Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Упорно су терали у јурише неискусне младиће претворивши Сремски фронт у касапницу српске деце.
У тексту Мића Грубора „Необележена годишњица пробоја Сремског Фронта”, („Политика”, 5. мај 2020.) наведено је да је циљ отварања Сремског фронта био да се спречи „некажњено повлачење окупационих снага фашистичке солдатеске и њихових сарадника, наших издајника, Љотићеваца и четника Драже Михаиловића, који су окрвавили своје руке о свој народ – злочиначке кољачке тројке”, као и да је на Сремском фронту „погинуло 13.400 бораца ЈА”.
Према другим изворима, циљ отварања Сремског фронта се разликује од циља који наводи Грубор. Разликује се и број погинулих. У дисертацији др Зорана Јеротијевића „Државотворност Равногорског покрета”, која је и као књига објављена 2008. године на странама 290 и 291 пише:
„Поред стрељања и слања на принудни рад, у Србији је примењиван још један вид уништавања српског народа. Крајем 1944. и почетком 1945. године мобилисано је неколико стотина хиљада младића рођених између 1916. и 1927. а било је и оних који су били рођени 1928. године. Међу њима је било и много оних који су претходно мобилисани у ЈВуО (у септембру 1944.). Ови млади људи ће бити послати у Срем. Јосип Броз је ове људе послао у рат са жељом да их се што мање врати и тако себи олакша учвршћивање власти у Србији уз подршку својих блиских сарадника из Србије. На Сремском фронту, који је био потпуно непотребан јер су се Немци повлачили без обзира да то да ли су били гоњени или не, погинуло је око 120.000 људи, а преко 70.000 их је остало са трајним инвалидитетом. Циљ је био очигледан: застрашити народ великом репресијом и мобилисати онај најјачи и најздравији део Србије који је представљао потенцијалну опасност за дизање побуне”.
У књизи професора Миломира Јовановића „Злочини без казне” (2017) др Радојле Маркићевић у својој рецензији пише о Сремском фронту: „Међутим, оно што су уз Брозову подршку учинили комунистички команданти не би учинио ни један командант чији је циљ победа са што мање сопствених жртава. Упорно су терали у јурише неискусне младиће претворивши Сремски фронт у касапницу српске деце. Шта рећи на ово? За ову децу је утолико било страшније што је опасност претила са обе стране: у чело су пуцали Немци, а у потиљак комунистички комесари. Преживи ако можеш”.
Питање је: да ли је на Сремском фронту, са становишта доктрине о вештини ратовања, требало сачекати да руска артиљерија претходно разори немачка бетонска утврђења из којих су митраљези сејали смрт, па тек онда покренути пешадијске јединице?
Слободан Вујковић,
Београд
Опрема: Стање ствари
One Response
Srar sam 75 godina i ni do dana nemam prava saznanja šta se u stavri dešavalo na tom nesrećnom Sremskom frontu a i ovo što ne nešto malo rečeni nije ni kao kapu u moru vode u odnosu na starna dešavanja na tome području, na našu žalost i veliku nesereću.