БОЛНИЦА

      Болнице у логору није било све док није било јављено да ће логор прегледати Међународна комисија Црвеног Крста. То је било 6. фебруара 1942. године. Пре тога дана ужурбано се подигла једна специјална барака, која је наврат-нанос снабдевена болничким креветима, бело офарбана, тако да је изнутра добила заиста изглед болнице. До ове бараке, која је била одређена за болницу, била је подигнута још једна барака, као будућа амбуланта и она је исто тако изнутра добила уређај једне обичне амбуланте са најнужнијим намештајем и прибором.

     Дотле су заточеници лежали болесни «смештени по настанбама. Тамо где би кога од њих слабост и болест скрхала, ту би и пао.

     Сведок Вукашин Жегарац, чиновник Дирекције шума из Нове Градишке, логорску болицу описује у своме сведочком исказу овако:

«Од 24. септембра 1941. године, па до последњега мога дана у Јасеновцу, ја сам био одређен за болничара. Тој мојој дужности имам да заблагодарим што сам остао жив. А као болничар био сам још у логору Јасеновац број II, па сам као такав прешао у логор Јасеновац број III и као болничар доспео сам пре доласка Комисије Црвеног Крста у новосаграђену болницу. Не треба да напомињем, да су у болницу долазили заиста болесници и то они који више нису могли стати на своје ноге. И колико ја знам, готово ниједан од таквих болесника није се више придигао. Сви су они били на самрти када су стигли у болницу, а пошто није било у болници ни лекова, ни хране, ни чистоће, ни топлоте, нити ма каквих услова за оздрављење, то су болесници умирали од реда. У болницу је могло стати највише 120 болесника и зато су за болницу проглашени само они, који су већ на самрти. Кад се број у болници напунио и када болница није имала више слободних места, а све нови и нови болесници и самртници се јављали, усташе су проблем решавале на сасвим једноставан начин. Обично би увече усташе истерали све болеснике пред бараку. А који није могао сам на своје ноге, тога смо ми болничари износили.

      Одма пред вратима болнице, дочекују их усташе маљевима, секирама или ножевима, те их убијају и кољу.

      Кад их све покољу, позову «гробаре» и ови их односе и покопају. Понекад некоје болеснике, који још могу да ходају одведу равно на гробље, нареде им да полегају потрбушке у раке, које су гробари увек унапред ископавали, и ту их дотуку маљевима и секирама. Гробарима остане само то да лешеве поскидају и да их заспу земљом. Док сам ја био болничар, извршен је такав покољ болесника четири пута. Разуме се да сам сваки пут покоље лично видео на своје очи. Прву такву «ликвидацију» болесника доживео сам док још није било болнице.      

      Било је то на римокатолички Бадњи дан, тј. на 24. децембар 1941. године. Усташе су дан два раније водиле на босанској страни крваве борбе са партизанима и после завршених борби искалили су се на нама. Опколили су нашу бараку у којој је било око 180 болесника и свега нас 12 здравих, који смо били као послуга и опскрба болесницима. Као лекар био је заточеник Паја Геренчевић, медицинар из Сремских Карловаца, нас неколико болничара и писар инжењер Сима Ђурковић. Кад су усташе отвориле бараку, позвале су нас да изађемо, а пошто смо ми знали за јучерашње борбе и рђав провод усташа и зато смо осећали шта нам се спрема, те нисмо добровољно излазили.

      Усташе су провалиле у бараку и бајонетима све нас присилили да изађемо. Најпре су истерали болеснике и како је који излазио из бараке, или бивао избациван из бараке, усташе су га дочекивале пред бараком и ту одмах клале. Само један мањи део су повезали жицом и одвели на гробље, где су их све поубијали на већ описани начин. Када смо ми здрави дошли на ред, усташки официри су издали наређење да нас оставе у животу, јер смо им потребни. Међутим, међу нама здравима био је Воја Ерић, трговац из Сарајева, који је био крупан човек од преко 120 кг па га је заповедник рада Слободан Мицић тога дана склонио са рада у болницу, међу болеснике, јер се бојао да ће онако висок и стасит запасти неком усташи за око и да ће га убити. Није судбини избегао и мученички је погинуо у оној групи везаних жицом на гробљу.»

      Овај сведок описао је стање у болници од 24. септембра 1941. до 30. марта 1942. године, а сведок Милко Рифер описује под насловом «У дому умирања» болничке прилике од октобра 1942. до октобра 1943. године, па навађа да се болница састојала од две бараке, које су се тада називале болница I и болница II, а које су раније биле једна болница, а друга амбуланта. За амбуланту истиче:

«Амбуланта је радила од раног јутра до касног мрака, јер се сваког дана јављало на стотине болесника, што их је ваљало прегледати, уписати у болесничке књиге, одредити им места у болници, или им дати који дан поштеде, или лечити амбулантно.

      У амбуланти је врвело као у кошници. Због несташице простора и времена, обављало је пет, шест лекара своју дужност истовремено. Није била реткост да се један пацијент коме је зубар у једном крају чупао зуб иза гласа дерао, а истовремено су другоме на операционом столу под етером ампутирали ногу. Трећему су чистили дубоки чир на врату, а још двојица седела су на столицама и мерила температуру. У амбуланти је било увек 8 до 10 пацијената. Лекари су се заиста трудили и својски залагали, да помогну јадним заточеницима – али средства којима су располагали, била су више него скромна.

     Болничка је апотека била веома сиромашна, а болести у логору веома разнолике и раширене. Интернационални Црвени Крст из Женеве слао је додуше Јасеновцу читаве сандуке лекова и специјалитета, али су сви заостајали у апотеци усташке болнице и само изузетно је који делић залутао у логорску болницу.

       Обе болничке бараке могле су примити највише 120 болесника, а лежало је у њима увек до 300. У болницу су се примали само најтежи болесници, они који нису више могли ходати и они који су имали преко 40 степени температуре. Да би такви добили место у болници, требало је избацити по којег реконвалесцента, који је тек преболовао кризу неке од тешких болести, и коме је било потребно тек сада извесно време (најмање 14 дана) болничке неге. Осим тога, свако јутро предавао је болнички писар писмени извештај заповедништву с бројним стањем болесника, дијагнозом и током болести. И сваке недеље, односно недељно једанпут, долазио је до заповедништва усташки официр или подофицир и читао листу болесника одређених за «специјално лечење». Нико од болесника није веровао у то «специјално лечење»; сви су добро знали куда их воде и да то значи мученички свршетак. Већина од таквих одабраних болесника није могла сама отићи, па су их односили гробари у «Звонару». А у «Звонари» су им, без обзира на то што нису могли да се сами крећу, ипак везали руке жицом на леђима и одвозили их скелом у Градину.

        За време моје болничке праксе у болници II, лежао је у једноме боксу дечак од 15 година и подносио храбро ужасне боли, јер је боловао од тромбозе. Болест се компликовала. Једанога јутра дошао је усташа са листом болесника за «специјално лечење» у усташкој болници. Међу осталим прозове и име – Милић Станковић (тако се звао тај дечак). Стајао сам крај његовог бокса и изговорено његово име, мене је страшно дирнуло. Пренуо ме је свежи алт дечака.

«Умро је ноћас».

      Усташа је прецртао из пописа име Милића Станковића и отишао са осталим скупљеним пленом.

      Од болесника који су лежали у болници, половина је боловала   од пегавца, остали од кахексије, потпуне физичке изнемоглости, трбушног тифуса, дизентерије, тешких појава авитаминозе, туберкулозе и других болести.

      У болници II лежала су по тројица у једном боксу, а сваки расположиви простор на поду заузимали су болесници, тако да је лекар или болничар у служби морао да прескаче преко испружених телеса. Лежали су обучени, на голим даскама. Само ретки су имали делове постељине. Већина је ставила под главу порцију за храну и покоји део одела. По средини уздужног зида, под прозором, стајало је лимено буре, такозвана «кибла», где су логораши обављали нужду. Само је мали број могао допрети до кибле, јер је било толико овладала већином физичка слабост, да се нису могли ни допузати. Ипак, кибла је била стално заузета, јер су готово сви болесници, поред основне своје болести, патили и од ужасног пролива. Кибла, која је садржала око 50 литара, празнила се два пута дневно.

      Већини болесника морали су болничари давати ноћне посуде и то је био посао болничара током дана и ноћи. Ограничени број ноћних посуда, био је у сталном покрету непрестано.

         Многи болесници нису имали времена да дочекају посуду, или је нису тражили, јер су лежали резигнирани или без свести. Такве је требало и прати и сушити.

            Неописиви талас смради кружио је по загушљивој просторији болнице. Није било начина да се неутралише неподношљиви смрад људских изметина, који је био појачан задахом неопраних телеса и гнојних рана многих болесника. У томе смраду ваљало је и јести и провести дан и ноћ. Тек кад би човек од омаглице почео да губи тло под ногама, излазио би на час пред бараку да удахне мало свежег ваздуха.

            Храна је била обична, логорска пура и чорба од ољуштеног кромпира са 150 гр хлеба. Само ујутру око 10 сати, добијали су болесници чашу млека. Био је то дар економије, но кадкад је могао подмирити само половицу болесника, па се морало помешати с водом да би сваки болесник добио по једну чашу. Једне ноћи био сам дежуран у полуосветљеној просторији болнице II. Око 9 сати већи део болесника већ је спавао, а неки су викали од бола, дозивали мајке, жене. Неки се молили Богу, а неки ужасно преклињали стиснутих зуба. У болници је владала граја. Били су пуни жеља  које све нисам био кадар да испуним. Додавао сам небројено пута ноћне посуде, точио чај у прљаве порције, водио покретније болеснике на киблу, додавао воду, покривао оне који су у врућици одбацивали покриваче и кидали одећу са себе, уматао у прње оне који су се тресли у грозници.

            Воде ... стењао је један.

            Киблу! брзо, брзо ... журио се други.

            Трећи је седео у боксу, тресла га је врућица. Измерио сам му температуру: 41. Пружао је према мени руке и приносио прсте сувим устима. Није могао говорити, само су му се тресле вилице. Молио је воде. По налогу лекара нисам му смео дати воде. Донесох му чаја, но он га је са гађењем одгурнио и просуо по једном болеснику, који је гадно псовао. Мени се учинило страшним да мучим човека, коме ионако нема спаса. То уопште није више био човек, него на смрт болесна, нема животиња, која само својим бескрајно изражајним очима моли кап воде, да намочи усне што горе. Пружих му пола чаше ледене воде, коју он за трен ока искапи.

            Задовољан, што сам му испунио можда последњу жељу, погладим га нежно по коси и завирим у очи, које су молиле још.

            Но, он није угасио жеђ. Жеђ се удвостручила, вода је исхлапила на силној ватри, што је изгарала у грлу, плућима, срцу. Донео сам му пуну чашу, па још једну, још једну ... Очи су иза сваке чаше молиле још. Попио је већ литар, два, а жеђ је непрестано расла и тражила све нове количине воде. Морао сам прекинути и побећи од тих очију, које су ме непрестано тражиле све до пред зору. Тада су се угасиле.

            Болесник крај врата, кога је мучио пролив, силазио би сваких 5 минута с бокса и рушио се на ноћни суд. Био је млад и напола костур, сав крвав и измучен од дизентерије, са очима тешким од умора.

            Ово је већ четврта ноћ како не спава и како сваких неколико минута силази уз ужасно стењање с бокса. Док би силазио, цурио је из њега крвав измет. Ове ноћи силазио је с бокса 112 пута, а онда се умирио. Умро је скоро угушен од цревног измета, којега је био препун његов лежај. 

            Један је полудео и почео кидати одећу са себе. Пробудио сам професионалног болничара, који је спавао у бараци, да ми помогне и саветује шта да учиним с болесницима. Требало га је везати за кревет, јер нисмо имали лудачке кошуље. Приликом везивања полудели је ујео болничара за ногу, а сутра дан пред вече умро је умирен, а да то нико није ни опазио.

            Недалеко од њега на поду је лежао тежак болесник, боловао је од туберкулозе. Сваког сата молио ме је да му измерим температуру. Око 3 сата ујутру позвао ме је к себи и замолио: «Имаш ли, брате, једну цигарету?».

            Заустио сам да га одбијем, но он ме је прекинуо: «Знам да не смем пушити, плућа. Ја овде лежим већ 7 дана на поду као пашче. Слушао сам све лекареве савете и нисам ништа учинио, што би могло нашкодити. Но, сада знам да нећу дочекати зоре, а имам само једну жељу: да попушим цигарету.»

            Говорио је тешко. Знао сам да говори истину. Дао сам му цигарету. Никада још нисам видео човека, који би могао с већим задвољством пушити. Попушио је – закашљао се и било је онако – није дочекао зоре.»

            Исти тај сведок описује други долазак у логор Међународне комисије Црвеног Крста у јесен 1942. године...:

            «Сви групници позвани су код логорника Винера и добили су ове упуте:

1.)           За одређене дане логор треба да осване чист и окупан. На земљи се не сме наћи ни ивер. Подови у баракама морају бити чисти и натопљени креозотом. Осим тога, бараке и логораши морају бити темељито дезинсекцирани.

2.)           Нарочито мршави и одрпани логораши ће бити за два дана (док се Комисија бави у логору), послани у Млаку.

3.) У болници морају бити само лакши болесници и она не сме прекорачити капацитет од 120 болесника; на сваком кревету сме лежати само један болесник. Сви остали биће за то време са болничарима и једним лекарем сакривени на тавану обртне бараке.

4.) Сваки логораш носиће на прсима комадић четворокутног белог платна са бројем и жигом заповедништва. На питање било којег члана Комисије о имену, логораш сме одговорити само: «Ја сам заточеник број тај, а на сва остала питања ваља устегнути одговор и сместа се удаљити. Све потребне информације Комисији ће дати усташке старешине.

5.) Тих дана се нормално ради у свим логорским постројењима 8 сати. Од 7 до 12 и од 2 до 5. Заточеници морају тих дана бити чисти и обријани, и обучени у своја најбоља одела.

      Када су групници примили ове наредбе и упуте, логор је бачен у покрет, па је и у болници настао (у смислу примљених упутстава) брзи рад. Из усташке болнице донешен је пун сандук лекова и читаво брдо као снег белих чаршава, лекарских и болничких мантила. Зидови барака и боксови парили су се врелом водом, прозори чистили, а подови мазали креозотом. За време чишћења болесници су лежали на даскама, или на трави пред болницом.

      Болница се није могла препознати. Сва се сијала од чистоће и мирисала на свежи озон екстракта борових иглица. Кибла је била изнешена из бараке, болесници су били обријани и обучени у чисте ноћне кошуље, лежали су на сламњачама, пресвучене белим чаршавима и јастуцима. Покривени су топлим покривачима. Над главом свакога болесника био је картон са бројем и кривуљом температуре. Болничари су обављали своју дужност у чистим мирисним огртачима. Порције су биле све изрибане и болесници су примали пиринач у млеку.

      Болница је предњачила. Била је најлпеши и најбоље уређени део логора.

      А тежи болесници однешени су на таван радионице Обртне групе и спавали су на даскама умотани у крпе и умазани својим изметима. Чим је Међународна Комисија наишла, ти тешки болесници са три болничара закључани су на тавану и тамо остали без хране, без воде, без икакве помоћи, да помру или поцркају – док се Међународна Комисија не увери о човечном поступању усташе у логору, о беспримерној чистоћи и сјајним хигијенским приликама, у којима заточеници живе.

      Но, када је Комисија пошла, све се вратило на старо. Стари ред у болници и све оно зло, које је логорска болница дотле записала и имала, настало је поново само у још страшнијем и горем издању.

Болесници који су боловали од заразних болести, остављани су у болници да леже покрај болесника незараних болести и отварана је најшира могућност за преношење зараза на онако измучена и неотпорна тела осталих живих костура.

      Но, ипак је постојало нешто што би се могло назвати заразном болницом. То је била једна кућа на босанској страни у селу Градина. У ту кућу допремани су заточеници, који би се разболели од тифуса. Међу осталим, овде је боловао и умро од тифуса и тромбозе др Лендлер, лекар из Чалме у Срему. Сведок Милко Рифер описује да је лекар већ после преболеле кризе у заразној болници у Градини и да је покрај њега лежао др. Лендлер, који је после 5 дана прошао кризу тифуса, али га је тромбоза тада толико савладала, да је од силних болова повремено губио свест, а када се свести враћао, урлао је од бола. Др Шпицер из Загреба који се такође тресао у грозници трбушног тифуса, довукао се до Лендлера и просекао му жиле на ногама обичним џепним ножићем, да би му ублажио боли. И заиста, Лендлер је престао да урла, но предвече је тога дана у најтежим мукама издахнуо.

            Усташе су болницом прогласиле и логор III-Ц, када је већ било решено, да се то оделење логора ликвидира. На улазу у логор била је обешена велика табла, на којој је писало ПЕГАВАЦ. У то време пегавца у логору III није било, међу оних 200 логораша, колико ихје још у логору било остало. Сви ти логораши-заточеници – били су изнемогли и болесни од глади, изнурености, преморености и назеба. Били су то живи костури и осуђени на најстрашнију смрт глађу, а да се нико не би усудио да им се приближи, да им добаци коју мрву хране или воде. Постављене су удвостручене страже, пооштрено је чување логора III-Ц и покрај свега тога да би се евентуални спасиоци ових несрећника застрашили, да им не прилазе, проглашени су сви као болесници од пегавца и цео тај логор претворен је у болницу за лечење од заразне болести, пегавог тифуса.

Смрт ових јадника и њихово мучење биће описано код списа логора III-Ц, а у глави «Болница» треба да се још опише, да је у Јасеновцу постојала и такозвана усташка болница.

Усташка болница у Јасеновцу постојала је у самоме селу Јасеновцу и била организована за лечење болесних усташа из јасеновачке посаде и усташких једномишљеника и присталице цивила из Јасеновца и околине. У исто доба та усташка болница била је и уточиште заточеника из логора III. Основана је у јесен 1942. године и за управника је дошао усташки натпоручник (касније сатник) др Марин. За помоћника постављен је био усташки поручник Белушић несвршени медицинар. И др Марин и Белушић имали су много симпатија према заточеницима, а Белушић се дружио искључиво са заточеницима.

Усташка болница лежала је у средишту места Јасеновца, а састојала се од неколико зграда смештених у великом дворишту, које се спуштало чак до Саве. Болница није била опкољена жицом и кретање по њој било је потпуно слободно. Лети је било дозвољено и купање у Сави, а смело се прошетати и по самом месту. Храна у болници је била првокласна.

Све је то било удешено тако, да странци и цивили, којима је једино био дозвољен приступ у овај део логора, који се називао усташком болницом – да виде на лицу места, да је истина оно што о Јасеновцу пише у «Новој Хрватској» и хрватском народу. Требало је наивну јавност уверити да то што се пише у усташкој штампи, да то нису новинарске патке, него да је то стварност и истина. То је зато све тако и удешено, и зато су поједини логораши изнимно и примани у усташку болницу, како би се јавности приказало, да је то болница и за заточенике и за усташе и да је код питања лечења и помоћи оболелим у јасеновачком логору принцип једнакости, заведен тако, да су шта више заточеници и усташе изједначене. Међународни принцип болничке неге и лекарске помоћи требао је тако да се покаже, да је у Јасеновцу у целости примењен.

            Многи заточеник захваљујући овоме, нашао је уточиште у усташкој болници све дотле, док је у управи болнице био др Марин и поручник Белушић. Остали лекари у болници били су заточеници, међу којима је било и лекара специјалиста ванредне репутације, које је управа усташке болнице из логора III све себи без великих тешкоћа добавила. За болницу у кругу логора, која је напред описана није било важно какве ће лекаре имати и да ли ће их уопште имати, јер је то била болница само за заточенике. У усташку болницу покупљено је све, што је било од вредности.

            Овакав начин и рад у усташкој болници – према заточеницима, којима су усташки лекари Марин и Белушић били наклоњени, а лекари заточеници поготово, био је све до септембра 1944. године. Тај режим је, дакле, постојао од јесени 1942. па до септембра 1944. године, све дотле док није била откривена завера у логору и док се није утврдило да су у заверу уплетени и лекари Марин и Белушић. Обојица усташа лекара била су тада јавно са још 24 друга заточеника, у логору обешени, о чему се у поглављу о завери даје детаљнији приказ.

            После погибије др Марина и Белушића, те још неколико дивних другова из болнице, болница је престала да буде уточиште за заточенике и била је од тог времена за болесне заточенике сасвим затворена.