вода.

 

А кад паде вече,

пође у поље мало,

колена му клецају нејака,

пође где стрељано је пало,

наједном ко кад се трава сече,

безброј недораслих ђака.

 

Баштован помилова траву

на гробу где је лежало скупа

чета ђака и младића

и рука му задрхта седа:

Ни трава не сме залуд

да се гази и чупа,

и травке су жива бића.

(Десанка Максимовић)

Богојављење

У свакоме чоеку трепери

трун из ког је живот настануо.

 

Његово је памћење бескрајно.

Сва времена њим су повезана.

Све ужасе што је претрајао

са собом је у срцу понио.

 

Кад та трунка трепне у чоеку,

потресе му биће из темеља,

повеже га с насталим свијетом,

па се сјећа, цвокоће, снијева,

 

додирује непрозирност ствари

и поноре с оне стране краја

којим ће се страшит довијека,

гледајући што нико не виђе

и слутећи што не може знати!

(Матија Бећковић)

Помилуј Боже 

Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа

ишчезли као осмех тих

међу звездане светове.

 

Помисли,Боже, на њих

у час кад просипаш цветове

поврх кутова свих.

 

Заклони, Боже, срцем својим

наше срце у час кад се пролеће рађа,

када цветања, када сунца моћ

буду у нама тугу убили;

 

Кад прође најпре час, па дан, па ноћ,

а ми се не сетимо њих

ни часа кад смо их изгубили.

(Десанка Максимовић)

 

Приредио:

УГ Јадовно 1941.

 

Везане вијести:

Годишњица усташког покоља 52 ученика школе у Шарговцу

Тихомир Левајац: "Прича која лута свиетом"

СЈЕЋАЊЕ НА СТРАДАЛЕ СРПСКЕ ЂАКЕ ИЗ ШАРГОВЦА И ИЗЛОЖБА У МОТИКАМА

Сјетимо се 7. фебруара 1942.

ЂУРИЋ: ТИПИЧАН ПРИМЈЕР ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА

Усташке звијери умориле 52 ђака

СПОМЕН-ПЛОЧА КАО ЗНАК СЈЕЋАЊА НА 52 УЧЕНИКА

РТРС - документарни филм „НИНА“ - Свједочанство о покољу у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац

РТРС- У ФОКУСУ - 03. ФЕБРУАР 2012. - У знак сјећања на побијене Србе у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама

ПОКОЉИ 1942. ГОДИНЕ - ЕГЗЕМПЛАР ГЕНОЦИДА

РТРС – ПРЕСИНГ: ЗЛОЧИНИ НДХ НЕ-КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Lazar Lukajić "Fratri i ustaše kolju - zločinci i svedoci"