„Новости“ са Ненадом Абрамовићем, једним од 250.000 Крајишника који су августа 1995. године избегли у Србију: Тог дана зло се осећало у ваздуху. Гранате су падале на све стране
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 05. августа. 2017. године.
Прођоше 22 године, али тај дан, 4. август – неће никада. Њега ћу памтити доживотно. Јасно. Сваки детаљ, сав јад и сузе, и онај дубоки, страшни бол што раздире душу… А ипак, данас, после много година, кад помислим на ту бескрајну колону којој је једини пут био према истоку, према Србији, схватам да је, и поред свих мука и несреће, то била колона у којој се одвијао живот – у њој су људи умирали, али су се и деца рађала…
Овако, за „Новости“, говори Ненад Абрамовић (49), из београдског насеља Велики Мокри Луг. Овај некадашњи житељ Старог Села код Сиска један је од 250.000 Срба који су пред злокобном „Олујом“ напустили своја огњишта и пошли, како каже, јединим путем могућег спаса, у колони која је водила према Србији. Док говори, иако се труди да то не приметимо, Ненад не може да сакрије осећања… Она извиру из сваке речи, погледа, из малобројних старих фотографија које чувају успомене на детињство и младост у завичају…
– Тих августовских дана у ваздуху се осећало да се спрема зло. Отац Милан, мати Анка, брат Драган и ја обављали смо своје бројне сеоске летње послове, а ја сам додатно био запослен и у обезбеђењу фабрике „Гавриловић“ у Петрињи. Баш тог 4. августа, био сам у ноћној смени, када су у 4.15 ујутру амерички авиони почели да сипају бомбе на Петрињу. Све везе су истог трена биле прекинуте… Одмах ми је било јасно да је Српској Крајини и Крајишницима дошао црни, судњи дан, да почиње погром.
Пред надирућом хрватском војском, Ненаду је, прича нам, једини излаз био мост на Уни. Да оде у родно село, „да га се нагледа бар још једном“, није имао шансу. Неспокојан је био и због родитеља и брата, јер о њима ништа није знао.
– Кад сам их угледао у Добрљину код Приједора, свануло ми је. Брат је возио нашег плавог „стојадина“, а отац трактор. Заједно смо наставили даље. Отац и брат у „стојадину“, а у трактору мати, ја и тетка Миља Јузбашић, коју смо нашли у јарку поред пута. Гранате су падале, на све стране сузе, страх, глад, жеђ… Али најважније је било преживети и угледати Србију…
* Фото: Војислав Данилов
После шест дана и ноћи агоније, како прича наш саговорник, с породицом је у Србију ушао на прелазу Шепак-Трбушница, код Малог Зворника.
– Исцпрљене и очајне, пригрлио нас је народ у Мачви. Дочекали су нас као рођену браћу. Мачвани су нас нахранили, напојили, окупали, пресвукли… Памтићу им то док сам жив. Како год да смо се касније снашли, тај братски загрљај у Мачви био је пресудан. Охрабрио нас је, подржао. Показао је да нисмо пуштени низ воду, да смо у својој Србији.
Тек после пола године, прича наш саговорник, схватио је шта је и њега и српски народ из Крајине снашло. За многе прогнанике били су то, како вели, дани великих, страшних животних ломова.
– Онда сам једног дана схватио да живот неумитно иде даље, да морам да се отргнем од туге, да сам јак и да ће живот који је преда мном најбоље ућуткати и победити „Олују“. Почео сам да радим, да стварам… Изградио сам кућу, оженио се Тањом из Прешева, добили смо две ћерке Драгану и Мирјану. Са земљацима основао и удружење „Завичај“.
У родно село Ненад је први пут отишао 2002. године. Био је то дан, како каже, помешаних осећања и новог неспокоја.
* Фото: Војислав Данилов
– Нашу кућу и имање били су узурпирали Хрвати из Босне. Све је изгледало другачије. Пустиња. Кућа опљачкана, зарасли воћњаци, запарложене њиве… У једном тренутку запитао сам се да ли сам икада ту живео. Али и то сам превазишао и одлучио, не да продам, него да вратим своју кућу и имање. И успео сам после вишегодишње борбе. Остварио сам жељу и сан да на своје прадедовско огњиште, у своју кућу, у мом Старом Селу на Банији, августа 2008. године дођем са ћеркама и супругом. Оне сада знају да је тај комад банијске земље њихов колико и овај у Великом Мокром Лугу. А знаће то, ако бог да, и моји унуци и праунуци.
* Фото: Драган Миловановић
ТРАКТОР СПАСА
У дворишту породичне куће Ненад као зеницу ока чува трактор ИМТ којим је те 1995. године дошао у Србију и његове таблице „Сисак 5406“, које је променио тек прошле године.
– Трактор је својеврсни симбол егзодуса и спаса прогнаника из Крајине – каже Ненад. – Нас је спасао. Није нас издао шест дана и ноћи. И дан-данас је исправан, а хранио нас је и ових минулих година. Хтео сам пре две године да га продам, али нисам могао. Нису ми дале ћерке…
| МАЛИ ЈУНАЦИ КОЈИ СУ ПРЕЖИВЕЛИ ХРВАТСКИ ПОГРОМ И ИЗ ЗБЕГА УШЛИ СУ У СВЕТСКЕ ОБЈЕКТИВЕ, АЛИ И У СПОРТСКЕ ЛЕКСИКОНЕ |
АЛЕКС МАРИЋ, КОШАРКАШ: УБИЛИ МИ ДЕДУ, АЛИ НЕ МРЗИМ
Бол је свакодневна, не јењава. И неће никада. Изгубио сам чланове најближе фамилије, деду и рођену тетку по мајчиној страни. Ми, породице, дугујемо нашим настрадалима да се сазна и објави ко су починиоци великог злочина. Нећу наћи мир док то не сазнам.
То, за „Новости“, поручује познати кошаркаш Алекс Марић, и горко наставља:
– Више од 2.000 људи је страдало, много имовине покрадено, попаљено. Загреб после толико година и даље ћути. Изгубио сам најмилије у „Олуји“, али не мрзим никога. Имам пријатеље међу Хрватима и другим народима. Никад нисам људе делио по нацији, вери, већ гледао ко је човек.
Пред Богом, смо сви једнаки. Сваки живот је вредан, али боли када телевизије емитују прилоге о неком атентату у којем су настрадале две-три особе, а цео свет ћути о нашим жрвтама.
ПОДВИГ ДЕЧАКА ИЗ ВОЈНИЋА: ДЕЈАНОВ „ЈУГО“ ПОБЕДИО АВИОНЕ
Међу дечаке подвижнике, уписао се тог августа 1995. године и Дејан Поповић, из Гејковца код Војнића. Овај десетогодишњак једва је ногама дохватао папучице аутомобила.
Но, то га није обесхрабрило да у очевом „југу“, осам дана, готово непрестано, вози од родног села до Обреновца. Са њим у аутомобилу били су мајка, сестра, бака и једна рођака са бебом од 14 месеци.
Преживели су и муслиманску блокаду код Топуског и ракетирање хрватских „мигова“. С породицом, јунак Дејан Поповић данас живи у Обреновцу.
ЕПОПЕЈА ДРАГАНА МИОКОВИЋА: УСПОМЕНЕ У ПРИКОЛИЦИ
ДРАГАН Миоковић из Грачаца, иако је имао само 12 година, „као велики човек“ сео је за волан трактора 4. августа ујутру. У приколици су били његов млађи брат Душко и мајка.
И нешто мало ствари што се на брзину могло спаковати и понети. А пред њим борба за живот, бесани дани и ноћи, неизвестан пут дуг више од 600 километара.
Веровао је, како је касније причао новинарима, да кућу напушта док акција не прође… Драган данас живи у Београду, успешан је стручњак информационих технологија, ожењен је и има ћерку.
ХЕРОЈСТВО ДВАНЕСТОГОДИШЊАКА: ЈОВАН СПАСАО 17 СТАРАЦА
Дечаку Јовану Басари, из Лапца, „Олуја“ је живот претворила у олују. Имао је 12 година када је из ратног вихора, возећи трактор 13 дана и ноћи до Србије, спасао седамнаесторо стараца. Али, у избеглиштву, остављен је на цедилу. Дечак који је тако снажно у својим рукама држао трактор пун људи, није имао снаге за нови подвиг.
Окружен породичном трагедијом, губитком ближњих и немаштином, доспео је најпре у Поправни дом у Крушевцу, а неколико година касније и у Казнено-поправни завод у Сремској Митровици. У исповести за наш лист, марта 2009. године рекао је: „Зло време. Повукли ме лоши људи. А није тешко избегличко дете гурнути да потоне.“(Ј. М.)
Аутор: Јелена МАТИЈЕВИЋ
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Обележен дан сећања на жртве акције Олуја (ВИДЕО)