fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Усташе су професионални бандити и мучитељи који се специјално тренирају и припремају за убиства од стране Анте Павелића, свог шефа који је од освете направио најкрвавији политички идеал

Жан Изар: Усташе су стигли у Хрватску са својим шефом и пуштени су широм земље као нахушкане животиње ослобођене ланца, припремљене и истрениране да крену на Србе да би најзад испуниле своју крваву репресију.
Владимир Димитријевић; ФОТО: Снимак екрана са интернет сајта ПРАВДА
Преносимо само неколико страница из књиге француског новинара Жана Изара, „Југославија 1939 – 1944”, која се у Швајцарској појавила у последњој години Другог светског рата. Код нас је непозната и некоришћена – поменуо је, успут, само велики српски родољуб, правник и историчар, др Лазо М. Костић, пишућио броју Срба умучених у НДХ.

Трагедија која се одигравала у Хрватској, Босни и Славонији била је ужасна. Серијски масакри, потпуна екстерминација насеља са српском популацијом. Ти градови су данас руине и заједничке гробнице хиљада унакажених лешева набацаних један на други! Слушајући их, имали смо уписак да сви ти региони пливају у крви. Људски разум одбија да поверује у очигледну и преживљену туртуру. Шпанска инквизиција, немачки масакри у Пољској, чак и кинеска тортура, изгледају као дечја игра у поређењу са оним што је усташка окрутност смислила против те несрећне српске популације. Неурачунљива бестијалност је запљуснула један напуштен незаштићени народ који није стигао да умакне џелатима. Шта да кажем и како да опишем оно чега се као човек стидим?!

Поменућу то овде.

У месту Страдање, усташе су отвориле трбух једној Српкињи која је била четврти месец трудноће. Ишчупали су јој плод из стомака, онда су јој у утробу убацили живу мачку уместо детета и потом зашили стомак. Стари учитељ Србин, пензионер и бивши председник Соколског друштва, бачен је на земљу у Травнику. Усташа му је ишчупао срце и преорао тело бодежом.

Ево и случаја једне старице из Госпића. Њена деца су масакрирана, а кућа запаљена. Њој су дозволили да уђе у воз. У моменту кад је улазила у вагон, погођена је метком у потиљак. Њен убица, усташа, хладнокрвно је претурао по њеним бедним стварима очекујући да ће пронаћи бар један златан новчић или мало папирнатог новца. Још гори догађај се догодио у Гламочу, где су жене и деца у почетку били поштеђивани. Њима је дозвољено да напусте варошицу са оним што могу да понесу. Километар даље, све те жене и деца су побијени кад су поверовали да су избегли кошмар. Бандити су се понадали да ће се докопати неког последњег скривеног богатства које су ови сироти људи понели из за-паљених кућа.

На крају, и лекар из Мостара, најбољи хирург у месту, докопао се Сплита и испричао ми своју личну авантуру. (Ради се о познатом хирургу Феодору Лукачу, оцу познатог новинара, дугогодишњег главног и одговорног уредника часописа НИН Сергија Лукача. прим прев.)

„Ја сам осуђен на смрт са још пет виђених Срба у Мостару. Наш једини злочин била је наша националност, и наша религија. Ухапшени смо око шест сати увече и, након страшних бруталности, у свитање смо одведени на обалу реке. Потпуно голи, поређани смо леђима окренути према реци. Стрељачки строј је био испред нас и свако од нас је био на нишану. Испаљени метак је само рањавао, а онда би и бацао жртву у реку. Док је рањеник покушавао да се избори са водом, одозго са обале, џелати су се сатански церекали његовој неуспешној борби за живот. На крају би матица реке однела његово тело. Кад сам схватио да сам ја следећи, нисам чекао да пуцају у мене већ сам се бацио у реку и заронио. Био сам шампион у пливању тако да сам издржао под водом довољно дуго да им умакнем. Изашао сам из реке мало низводно. Касније сам имао среће да ме најпре пронађе један сељак и сакрије. Преко њега сам ступио у везу са италијанским официрима којима сам објаснио мој случај. Успео сам да дођем овде обучен у одело италијанског војника. Ипак, три четвртине мостарских Срба је побијено на зверски начин. Право је чудо да сам овде. Ви управо разговарате са васкрслим човеком.”

То је била истина. Он се изражавао тако тихо као да долази са другог света. Био је то човек кога су суграђани ценили и научник који је спасао животе многим Хрватима, а можда и усташама.

Могли бисмо исписати читаве томове о таквим злочинима са тачним именима и презименима. Што се мене тиче, немам више снаге да слушам ове грозне исповести и беспомоћне крике који нас преплављају са свих страна. Кад се све ово заврши, улога судија ће бити у осуди ових злочина.

Одговорност мора бити утврђена за сваког ко је на директан или индиректан начин учествовао у овоме. Ипак, морамо да уложимо напор да бисмо макар нешто разумели. Која је побуда могла инспирисати ове злочине? Тај општеприхваћени револт ће бити организован против режима у Загребу. Он је од злочина направио нову мистику. Такође, мора се утврдити и колика је одговорност извесних католичких свештеника – Хрвата који су оптужени да су у бројним случајевима толерисали, чак и охрабривали, усташе на чињење злочина. Упркос свему, потребно је да истражујемо и тражимо објашњење за такве суровости. Зашто су ти људи дошли до тог степена варварства? Потребан је разлог који би био већи и изнад саме жеље за осветом. Али који?

Усташе су професионални бандити и мучитељи. Они се специјално тренирају и припремају за убиства од стране Анта Павелића, свог шефа. Он је од освете направио најкрвавији политички идеал. Углавном, осуђеници за криминалне радње или махнити и они усијаних глава, ти људи су месецима оспособљавани у специјалним камповима у Италији. Тамо им је била школа за бруталности и освету. Они су стигли у Хрватску са својим шефом и пуштени су широм земље као нахушкане животиње ослобођене ланца, припремљене и истрениране да крену на Србе да би најзад испуниле своју крваву репресију.

Међутим, да би усташе могле да донесу такаву пошаст, било је потребно да се нађе плодно тло. То је омогућено, нажалост, захваљујући огорченој хрватској популацији, заслепљеној страхом од изопштавања из цркве и захваљујући фанатичном сеоском католичком клеру, који је био устремљен против Православне цркве. Ниже свештенство није само толерисало све масакре, већ је често и само било учесник у њима. Млади свештеници су узели пушке у руке.

Извор: ПРАВДА – НЕПОЗНАТА КЊИГА О СТРАДАЊУ СРБА У НДХ: Сведочење Жана Изара


Владимир ДимитријевиЋ. КЊИГУ ЖАНА ИЗАРА У  ПДФ ФОРМАТУ ПОКЛАЊАМО ЧИТАОЦИМА 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: