Шума у атарима села општине Грачац полако осваја некадашње њиве јер давно су отишли они који су их обрађивали: Зграда железничке станице Прибудић, порушена у „Олуји”
порушена у „Олуји” (Фото Лична архива)
У последње време сведоци смо немилих догађаја и „повампирења идеја усташтва” у Републици Хрватској. До тога је дошло после одлуке Жупанијског суда у Загребу да у целости поништи пресуду хрватском кардиналу из Другог светског рата Алојзију Степинцу. После тога, Врховни суд Хрватске прихватио је жалбу Бранимира Главаша и у целости укинуо пресуду којом је био осуђен на затворску казну због ратних злочина над Србима у Осијеку. Затим је откривен споменик Миру Баришићу, атентатору на југославенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића, у његовом родном месту Драге у близини Пакоштана у Далмацији.
Изјаве политичких званичника после ових догађаја још више су утицале на дестабилизацију стања у региону, а политичке тензије пред обележавање 21-годишњице од злочиначке акције „Олуја” достигле су свој врхунац. И док су избегли и прогнани Срби палили свеће и оплакивали своје најмилије страдале у тој акцији, Хрватска је у Книну славила.
И поред свега, посетио сам ових дана свој завичај. И то у време када и иначе неки од оних који су прогнани у „Олуји” одлазе да обиђу своје место и огњиште са којег су потекли. Завичај је чудан магнет који вас изнова привлачи без обзира на сва политичка дешавања и став званичних власти. То су иначе дани када се обележавају већи црквени празници у местима на простору где су Срби вековима живели. Најјача везивна снага и у овим смутним временима остала је наша православна црква. Посебан допринос у томе има далматински владика Фотије. Готово да нема места и цркве до којих не стиже. За крсну славу Светог Стефана водио је архијерејску литургију у Голубићу код Книна. Црква Светог Стефана из 1462. године била је претесна за све који су тог дана дошли из разних места у којима сада живе. У својој беседи владика је подсетио на страдања кроз која је прошао и пролази српски народ, али и нагласио да је ово његова земља и ако се они не врате да ће на те пределе доћи неки други људи. „Ту су ваша станишта и гробишта, ту су ваше светиње старе више векова”, рекао је владика и позвао прогнани народ да изнова обнови своје куће и очисти коров који несметано расте више од две деценије.
У општини Грачац још увек има села у којима нико не живи, а у последње време нико и не долази. Путеви су зарасли, па се кровови кућа које нису срушене једино могу видети из ваздуха. То је случај и са засеоком Мрачај изнад извора Зрмање. Из овог места потиче и познати бизнисмен Борис Вукобрат, који живи у Паризу, а чија је родитељска кућа сада рушевина зарасла у густо шипражје. Ништа боље није ни у неким другим местима у којима углавном живе ретки повратници у поодмаклим годинама. Обновљене куће и уређена дворишта су углавном закључани. Воћке око кућа родиле, али нема ко да их обере. Углавном служе као посластица дивљим свињама које несметано уживају све благодети које им је донело ново време. Уз дивље свиње, и срне и лисице постале су готово домаће животиње.
Сеоски путеви зарасли су у трње и шипражје јер годинама туда нико не пролази. Шума полако осваја некадашње њиве јер давно су отишли они који су их обрађивали. Једини оркестар који се чује је цвркут птица и лагани поветарац који доноси мирис цвећа са оближњег пашњака. Природа се враћа у неко прошло време када су наши преци с напором и трудом крчили пусту земљу и претварали је у обрадиве површине. Око ограда обрушили су се камени зидови и нису више никаква препрека за дрвокрадице. Моторне тестере обарају вековна стабла које нема више ко да штити.
Места окупљања повратника у овим летњим месецима су цркве у којима се обележавају црквени празници. Па и гробља, због повећаног морталитета остарелог становништва. Присуствовао сам једној сахрани у месту Прибудићу код цркве Свете Петке. Нема више ни мештана да изврше укоп покојника, него то чине радници погребног предузеће из Книна. Једини свештеник из општине Грачац, територијално највеће општине у Хрватској, више не крсти нити венчава, него углавном сахрањује.
Када смо били млади, на овим пропланцима сањали смо о будућности. Да ли је ово будућност о којој смо маштали? Или неки ружан сан? Има ли наде да се из тог сна пробудимо и сачувамо и себе и завичај?
Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске
Извор: ПОЛИТИКА
Везане вијести: