УСВОЈИТИ ДЕКЛАРАЦИЈУ О ГЕНОЦИДУ

Пише: Јадовно 1941.

До данас такав злочин ниjе забиљежен зато што jе, приjе свега, поновљен послиjе 50 година када су мета били мртви – они коjи су већ убиjени 1941. године, посебно жене и дjеца, обjашњава предсjедник Српског националног друштва „Пребиловци“ Миленко Јахура.

Миленко Јахура на мjесту логора Слана 2015. године

Разговарала: Весна ШУРБАТ

Предсjедник Српског националног друштва „Пребиловци“ Миленко Јахура сматра да парламенти Србиjе и Републике Српске треба да усвоjе декларациjу у коjоj ће jасно стаjати да jе над Србима у НДХ извршен геноцид.

Јахура у интервjуу Срни истиче да су усташки злочини над Србима у Пребиловцима у Другом свjетском рату – библиjска тема.

„До данас такав злочин ниjе забиљежен. Приjе свега, зато што jе поновљен послиjе 50 година када су мета били мртви – они коjи су већ убиjени 1941. године, посебно жене и дjеца“, обjашњава Јахура и напомиње да су у рату деведесетих година њихове кости уништене.

Он оцjењуjе да Србиjа па, чак, ни Република Српска не знаjу довољно о злочину у Пребиловцима и упозорава да они коjи раде на томе да се оваj злочин заташка добиjаjу огромна средства.

Јахура наводи да jе, пред злочин, у НДХ планирано да Пребиловци, коjи су били наjвеће српско село у доњоj Херцеговини, буду уништени, а сви Пребиловчани убиjени, као и да се промиjени име селу.

Он подсjећа да jе 1992. године хрватски генерал Јанко Бобетко назвао Пребиловце „пасиштем дивљих свиња“, чиме jе потврдио геноцид.

„Пребиловци – село на злу гласу. Сад по њему дивље свиње пасу. Од Храснога, па до изнад Стоца, све спржио, не оста ни коца“, подсjећа Јахура на стихове коjе jе Бобетко написао у мемоарима.

Јахура наводи да jе и сама тадашња званична Хрватска (НДХ) оставила податке о пребиловачким жртвама, наводећи да jе у Пребиловцима убиjено око 800 жена, дjеце и стараца.

„Наjвише су убиjани на jамама. Жене и дjеца су одведени из Пребиловаца камионима, па послиjе возом до села Шурманци, код Међугорjа, и ту jе у jами Голубинка 6. августа 1941. године убиjено 600 жена и дjеце, дjевоjака и старица. Ниjе било мушкараца стариjих од 14 година“, каже Јахура.

Он наводи да jе 57 породица 1941. године угашено, а послиjе, са онима коjи су погинули током Другог свjетског рата, таj броj достигао jе стотину.

Свjедоци, као и саме усташе, 1957. године на суду у Мостару причали су да су се српске дjевоjке саме бацале у jаме, не дозвољаваjући да их усташе дотакну.

Јахура наводи да jе његова тетка Љубица Булут загрлила своjе троjе дjеце и скочила у jаму са риjечима „Анђели моjи, хаjде да летимо“.

Он jе додао да jе његова маjка Јока Екмечић, удата Јахура, избjегла jаму пошто jе успjела да побjегне из силоса у Тасовчићима, али jе убиjена његова баба, коjа jе тада била трудна у деветом мjесецу, и њено петоро дjеце, од двиjе до 17 година.

Јахура наводи да су послиjе Другог свjетског рата те jаме углавном биле забетониране jер jе дониjета одлука да се не истражуjу и не ископаваjу, а сахране нису дозвољаване због политичких разлога.

„Кости су, напокон, извађене и сахрањене, али су уништене убрзо у рату деведесетих, тако да се уопште не може утврдити броj жртава. А има jош jама у Херцеговини коjе нису отваране“, наводи Јахура.

Пребиловчани су наjвише страдали у Шурмановачким jамама, нешто мање на Бивољем брду, а остали су убиjани на другим мjестима – у Сараjеву, у породилишту у Мостару. Гдjе год су хватали групе Срба одваjали су Пребиловчане и убиjали.

Јахура истиче да за „злочин над костима“ у рату деведесетих година, када jе костурница минирана, ниjе нико одговарао.

Постоjи кривична приjава и у Тужилаштву за ратне злочине у Београду и код Тужилаштва БиХ, али jе она „гурнута под тепих“.

Подниjета jе приjава против непознатих извршилаца, али jе указано на нека лица коjа су били на одређеним функциjама и коjа су фотографисана тог дана у Пребиловцима 1992. године.

Што се тиче злочина из 1941. године, Јахура каже да jе невjероватно да jе суђење одржано тек 1957, а од неколико хиљада оних коjи су учествовали у злочину оптужено само 14.

„Наjмлађи оптужени злочинац био jе 1918. годиште и он jе умро кад jе изашао из затвора. Шесторица су осуђена на смрт, а осморица на временске казне jер jе суд правио разлику шта jе ко радио. Једни су били на jами, а други доводили жртве“, наводи Јахура за Срну.

Извор: