У историји Србије било је, нажалост, страшних ратних страдања. Двадесети век је био препун таквих, за многа се зна, али је једно херојство умало остало заборављено.
После ослобађања Балкана од османске власти 1912, дотадашњи савезници нису могли да се договоре око разграничења. Зато је недуго после Првог балканског рата, у лето 1913. отпочео Други, када је Бугарска без званичне објаве ратног сукоба напала српску војску на Брегалници, а Грке нешто јужније.
Иако је трајао свега 32 дана, тај страшни сукоб проузроковао је око 16.500 српских жртава, а можда и највеће херојство извели су војници Тимочке дивизије другог позива на врху знаном као „Орлов баир“ (називан још и „Орла баир“, и „Орли бајир“).
Другопозивци су били људи од 32 до 38 година. Нису „ударна песница“ војске, то је био први позив (од 21. до 31. године). Нису имали ни најбоље оружје, то је давано „првопозивцима“. Ни најбољу одећу, ни обућу. Али су били регуларна војска Србије, организована управо по таквом, старосном систему. И регионалном. По четири пука од по две, три хиљаде људи, чинили су дивизију другопозиваца. А Тимочку дивизију другог позива чинили су људи из Неготина, Књажевца и Зајечара.
Када је почела Брегалничка битка, Бугари су покушавали да униште српску војску кроз центар, где се између осталих истакао и Гвоздени пук, назван тако управо од непријатеља због свог тадашњег јунаштва, као и са северне стране. Али, истовремено, челни људи бугарске војске хтели су да спроведу у дело лукав план: желели су да српске снаге опоколе са југа, како би их збрисали. „Обухват“, како се то у стручној војној терминологији каже, једно је од најбољих начина да се непријатељу зада ударац од ког опоравка нема. И, управо су у тај обухват кренуле велике бугарске снаге, са јужне стране места сукоба.
На тој, јужној страни, остављена је од стране српске команде само Тимочка дивизија II (римским бројевима обележавано је у српској војсци да ли је у питању јединица састављена од првопозиваца, другопозиваца или трећепозиваца). Наспрам себе је Тимочка II имала три и по пута јачег непријатеља.
А онда, четири дана, малтене без хране и сна, трајала је битка. Нису хтели ти другопозивци из Неготина, Књажевца и Зајечара да препусте Орлов баир, један тако мали, један тако важан врх код Криволака, близу Кавадарца, врх преко ког је водио најближи пут ка осталим српским снагама. И, иако су гинули у стотинама, закључно са 2. и 3. јулом спречили су да Бугари обухвате са југа центар српске армије. Повукли су се на крају, али је тада већ било касно за бугарски план: центар наше војске, као и њени северно постављени делови, контаофанзивом је сломио непријатеља, што је омогућено јер није дошло до обухвата са југа.
Био је то језив јул 1913, са више десетина хиљада мртвих. А онда, како је то средином прошлог века забележио војни историчар Саво Скоко:
„Девет месеци касније, на самом врху врха Орловог баира нађено је око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу узајамно прободени бајонетима, што најречитије говори о драми која се те ноћи одиграла на овом положају“.
У историјским уџбеницима спомињу се Леонида и његових 300 Спартанаца који су се храбро борили са Ксерксом и Персијанцима, али пожртвовање Тимочке II на врху Орлов баир, и то да би се остатак војске спасао пропасти, вредан је не само смештања у уџбенике, већ и вечног сећања.
Уосталом, српских војника је на том положају било три и по пута мање. Када су бројни другопозивци изгинули, рањеном мајору Ракелићу придружили су се градитељска, „пионирска“ чета, телефонисти и помоћно особље штаба. И изгинули су. Скоро сви. Од 4.000 колико их је пошло да не дозволи да Орлов баир падне, живих и здравих остало је 530. Али, са врха су се повукли тек када су Бугаре осујетили у њиховом плану.
(blic.rs, intermagazin.rs)
Извор: ИСКРА
Везане вијести:
Роберт С. Вотсон: Срби склони ударима депресије, али њихова способност да се поврате је невероватна
Васа Казимировић: Цена српске победе у првом светском рату: 1.247.435 људи