Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

VINKOVCI: 30 GODINA OD UBISTVA PORODICE ZMAIĆ – ZLATKO, BRANKA I ĆERKA NINA UBIJENI U STANU

U nedelju 30. januara navršava se tačno trideset godina od zločina u Vinkovcima kada su na taj dan 1992. u svome stanu u centru grada ubijeni su domaćin Zlatko Zmaić (48), njegova supruga Branka (48) i ćerka Ninoslava, koja je imala samo 19 godina.
svece-crkva.jpg

Reč je zaboravljenom događaju koji nikada nije bio interesantan ni političarima, ni predstavnicima nevladinih organizacija ali ni pravosudnim institucijama. Ovo su nespomenute žrtve građanskog rata koji je vođen u periodu od 1991. do 1995. godine a reč je o običnim ljudima, civilima koji su svoju nacionalnost, nažalost, platili životom.

Zmaići su odlučili da ostanu u svom gradu i onda kada su Srbi masovno u izbegličkim kolonama napuštali ovaj gradić na istoku Slavonije. Verovali su da im niko neće nauditi. Ako nekome i nisu pomogli, svakako nikada nisu nikome odmogli. Bili su pošteni i uzorni građani, nezainteresovani za politička previranja i sukobe. Nije ih bilo briga ko je kakve nacionalnosti i koju veru ispoveda, a ljude su isključivo delili na dobre i loše. Štaviše, Zmaići su imali prijatelje među svim narodima, pa i njihova rodbina je bila nacionalno mešovita.

Porodicu Zmaić komšije i poznanici pamte i pominju kao dobrodušne, poštene i plemenite ljude. Nisu Zmaići ni u najcrnjim snovima mogli pomisliti da bi se u njihovom gradu moglo desiti sve ono što se desilo. Delili su sudbinu preostalih srpskih porodica u gradu nadajući se sve vreme da će to ratno ludilo konačno prestati. Za Srbe u Vinkovcima noći su bile posebno teške i stresne, prepune straha, strepnje i neizvesnosti jer upravo tokom noći dešavali su se ti famozni “nestanci” građana srpske nacionalnosti. Odvođeni su iz svojih kuća, stanova i skloništa u logore i mučilišta odakle se mnogi nikada nisu vratili. Prema rečima preživelih vinkovačkih Srba, niko se nije osećao sigurnim a bojazan da se sutradan ne probude živi postala je tako realna. Stoga je svako novo osvanulo jutro za vinkovačke Srbe predstavljalo jedan novi uspeh ili kako preživeli ističu “praznik”.

Dan po dan, noć po noć, sedmica po sedmica…polako ali teško odmicalo je vreme. U Vinkovcima, tom velikom gradu logoru, sati su tekli kao godine ali Srbe nije napuštala nada da će ratni pakao napokon stati i da će se sve jednom vratiti u normalu.

Zlatko nije želeo da uzme pušku u ruke i da puca na svoje rođake, komšije, prijatelje. Odbio je hrvatsku uniformu ali je zato uvek bio tu za svoju porodicu, spreman i životom da brani čast svojih najbližih. Branka je bila brižna majka i supruga, vredna i velikodušna žena, uvek spremna svakome da udeli kompliment ili lepu reč. A Ninoslava, mlada devojka, puna života, željna druženja i izlazaka. Bila je u onim najlepšim godinama. Izlaske sa prijateljima, putovanja, šetnje i proslave zaustavio je taj surovi rat. Pred Ninom su bile brojne važne životne odluke. Maštala je i o fakultetu i studiranju.

Sanjala je da se bavi poslom koji voli, da proputuje svet, da uživa u svim blagodetima koje mladost i život donose. Nije želela da napušta svoj grad, da se razdvaja od društva i sredine na koju je navikla i koja ju je volela. U uspomenama svojih drugara Ninoslava je ostala upamćena kao osoba vedrog duha, kao pozitivna, vesela i nasmejana devojka, kao optimista i borac, kao odličan i uzoran đak. Bila je omiljena u društvu, sva radost i ponos svojih roditelja.. “Stišaće se rat, brzo će proći” – tešili su se Zmaići čvrsto verujući da im niko neće nauditi.

Veće sigurnosti OUN-a donelo je Rezoluciju (743), 21.02.1992. o pokretanju mirovne operacije i slanju međunarodnih zaštitnih snaga na području Hrvatske za razdoblje od 12 meseci (u sklopu tzv. Vensovog plana za Hrvatsku). Snage UNPROFOR-a raspoređene su u 4 zaštićene zone (UNPA sektora). Sektor Istok obuhvatao je područje Baranje i istočne Slavonije, a sedište se nalazilo u Erdutu. Nažalost, pre dolaska mirovnih snaga počinjen je užasan zločin.

Međutim, hladnog, zimskog 30. januara 1992. u strogom centru Vinkovaca, na području pod kontrolom hrvatskih snaga počinjen je težak zločin. Ubijeni su majka, otac i njihova kći. Na svirep način ugašena je porodica Zmaić. Ugašeni su mladalački snovi jedne mlade devojke, ugašena su tri nedužna života. Za ubistvo nevinih ljudi do danas niko nije odgovarao, a zločin je gotovo tri decenije prepušten zaboravu. Zmaići su sahranjeni u porodičnoj grobnici a deo njihove rodbine se preselio se u Banjaluku.

Samo na području Vinkovaca tokom 1991. i 1992. ubijeno je najmanje stotinu civila srpske nacionalnosti, i još više ratnih zarobljenika. Osim surovih likvidacija u samom gradu Vinkovcima, posebno su ostali upamćeni zločini hrvatske vojske izvršeni u mestu Mirkovci. Tamo je u periodu od proleća 1991. do kraja 1992. godine masakriranjem, snajperima i granatama mučki ubijeno četrdeset meštana, mahom civila, među kojima je bila i četrnaestogodišnja Branislava Golubovac.

Tu su i zločini u Karadžićevu, Marincima, Jankovcima, Markušici, Gabošu gde su takođe na svirep način ubijani civili, žene, stari i nemoćni. Posmrtni ostaci velikog broja civila do danas nisu pronađeni i oni se vode kao nestali.

Izvor: MOJA POSAVINA

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: