Затирање Срба – Највећи „домет“

Некадашњи југословенски генерал и први хрватски предсједник Фрањо Туђман, чији дан рођења данас прослављају у Хрватској, довршио је усташку стратегију „коначног рјешења српског питања“ – укинуо је уставну равноправност Срба и етнички очистио српске крајеве у Хрватској.

Под Туђмановим вођством изведене су акције „Бљесак“ и „Олуја“, у којима је из Хрватске протјеран највећи дио српског становништва. Имовина Срба је попаљена, а у хрватским градовима махом су остајали без станова и радњи.

За вријеме Туђмановог предсједниковања Србима је укинут конститутивни статус, који су имали колико због историјског трајања у Хрватској, толико и због геноцида који је над њима почињен у Независној Држави Хрватској, али и због заслуга за ослобођење Хрватске 1945. године.

Срби су током 1941, 1942. и великим дијелом 1943. године, до пада Мусолинијеве диктатуре у Италији, чинили највећи број партизанских јединица у Хрватској, а током ослобађања Загреба и тешких борби са усташама многи су погинули.

Акције „Бљесак“ и „Олуја“, за које хрватски медији признају да их не би могли извести без логистичке и политичке подршке САД и НАТО-а, очистиле су етнички најсрпскије крајеве Хрватске.

Туђман је на састанку на Брионима, којем су присуствовали генерали и чланови владе, у својству врховног команданта издао наређење које је забиљежено и тонски и камерама: „Србима задати такве ударце да они, практично, нестану“.

Он је и започео своју каријеру хрватског националисте у доба Југославије умањујући број жртава у усташком концентрационом логору Јасеновац, да би почетком деведесетих година прошлог вијека постао лидер ХДЗ-а и вођа сецесиониста.

Његова изјава, изречена на великом митингу у освит сукоба, да се „поноси што му жена није ни Српкиња, ни Јеврејка“ била је увод у ратне ужасе који су услиједили.

Да би остварио независност, Туђман се „уортачио“ са усташком емиграцијом из САД, Канаде и Аустралије. У Загреб је вратио чланове усташких власти из Другог свјетског рата и њихове потомке. Користио се њиховим новцем и идеологијом.

И Туђманови најближи сарадници у то доба – Стипе Месић, Јосип Бољковац и други некадашњи комунисти и партизани, уклопили су се у усташку идеологију и симболе.

Туђман се повезао и са исламистима из БиХ, на челу са Алијом Изетбеговићем, који је написао „Исламску декларацију“, најављујући увођење шеријата чим муслимани буду чинили више од 50 одсто популације.

Њихов војни савез против Срба трајао је, уз међусобна повремена крвава „кошкања“, током цијелог периода ратова на просторима бивше Југославије.

Туђман се у хашкој пресуди врху Херцег-Босне, са осталим државним врхом Хрватске, наводи као дио удруженог злочиначког подухвата, али нигдје није укључен у пресуде за злочине на Србима, пошто таквих пресуда готово да и нема.

Мада је формално истицао своје партизанско усмјерење, Туђманова политика била је изразито шовинистичка, прије свега антисрпска, конзервативна и клерикална.

Он је, ако се сагледају посљедице те политике, довршио оно што су усташе започеле. Према посљедњем попису, у Хрватској, етнички најчистијој земљи у Европи, живи свега осам одсто оних који нису Хрвати и католици.

Извор: СРНА