Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Deda Rade (92) je preživeo Jasenovac, čudom preživeo klanje!
Zlodela kakve je ljudski um u stanju da smisli, a ruka krvnika počini, dešavao se tu, pred nama. Čak i oni koji danas slave monstrume zgrozili bi se šta su bili u stanju da urade oni kojima danas kliču, uzvikujući „za dom spremni“.
Rade Radivojac, jedan od preživele dece logora Jasenovac, kada je prvi put posetio stratište Srba, imao je tridesetak godina. Samo je video i setio se, a onda se od bola onesvestio! Imao je tu sreću da dočeka duboku starost. Sa svojih 10 godina, deda Rade bio je svedok jezivih strahota koje su se događale na ovim prostorima u Drugom svetskom ratu.
Dovedu mlade dečake, moje generacije pa ih uče da kolju. Kod svakog mladića stoji ustaša, vojnik. Mi smo gledali, jedan momak uzeo nož i ne sme zaklati čoveka, drhće, baci nož i poče plakati, a onaj ga ustaša izvede, uze pištolj i ubi – video je to sa svojih desetak godina dečak iz prijedorskog sela Orlovci, koji je kao i brojna deca Kozare završio u logoru Jasenovac.
Ovo stratište Srba, Roma i Jevreja svih uzrasta, dokumentuju istoričari, bilo je brutalnije od Aušvica. Gde je sad spomenik tamo su većinom vođena deca. Ulaze u šumu i nigde se ne vidi gde izlaze. Šta je tamo? Posle sam video da oni decu ubijaju. Ostao sam u logoru oko godinu dana. Bila je samo koža i kost od mene, mesa nije bilo. Dovozili su nam puna kola ubijenih pasa i bacali nam. Ja sam dobio prednju nogu… ja sam i kost pojeo. Šta ti je glad – gorko se priseća ratnog detinjstva.
“Ako neko zna plivati, tamo je Kozara“
Rade je starost dočekao u Banjaluci, u naselju Tunjice, a sa našom ekipom, kako mu je bila želja, našao se u svom omiljenom kafiću u Lazarevu. Njegovu potresnu priču ovde svi znaju, prenosi Srpskainfo.Vodili su nas iz logora nekuda da kupimo šljive, a većinom oni koji odu više se ne vrate. Ja sam imao sreću pa sam se vratio. Molio sam jednu ženu Hrvaticu da me sakrije kod sebe, da ostanem, sve ću raditi, rekao sam joj. Nije htela.
Bilo je i finih ustaša, izveo nas jedan u selo i kaže: “Ako neko zna plivati, eto vam voda, tamo je Kozara.” Ali, kad ne znaš plivati, ljudi su bili zaostali, sad dete u prvom razredu obiđe celi svet- poredi starina razliku u vremenu i generacijama.
Dolazio je jedan lekar i stavljao oznake, ja sam imao oznaku nula i neka tri slova još, ali nisam znao pročitati. Kada dođu lekari sa sanitetskim kolima, deca idu posebno i vade se organi, samo se, posle vidiš, bacaju leševi. Ja sam bio u tom stroju, četvrti po redu, kad kaže jedan: „Vrati decu, dolazi poglavnik (Ante) Pavelić“. Svašta su radili, ne daj bože nikome. Ne postoji čovek koji može da veruje u ta zverstva.
Najviše su ljudi jaukali kad seku tela, ruke, noge… Kažu sad, čoveku teško. Ništa nije teško, vi imate slobodu, što je najvažnije. Ne može se to ničim platiti, kad ti slobodno ideš, možeš se kretati, neće ti niko ništa. Tamo si samo strepeo kad će nož. Ležeš spavati i misliš se kako ćeš poginuti – takve stvari snevao je pre sedam decenija nevini dečji mozak.
Pobegao je jedne olujne večeri, zajedno sa starijim dečakom, dok su im meci zviždali preko glava, a po telu padao led. Reku su prešli držeći se jedva za neko drvo, kada je Rade pogođen u kuk. Nogu nije osećao i drug mu je pomogao da izađe na obalu. Krio se u žbunu, da bi se potom odvukao do neke babe koja mu je ranu očistila i previla.
Kada je otišao u logor, bio je nepismen. Kasnije, međutim, izučio je zanat za automehaničara i bio vozač autobusa.
Posetio Jasenovac i od bola se onesvestio
Upravo vozeći autobus, posetio je Jasenovac prvi put sa svojih tridesetak godina. Od bola se onesvestio.Nužda me naterala da sve savladam, čovek mora biti jači od svega što dođe preda nj’ da opstane. Ako imate volju, sve ćete savladati, ako nemate, ako se demorališete, još je gore. Sve sam prošao u životu i nije mi ništa teško. Čuvajte se, deco, jer život je sve i nije ništa – uz ove mudre reči rastasmo se od Rada Radivojca, žive enciklopedije minulih vremena, koja nikada ne smemo zaboraviti, niti dozvoliti da se ikada više ponove.
Izvor: KURIR
One Response
Ljiljana Ćuić
LOGOR JASENOVAC
U slavu stradalih Srba dana
U desetercu pesma spevana
Ko što dolikuje junacima
Dokumentarac u stihovima
U leto četret prve počelo,
Do kraja rata mučeno mreno.
Srbin moro da poturi glavu,
Na ušću Une u reku Savu.
Stradanja nedostojna ljudskog roda
Gore no najveća noćna mora
Srbin je ko rob morao da hoda
Nadali se doći će sloboda
U logoru protiv svoje volje,
Ustaša ga tuče, strelja, kolje.
U vlazi, hladnoći, žeđi, gladi,
Mučen, iscrpljen mora da radi.
Radionice namene razne,
U kojoj je zavisi od kazne.
Bez hleba kuvana stočna repa,
Gladna utroba ljudi se cepa.
Nikola Gargo, zapovednik samica,
Đavolja priroda ljudskog lica.
Pod ćelije i nužnik i sto,
Zlikovca mozak osmislio to.
Srbska sela Jablanac i Mlaka,
Mesto ljudi: gavran, vrabac, svraka.
Na brodu „Sava“ jednoga dana,
Ko drva tela Srba trpana.
Srbi mučeni pa pobijeni,
Bez sahrane niz Savu pušteni.
Mrtva tela ka Srbiji plove,
Jeziva slika, stvarnosti ove.
Jasenovac blizu ušća Une,
I kad ga muče, Srbin ne kune.
Mučenje ubistva bez presude,
Pa zar je to za braću za ljude?
Šest metara visoki zidovi,
Savom da pobegnu, pusti snovi.