Уз балоте лече чежњу за завичајем

Крајишници из босанског грахова, у Банат после „Олује“ осим туге, донели и стару навику. Ни у банатској непрегледној равници нису од балотања недељом по подне

Када их је „Олуја“, мимо њихове воље и било каквих планова, довела на север Баната, Крајишнике из околине Босанског Грахова, осим чежње за завичајем, мучила је још једна „рана љута“. Хоће ли поново заиграти „балоте поред пута“. И није дуго прошло када су, сећајући се старе навике и забаве, већ наредне године, у избегличком кампу „Језеро“, поново почели да „ваљају“ буће. Играли су повремено, за утеху напаћеној души, због туге за изгубљеним завичајем, ради наде да ће се некада, можда, тамо вратити и „запјевати“ испред старе кафане.

Ни у банатској непрегледној равници, у Кикинди и околини, нису одустајали од балотања недељом по подне, како се играло у завичају. Данас се чак двадесетак, а некада и више балоташа окупља редовно у Винцаиду, на имању породице Ђукић из Пеуља, која се ту добро скућила. Колико им је велико имање толико им је пространа душа да угосте земљаке.

– Овде смо као некада у завичају. Попију се кава и ракија, људикамо, играмо балоте, пијемо пиво и црно вино и певамо „Ој, Крајино, рано моја љута, опет ти играмо балоте поред пута“. А играмо на ливади баш поред пута, пролазе аута, људи застају, машу, поздрављају нас. Ово је мелем за нашу душу – кажу крајишко-банатски балоташи.

Најстарији међу њима је Душко Иветић Ћопутовић (82), родом из Казанаца, који је у Кикинду дошао сточним возом, за време „осме офанзиве“.

– Бацати балоте научио сам у Босни, у Славињцу, где сам одлазио сваког лета на годишњи одмор. Тамо се редовно балотало код Панине продавнице и кафане Милована Ђукановића. Волим сада и ова наша окупљања у Винцијаду. Само да нам потрају – каже чика Дуле.

И како је балотање или бућање игра која учеснике не ограничава годинама, тако се и овде у равници, исто као и у Босанској Крајини, око ове забаве окупљају „мушкићи“ различитих узраста, очеви и синови, деде и унуци. Синови Марка Чакара, Урош (39), Жељко (37) и Пане (36), по годинама могу бити унуци чика Дулету.

– Ипак су ови млађи бољи играчи. Даље бацају, прецизније ваљају и избијају – препуштају им славу и отац Марко и чика Дуле.

Осим Чакара из Пржина и Иветића из Казанаца, на балотању су редовни и остали балоташи који су у равни Банат дошли из околине Босанског Грахова, из Пеуља, Грковаца, Нуглашице и Бастаса.

– У Бастасима се обавезно балотало недељом по подне, код продавнице и кафане у Ђапама. Све је почело негде почетком шездесетих година прошлог века када су прве балоте из Далмације стигле до чувене гостионе Тодора Ђапе. Играло се сваке недеље и када је светац. Развијало се велико ривалство између две сеоске екипе, једну смо чинили ми до Басташице, другу они од Басташице. То су два дела села које је страствени балоташ Душан Шегрт Маркелић, звао Југославија и Албанија. На мегдан нам је долазила и екипа из суседних Богдаша. Играло се у јагње, а плаћао га, наравно, онај ко изгуби. Пиће су плаћали победници – присећа се Милован Шегрт, један од најбољих балоташа млађе генерације.

Признају да је постојбина балота, ипак, Далмација. Прве балоте у Босанску Крајину стигле су са друге стране Динаре. У екипи банатских балоташа сада далматинску част бране Бенковчани, браћа Бошко и Душко Рњак.

– У Далмацији смо играли на правом терену, који је посут песком, ограђен је и има 27,5 метара дужине и четири ширине. И тамо се игра испред кафана – кажу Рњакови, а Крајишници им признају да су далеко вештији у овој игри.

Крајишници које је „Олуја“ довела у Банат, организовано су почели да балотају пре седам година, најпре у Накову, у којем живе њихови земљаци, колонисти који су овде доселили после Другог светског рата.

– Окупило се нас десетак, па сам предложио да заједно купимо балоте. Уложили смо по 500 динара, Ранко Љубоја, Боро Јањић, Илија Јаковљевић, Јово Зрилић, Шпиро Росић, Јово Иветић, двојица Јова из Шегрта, наш пријатељ Бошко Рњак из Бенковца и ја. Тако смо купили првих 12 балота и једног булина – прича Марко Чакар.

Екипа су повећавала, па сада имају 24 балоте, а још 10 има њихов домаћин на Винцаиду, Слободан Ђукић.

Играју на трави, не смета им ни помало неравна ливада. Ограде нема. Ово је спорт у којем нема повређивања. Само има такмичарског духа, јер је жеља сваког играча да своје две балоте баци што ближе булину, или да својом балотом избије противничку и тако је удаљи од булина. Да не би било превелике љутње, одстојање се некада мора измерити метром. Свађе нема. Дружење, пријатељство, заједништво и очување обичаја из завичаја овде је у првом плану.

ПРАВИЛА

Сваки играч игра са две балоте или буће (боће) које су округле. Велике су толико да могу стати у шаку. Булин је најмањи, а циљ играча је бацити бућу тако да се она докотрља што ближе булину. Дозвољено је избијање противничких или бућа саиграча, као и булина.

ВЕЖБА

Најстарији балоташ Душко Иветић верује да је бацањем балота помогао и свом телу.

– Руке сам излечио балотајући. Болело ме раме, а чим сам почео бацати буће, мало-помало, престало је болети. Ово је добра вежба за тело – каже витални чика Душко, лаког корака, лепих манира и добре меморије.

Аутор: Рада Шегрт

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Бусије прославиле славу: Ако заборавиш одакле си, нећеш …

У посети мештанима Бусија: Лозу им примила сремска равница …

После „Олује” скућили се на бусијским лединама | Јадовно 1941.