Susret sa istorijom: Tajna srpske krivice

Kako je pre jednog veka izmišljena i nametnuta odgovornost našeg naroda. Kakva je veza između Sarajevskog atentata i rušenja zida ispred mosta na Ibru

Sredinom devedesetih godina prošlog veka američki novinar Piter Bruk, valjda jedini iz ove naše novinarske branše sa one druge strane Atlantika koji je ponešto više razumevao krkljanac u „balkanskom loncu“, jednom prilikom je napisao:

– Kad Srbi napadnu Hrvate krivi su Srbi!

– Kad Srbi napadnu Muslimane krivi su Srbi!

– Kad Hrvati napadnu Srbe krivi su Srbi!

– Kad Muslimani napadnu Srbe krivi su Srbi!

– Kad Hrvati napadnu Muslimane krivi su Srbi!

– Kad Amerikanci napadnu Somalce krivi su Srbi!

Ovih nekoliko duhovitih natuknica gotovo da suštinski objašnjavaju odnos prema Srbima koji traje bezmalo čitav jedan vek. Nametnuta, izmišljena krivica Srba za sve što se dešavalo u ovom delu Starog kontinenta, nažalost, traje do ovih dana.

Taj odnos prema Srbima biće podjednak kako u Evropi, tako i u prvoj i drugoj Jugoslaviji. I ne samo to, kolektivnu krivicu Srba za sve nedaće vascelog sveta proklamovaće i prva komunistička država – SSSR, kao i njena tvorevina Kominterna, koja je bila organizacija svih komunističkih partija sveta. I svi oni u domenu svojih interesa smišljali su kaznu za ovaj „remetilački narod“ na Balkanu.

Kontinuitet vekovnog modela srpske krivice imao je praktičnu primenu proteklih dana u zbivanjima u vezi sa „severom Kosova“. Srbi su opet za sve bili krivi. I za nesrećni voz koji nije stigao do Mitrovice, i za ulazak specijalnih kosovskih jedinica na sever, i za zid na obali Ibra, i, po svemu sudeći, zbog toga što ni posle četiri godine nije formirana Zajednica srpskih opština…

A sve je započelo posle Prvog svetskog rata, iz koga će ti isti Srbi izaći kao jedna od zemalja pobednica, i kada je poslednji nemački car Vilhelm II, prilikom abdikacije, rekao:

– Sramota, šačica Srba je odlučila rat!

Pola godine docnije, na Pariskoj mirovnoj konferenciji, zaključen je Versajski sporazum između saveznika Antante i Nemačke. Nemačka je, u skladu sa ovim ugovorom, priznala krivicu za rat. Morala je da vrati neke teritorije okolnim državama, da plati ratnu štetu pet milijardi dolara, i da pobedničkim državama da svu svoju trgovačku mornaricu.

Ukupna suma je bila ogromna. Disciplinovani, pedantni i poslovni, Nemci odmah stupaju u akciju. Cilj je da sa sebe skinu odgovornost za izbijanje rata. Angažuju ogroman korpus naučnika. Novac se nije štedeo. Ređaju se naučni radovi, letopisi, časopisi, doktorske disertacije, knjige… Najagilniji u ovom naučnom i dobro plaćenom zanosu su Amerikanci. Danas postoji mnogo dokumenata koji dokazuju ove tvrdnje, a posebno knjiga „Posezanje ka svetskoj moći“ Frica Fišera, nemačkog istoričara, koji se bavio uzrocima Velikog rata.

Prvi korak u ovoj operaciji je bio da se dokaže da je Srbija organizovala atentat na prestolonaslednika 1914. u Sarajevu. Drugi korak je bio da se sva krivica i odgovornost prebace na carsku Rusiju, koja je objavila rat Austrougarskoj po njenom napadu na Srbiju. Poruka je jasna: dokazati da Nemci ne snose odgovornost za izbijanje rata i samim tim se oslobađaju plaćanja ratne štete.

Anatema na Srbiju je bačena. Sve konstrukcije o pragrehu srpske države preuzimaju nemački i austrijski marksisti koji su se svili oko „crvene Rusije“, Lenjina, Trockog, Staljina i diktature proleterijata. Naravno, i sa ključnim pozicijama u glavnom štabu Kominterne. Oni isti marksisti koji će u parlamentima Nemačke i Austrougarske, u osvit prve svetske kataklizme, glasati za ratne kredite, dok će socijaldemokrate na čelu sa Dimitrijem Tucovićem, u Skupštini Srbije, dići ruke „protiv“.

POBUNA „EKSPLOATATORA“ IZ RAČENA Kongresu KPJ u Drezdenu 1928. godine govorilo se i o seljačkom pitanju. Za seljake iz Srbije je rečeno da su oni u funkciji velikosrpske hegemonističke buržoazije. A gle čuda, u vreme održavanja Drezdenskog kongresa (od 3. do 15. novembra), u Rači Kragujevačkoj i okolnim selima dolazi do pobune seljaka, onih koji „eksploatišu seljake iz drugih delova Jugoslavije“. Razlog pobune je njihov katastrofalan socijalni i ekonomski položaj. Žandarmerija je ovu bunu Šumadinaca brzo i efikasno ugušila. U godinama koje će nastupiti narod iz ovog kraja će iz revolta uglavnom glasati za Hrvatsku seljačku stranku.

Stav Kominterne je jasan. Jugoslavija je veštačka, versajska tvorevina, Srbi su hegemonisti koji uživaju privilegije na eksploataciji ostalih naroda, i svim sredstvima tu državu treba rušiti. Polemika između Sime Markovića, jednog od čelnika i osnivača Komunističke partije Jugoslavije, i Josipa Visarionoviča Staljina, o prirodi i nastanku države Južnih Slovena, daće vetar u leđa Kominterni, pa samim tim i rukovdstvu KPJ.

Sve doslednije se kristališe stav da je stvaranje versajske Jugoslavije bila okupacija Hrvatske, Dalmacije, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Kosova, Bosne i Vojvodine od srpske vojske. Srbija je za njih ona teritorija koju će pola veka kasnije njihovi naslednici nazvati „uža Srbija“. Na čelnim pozicijama u KPJ je sve manje srpskih komunista. Mnogi od njih koji su bili u Sovjetskom Savezu se izjašnjavaju da su Hrvati ili Crnogorci.

Sve ovo se ozvaničava najpre na Trećem kongresu KPJ koji je održan u Beču juna 1926. godine, a prava mera Srbiji i Srbima je uzeta oktobra 1928. godine na Četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu. Tada je doneta odluka o stvaranju nezavisnih država Hrvatske, Slovenije, Makedonije („nezavisne i ujedinjene“), „nezavisne i ujedinjene Albanije“ (misli se na prisajedinjenje Kosova i Metohije Albaniji) i o otcepljenju severne Vojvodine i njenom prisajedinjenju Mađarskoj. Svim nacionalnim manjinama – Albancima, Mađarima, Bugarima…, priznato je „pravo na otcepljenje i oružani ustanak“. Crnogorci i Makedonci su proglašeni nacijama.

Posle Drezdenskog kongresa, KPJ je podržavao sve nacionalističke pokrete protiv srpske prevlasti, uključujući Kosovski komitet, VMRO i ustaše. U septembru 1932, kad ustaše organizuju tzv. Velebitski ustanak, KPJ proglasom u partijskom organu „Proleter“ pozdravlja ustaški pokret i stavlja se potpuno na njegovu stranu. Od sredine 1933. godine CK KPJ je pokrenuo list „Hrvatski put“.

U zatvoru Lepoglava početkom 1934. godine dolazi do stvaranja Zajednice političkih osuđenika: hrvatskih nacionalnih revolucionara, makedonskih nacionalnih revolucionara i komunista. Među istaknutim komunistima, članovima Zatvorske zajednice, bili su Moša Pijade, Milovan Đilas, Andrija Hebrang, Petko Miletić… O ovoj saradnji svedoči i publikacija „Robija – zapisi hrvatskih narodnih boraca“, objavljena u Zagrebu 1936.

Model srpske krivice prenet je i u novu Titovu Jugoslaviju. Ideje sa Drezdenskog kongresa su definitivno ozvaničene već legendarnim Ustavom iz 1974. kojim je Srbija svedena na „užas“, kako je narod nazivao pojam „uža Srbija“. Kominternovska zamisao o svođenju Srbije na „pravu“ meru praktično je ostvarena. Uloga Srba u tim procesima nije zanemarljiva. Još je Stevan Sremac davno zabeležio jednu čudnu osobinu našeg mentaliteta:

– Kad Srbin hoće da se pokaže da je objektivan, on pređe na protivničku stranu!

Raspad zemlje devedesetih godina aktivirao je decenijama smišljane kazne za Srbe. Za sve, ama baš sve što se kuvalo u „balkanskom loncu“, isključivo su ponovo bili krivi Srbi.

Kažnjavanje Srba kao večitog remetilačkog faktora nije se više svodilo samo na potiranje srpskog nacionalnog bića. Ovog puta primenjen je pakleniji plan. Bombardovanju najvažnijih industrijskih kompleksa, čiji je cilj pre svega bio uništavanje ekonomije, pridružen je neoliberalni koncept. Nekontrolisana privatizacija i likvidacija uspešnih preduzeća doveli su do toga da imamo razorenu privredu, osiromašeni narod i bankrotiranu osnovu za naš preko potreban brzi ekonomski preobražaj.

Nedavni događaji oko severa Kosova pokazali su da se kod nas nešto menja. Možda prvi put nismo uleteli u dobro pripremljenu zamku da ponovo budemo proglašeni apsolutnim krivcem za krvoproliće koje je neko drugi osmišljavao.

I pored svih poruka da zaboravimo prošlost i istoriju i da se bavimo budućnošću i prosperitetom, i koliko god te poruke bile konstruktivne i plodotvorne, ne smemo da zaboravimo kako, zašto, zbog čega i od koga smo dovedeni tu gde jesmo. Za nauk, da ne ponavljamo iste greške.

Posle tolikih lutanja, zabluda i nacionalnih tragedija, moramo da se odupremo pokušaju da nam nametne jaram genocidnosti. Da li će gospodari sveta uspeti u tome, umnogome zavisi od nas.

Možda nam u tome pomogne anegdota kada je ministar odbrane Engleske, uoči rata s nacističkom Nemačkom, došao kod premijera Čerčila s predlogom da se poveća vojni na račun smanjivanja budžeta za kulturu, a ovaj cinično rekao:

– A čime ćemo onda g. ministre da se branimo?

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI