Vuksan Knežević – Teško je bilo kamenje na Golom otoku

Datum objave: utorak, 10 jula, 2018
Veličina slova: A- A+
Vuksan Knežević
Vuksan Knežević

Vuksan Knežević rođen je 1931. godine u Točilovu (Raška oblast). Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, srednju u Kraljevu i Vršcu, a Filološki fakultet (Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost) u Beogradu. Član je Udruženja književnika Srbije. Posle nekoliko desetina stručno-analitičkih i metodičko-didaktičnih stručnih radova, objavio je romane „Krivica nevinosti“, „Bežanci“, „Pucanj u ljubav“, „Dosije“, „Oporuka“, „Heroji i heroji zla“, „Ljubavi se ne može suditi“, zbirku pripovedaka „San i java“, „Goli otok još živi“, „Otisci“, „Ubijanje grada“ i „Zatvaranje kruga“.

Goli otok je poseban sistem, jer je umesto likvidacije, a bilo je i toga, ubijana duša u ljudima. To i sam znam vrlo dobro. Poznajem logoraše koji do smrti ni jednu jedinu reč nisu progovorili o Golom otoku

Istina o Golom otoku i golootočkim stradalnicima i nakon toliko godina otkrivana je, i otkrivena, samo delimično. O zlokobnom ostrvu u dubokoj tišini ćutalo se decenijama, da bi se tek nakon smrti Velikog Vođe začuli glasovi preživelih mučenika. Među njima je i Vuksan Knežević, jedan od bivših logoraša, koji je sa nepunih osamnaest godina nakon lažne i nepravedne optužbe sproveden u golootočku tamnicu.

Naš sagovornik je autor više romana i knjiga priča u koje je utkao svoje uspomene, sećanja, bol zbog učinjene nepravde, ukradene mladosti, osujećenih snova i nadanja, ali, nadasve, istinu o jednom od najtamnijih perioda naše novije istorije. Zavod za udžbenike, „Službeni glasnik“ i Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“ iz Zrenjanina objavili su njegovu trilogiju pod nazivom „Ostrvo monstrum – Golootočko trojstvo“, u okviru koje su sadržana tri njegova romana: „Krivica u nevinosti“, „Unutrašnji neprijatelj“ i „Ukleta ljubav“.

U intervjuu za „Pečat“, Knežević progovara o teškom iskustvu i danima na Golom otoku i o kontinuitetu golootočkog zla koje, kako kaže, seže do današnjih dana.

„Niko i nikada nije odgovarao za golootočke zločine, brojne umorene i nestale, za patnju i teror nad nevinim ljudima. Naprotiv, dželatima ostaviše slavu i privilegije, čime im omogućiše da oni i njihovi potomci postanu deo ekonomske, a neretko i savremene političke i intelektualne elite“, kaže naš sagovornik i dodaje: „Da li i Goli otok, i njegove recidive koji se i danas odražavaju na naše živote, prepustiti zaboravu, a i dalje glorifikovati sistem i negovati grob vođe nekadašnje zajedničke zemlje koju je toliko ponizio i unesrećio srpski narod.“

Kako ste dospeli na Goli otok? Šta je prethodilo tome?

Kraj rata i oslobođenje dočekao sam sa oduševljenjem. U SKOJ sam primljen sa samo trinaest godina. Uhapšen sam sa nepunih osamnaest i to nakon povratka sa radne akcije, sa Novog Beograda gde sam bio najmlađi komandir omladinske radne brigade. Radili smo na temeljima današnje Palate Srbija. U svoj Vršac sam se vratio ovenčan slavom, ali zbog sujete mojih drugova, umesto da odem u Split da nastavim školovanje u Pomorskoj akademiji (politički odsek), bivam uhapšen. Uhapsili su me iznenada, u parku gde sam sedeo sa devojkom. Bacili su me odmah u tek izgrađenu mračnu ćeliju u kojoj sam proveo sedam meseci sa starim komunistom, organizacionim sekretarom Gradskog komiteta KPJ Vršca, od kojeg sam naučio dosta o politici, pa i rezoluciji IB-a.

Bio sam maltretiran na najgori mogući način. Izvodili su me više puta noću u neku prostoriju, tukli me i tražili da priznam za koga radim s kim sam sarađivao. Naravno da nisam imao šta da priznam. A oni su me mučili i dalje, oduzevši mi uz to i tri udarničke značke. Očekivao sam da će se ta nepravda ispraviti, ali preko noći u sabirnom zatvoru u Pančevu izrečena mi je kazna na dvadeset meseci društveno-korisnog rada. Kada sam, posle mnogo, mnogo godina, stekao uvid u svoj dosije, bio sam zapanjen i zgrožen falsifikovanim dosijeom, tako da je ispalo da sam maloletni delikvent, a ne politički krivac. Do trenutka kada su nam dosijei postali dostupni napisao sam tri romana i mislio sam da prestanem da pišem, da sam sve rekao. Međutim, ta i tolika nepravda, neistina me je potakla da nastavim sa pisanjem i tako se iznova izborim za nju.

Kako je izgledalo vaše suočavanje sa svim onim što vas je dočekalo na Golom otoku? Bili ste veoma mladi kada ste dospeli u taj pakao…

Niko, pa ni ja, nije mogao da se adaptira na taj užas. Pomogli su mi stari robijaši, među njima i moj brat koji je tamo odveden pre mene i koji me je tamo dočekao.

Te noći kad sam potpisao kaznu gurnuli su me, zajedno sa ostalim osuđenicima, najpre u autobus iz kojeg smo izbačeni i prebačeni u stočne vagone, koje su potom zamandalili. To perfidno, monstruozno mučenje počelo je praktično tada, kada su nam dodelili po veknu hleba sa marmeladom, od čega su tokom puta već izgladnele i izmučene ljude mučili stomačni problemi, tako da smo praktično bili prinuđeni da udišemo najstrašniji smrad sve do kraja našeg puta. Kada smo stigli do luke u kojoj nas je čekao brod za dalji transport, ugledali smo batinaški stroj koji nas je pratio u stopu, sve do samog broda, a onda su bukvalno počeli da nas ubacuju u potpalublje broda, jedne preko drugih. Mnogi su padali u nesvest zbog premalo kiseonika. Bilo je veoma mučno i strašno to naše putovanje na mesto našeg novog stradanja. Iz broda smo prošli kroz već poznati „špalir“, dug oko kilometar i po, duž kojeg su bili postrojeni zatvorenici koji su imali zadatak da što jače udare čoveka koji kroz njega prolazi. Stražari su dobro pazili da neko iz špalira ne zabušava i da slabo udara, pa su, ako to primete, i samog tog zatvorenika gurali u kolonu novih zatvorenika koji moraju da prođu ovu strašnu torturu. Nakon sto metara u špaliru ugledao sam svog rođenog brata i mnogo sam se obradovao, međutim, brat me je, kao i drugi, samo snažno ošamario i pravio se da me uopšte ne poznaje. Te iste večeri je nekako uspeo da me vidi i tada mi je postalo jasno da je to morao da učini, jer me je njegov šamar najviše boleo. Kao i drugi kažnjenici, već sutradan sam bio u „programu“. Nosio sam kamenje na tragaču, nezamislivo teško, od čega sam pao u nesvest.

Goli otok je poseban sistem, jer je umesto likvidacije, a bilo je i toga, ubijana duša u ljudima. To i sam znam vrlo dobro. Poznajem logoraše koji do smrti ni jednu jedinu reč nisu progovorili o Golom otoku.

U svojim romanima nastojite da pokažete ne samo strahote i besmisao golootačke golgote već i kontinuitet tog zla koji je dugo nakon zatvaranja logora uništavao živote i bivših logoraša, njihovih porodica… Kako ste vi prošli nakon izlaska iz logora i u kojoj meri je Goli otok odredio vaš budući život?

Po povratku sa Golog otoka nastavio sam školovanje u Učiteljskoj školi, odslužio sam armiju, gde sam posle izvesne torture, zahvaljujući tome što sam bio pismeniji, zavredio dobre karakteristike. Završio sam Filološki fakultet i nastavio rad u Banatskom Karlovcu u oglednoj školi  na eksperimentalnom zadatku programa nove osmogodišnje škole. Dobio sam više priznanja za taj svoj rad, ali bez obzira na rezultate koje sam postigao, od Plenuma društveno političkih organizacija opštine stiže mi naredba da moram da napustim to radno mesto i mesto stanovanja. Drugim rečima, prognan sam iz mesta stanovanja. Pokušao sam preko svojih prijatelja da izdejstvujem ostanak na tom mestu, ali to nije bilo moguće. Došao sam u Zrenjanin, među ljude koji su čak učestvovali u mom hapšenju i bili zaslužni za moje zatočeništvo na Golom otoku. Prihvatili su me, a ja sam zauzvrat morao da radim na obilju zadataka koji su bili daleko ispod mojih stručnih i intelektualnih potencijala, da za potrebe opštine i opštinskih rukovodilaca pišem referate i ekspozee za opštinske moćnike, pa i magistarske radove.

Krajem šezdesetih godina, novim pokretom snaga u Srbiji za popravljanje stanja, učinjen je novi korak demokratije u društvu, pa sam čak postavljen za sekretara SIZ-a za obrazovanje. Nažalost, ovaj miran period nazvan je liberalizmom i njega će zameniti autonomaštvo, nakon čega sam prebačen u Pedagoški zavod za prosvetnog savetnika u Zrenjaninu. No i tu me je sačekalo maltretiranje. Brzo su me razrešili funkcije i uvrstili me u tehničko osoblje, jer od komiteta nisam dobio kvalifikaciju podobnosti. Liberalizam je ugušen, vraćeni su stari, istrošeni kadrovi, promenjen je ustav Jugoslavije, a uža Srbija stavljena pod starateljstvo pokrajina – Vojvodine i Kosova i Metohije. Tek posle smrti Velikog Vođe i dolaska Miloševića za predsednika Republike Srbije, vraćen sam na radno mesto prosvetnog savetnika. Upravo tada sam i počeo da pišem knjige. To je najveći benefit koji sam mogao da dobijem od Golog otoka.

Kako ste počeli da pišete? Šta vas je na to posebno potaklo?

Počeo sam da pišem jer su moji brojni stručni radovi bili zabranjivani. Prvu knjigu sam napisao odmah posle dolaska Slobodana Miloševića na vlast; taj roman nosio je naziv „Krivica nevinosti“. Mislio sam tada da je to – to, da sam rekao šta sam imao, ali nisam mogao da stanem. Posle trećeg romana dogodilo se da smo mogli da imamo uvid u svoje dosijee. Kada sam se suočio sa gomilom gnusnih laži i falsifikata u njemu koji su činili optužbu protiv mene, nastavio sam sa još većim žarom da pišem. Tim pre što sam imao uporište i mir u svojoj porodici koju sam brižljivo negovao i čuvao.

Vaša tri romana nedavno su osvanula u jednoj knjizi – „Ostrvo monstrum“. U kojoj meri ova vaša knjiga ima dokumentarni a u kojoj ispovedni karakter?

„Ostrvo monstrum“ je moje, kako u podnaslovu knjige stoji, „golootačko trojstvo“, tri knjige u jednoj, uklopljene u takvu celinu kako bi se bolje shvatili suština i obim golootačke tragedije. Jer Goli otok nije samo ozloglašeno istoimeno ostrvo. Goli otok su i brojni kazamati: Bileća, Lepoglava, Beograd, Sveti Grgur i drugi. Goli otok je i poluvekovni period isterivanja veštica, proglašenja „unutrašnjih neprijatelja“, partijska policija kojom se Tito obračunavao sa Srbijom i srpskim narodom. Jedan od istoričara reče nedavno na televiziji da je „Goli otok beznačajan događaj jer predstavlja interni obračun među komunistima“ i da ga, kao takav, taj „događaj“ ne dotiče.

Smatram da je to obračun  Titove klike i Tita samog sa Srbijom i srpskim narodom. Taj proces obračuna sa Srbijom otpočeo je Drezdenskim kongresom i stavom Kominterne o srpskom narodu kao hegemonističnom. To je Tito iskoristio i savesno sprovodio do svoje smrti. Neposredno pred Drugi svetski rat on se već obračunao pomoću staljinističke čistke sa uglednim jugoslovenskim komunistima, sa više od stotinu njih, među kojima i sa Gorkićem, Petrom Miletićem, Ćopićem i mnogim drugima. Tako je uspeo da zasedne na  mesto generalnog sekretara KPJ i to bez izbora članstva. Takođe, pomoću srpskih boraca iz drugih krajeva Jugoslavije naseljenih Srbima vodi NOB, uspevajući pritom da likvidira sve one koji su o njemu nešto više znali. Na kraju rata sigurno je imao udela u savezničkom bombardovanju  gradova u užoj Srbiji u kojima je izginulo više ljudi nego od nemačkog bombardovanja. Neposredno pred oslobođenje poslao je pismo partizanskim odredima Srbije gde piše da se imaju likvidirati svi srpski kulaci i kapitalisti kao nosioci hegemonizma. U pismu se kaže da njihovi životi nisu vredni ideje za koju se bore. To pravilo je važilo samo za Srbiju i ni za jedan drugi kraj zemlje. Uporedo s tim izvođeno je savezničko bombardovanje Srbije i srpskih gradova, i to uglavnom civilnih ciljeva gde je bilo mnogo žrtava. U toku oslobođenja uništen je agrar u Vojvodini i  Srbiji, što otkupom, što prinudnim udruživanjem u zemljoradničke zadruge koje su ubrzo propadale. Agrar se nakon ove pošasti nije oporavio duže od pola veka. Dolazi tada i Goli otok i konačni obračun sa desetkovanom srpskom intelektualnom elitom sa ciljem da se ona ućutka za sva vremena.

Uz to, Goli otok je takođe prećutan. Niko, ama baš niko nije smeo glasa da pusti na tu temu. Svi su ćutali. Skoro pola veka, pa čak i najviši naučni krugovi. To je jednostavno bila tabu tema. Istorija je pisana kako je gazda hteo i on je tom klikom vladao. Iza tog „vladanja na strahu“ krila se negativna kadrovska selekcija od vrha do najnižeg organa vlasti. Stotine i stotine hiljada ljudi su po njima bili „unutrašnji neprijatelji“ ili nepodobni, ljudi izopšteni iz stvarnog života. Dakle, Goli otok je samo deo kontinuiteta, ponižavanja i obespravljivanja srpskog naroda.

Na kraju dolazi i najveća uvreda srpskom narodu, sahrana ovog srbomrsca u srcu Beograda, sad, da li s punim ili praznim sandukom, svejedno. Ali činjenica da je na najlepšem mestu u Beogradu podignut spomenik nekome ko je napravio toliko zlo Srbiji i srpskom narodu – poražava. Svaki pokušaj glorifikacije onog vremena i njegove ličnosti je – zločin. Nadam se da će moja knjiga biti mali doprinos nezaboravu ovog događaja i života srpskog naroda, i da će ga se sećati i poštovati žrtve Titove vladavine.

Istina o stradanju Golootočana je dugo, dugo godina ostala skrivena. Dosijei su, međutim, odavno otvoreni. Da li je to išta promenilo o pitanju razotkrivanja istine i postizanja pravde?

Gde smo danas? Šta je sa žrtvama i dželatima na Golom otoku i oko Golog otoka? Pretpostavlja se da je ubijeno i umoreno između tri i pet hiljada žrtava, da je mnogo više od ovog broja pomrlo od posledica mučenja na Golom otoku, a da su stotine hiljada proglašeni za unutrašnje neprijatelje i nepravedno isključeni iz stvarnog života. Za taj zločin nad srpskim narodom nije odgovarao baš niko. Naprotiv, svi ti udbaši su ostvarili penzije, stanove, potomstvo. Njihovi potomci se danas nalaze među tajkunima, u diplomatskoj službi, među partijskim rukovodiocima i u takozvanoj „intelektualnoj eliti“. Verovatno je i to jedan od razloga što je Goli otok i dalje tabu tema za našu istoriografiju, jer i istoričari koji treba da se bave ovom temom potiču delom iz tih krugova.

Ne znam koliko je umesan ovaj primer, ali upravnica ženskog logora na Golom otoku doživela je duboku starost, ostvarila svoje potomstvo, dok nijedna devojka koja je prošla kroz njen logor i torture koje je ona nad njima sprovodila nije mogla da se ostvari kao majka; imala je i ogromnu penziju, rešeno stambeno pitanje i, konačno, sahranjena je u Aleji velikana! A bila je zla žena, krvožedna. A žrtva ostaje – žrtva. Mnogi su rano pomrli. Mnoge porodice, mnogi životi su rastureni. Mnogi od rehabilitovanih se i dan-danas, već u poznim godinama muče i po sudovima povlače kako bi ostvarili neku crkavicu na osnovu prava koja su im propisana za mučeništvo koje su prošli.

Autor: Mila Milosavljević

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Neki „procvetali“, mnogi zauvek zaćutali o Golom otoku …

Teže je bilo gledati mučenja na Golom otoku, nego trpeti …

Golootočani: Muke teške četiri miliona | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top