Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Slobodan Antonić: Agresiju NATO na Srbiju na RTS obeležavali Sidran i Hadžihafizbegović

Datum objave: ponedeljak, 30 marta, 2020
Objavljeno u Srbija 1999
Veličina slova: A- A+

Iako emisija RTS-a sa Sidranom i Hadžihafizbegovićem nije bila nekorektna, ona je gotovo potpuno promašila kontekst. I zato je naljutila publiku.

Abdulah Sidran i Emir Hadžihafizbegović (Izvor: Sve o Srpskoj)

Dva načina na koja je, ovih dana, obeležena godišnjica NATO napada na SRJ izazvala su burnu reakciju u javnosti.

Fond za humanitarno pravo, Nataše Kandić, objavio je 24. marta: „Na današnji dan 1999. počela je sistematska akcija etničkog čišćenja i nasilja nad kosovskim Albancima, sprovedena od strane oružanih snaga srpske vojske i policije tokom NATO intervencije na SRJ“.

Naglasak kod FHP, kao što se vidi, bio je na 24. martu kao „početku sistematske akcije srpske vojske“ da „etnički očisti Kosovo“ – ne na otpočinjanju agresije NATO na suverenu državu, bez odobrenja SB UN (što je eklatantni ratni zločin protiv mira).

Obaška to što nikada i nigde nije dokazano postojanje „sistematske akcije etničkog čišćenja“ – plan „Potkovica“ je običan falsifikat (o tome sam opširnije pisao ovde 284-287), a na suđenju Miloševiću kao dokaz nije izneto ništa što bi svedočilo o stvarnom postojanju plana da se Albanci proteraju s Kosova (videti opširnije ovde 430-455).

Reakcija publike na ovakvo viđenje 24. marta od strane FHP bila je burna i uglavnom se izražavala psovkama i kletvama.

Pristup RTS-a bio je pak drugačiji – mada se i on završio takođe psovkama i kletvama ljutite publike. RTS je u Oko magazinu, emitovanom 24. marta, pozvao da o NATO napadu na Srbiju govore Abdulah Sidran i Emir Hadžihafizbegović.

Istina, prilog je bio dosta informativan. Tako se iz njega moglo saznati i za Sidranovu pesmu iz 1999. koja se završava sledećim stihovima:

„Malo poslije, uz kahvu,
ispratim avione na Srbiju
i pušim, na prozoru, ko kakav
sasvim spokojan čovjek“.

O tome šta je sve Hadžihafizbegović govorio za Srbe tokom devedesetih već sam ranije pisao. Stoga me njegova podrška NATO bombardovanju „vojnih ciljeva“ u Srbiji – a s opaskom da je do njega došlo „jako kasno“ (!?) – što se sve moglo čuti u utorak, nije posebno iznenadila.

Međutim, iznenadilo me je to da RTS nije imao sluha za osetljivost trenutka, usled opšte razdraženosti publike vanrednim stanjem, pa je emitovao prilog koji je deo publike doživeo kao provokaciju. Zapravo, prilog je bio star godinu dana, i bio je deo serije od tri emisije.

U prvoj emisiji govorilo se o tome „koliko smo novca izgubili za 78 dana bombardovanja„ (22. marta 2019) – kao da je to bio glavni problem (?!); u drugoj emisiji prikazano je kako su na NATO satiranje Srbije gledali Hrvati (25. marta 2019); a u trećoj smo videli kako se bombardovanje Srbije doživljavalo u Sarajevu i Banjoj Luci (28. marta 2019).

Iskreno rečeno, i tada mi je ova serija, kojom se obeležavalo 20 godina agresije, izgledala nekako decentrirana. U fokusu nije bila krivica naših zapadnih prijatelja za agresiju, kao i zločini protiv civilnog stanovništva postradalog u bombardovanju, nego tek tri marginalije. No, sada je samo jedna od njih ponovo emitovana – i to baš na dan početka agresije. Zbog toga je sve delovalo nekako nezgrapnije.

Ipak, prilog je bio dovoljno sadržajan, pogotovo što smo, osim Sidrana i Hadžihafizbegovića, mogli da vidimo i tadašnje naslove iz sarajevske štampe: Dnevni avaz: „Napokon bombe na Balkanskog kasapina„; Dani: Lepa sela lepo gore„: Slobodna Bosna: „Silu kojom je Slobodan Milošević deset godina plašio čitav svet NATO savez je ponizio za samo dva sata vazdušnih udara“.

Citiran je i Alija Izetbegović: „Akcija NATO-a ne smije se završiti neriješeno, sve osim pobjede NATO-a bilo bi opasno, ne samo za Kosovo i izbjeglice već i za BiH, Balkan, pa i šire“.

U emisiji su, štaviše, sasvim dobro uravnoteženi sagovornici iz Sarajeva i Banje Luke. Naspram Sidrana i Hadžihafizbegovića, stajali su Branislav Božić i Nikola Pejaković; a svedočenje Senada Pećanina parirano je svedočenjem Zorana Ćirjakovića.

Međutim, problem je što je baščaršijski narativ „bespomoćno Sarajevo su Srbi opkolili i bombardovali ga tri godine, ubivši 1.600 djece“ dominantan i u Beogradu (pokazao sam deo netačnosti iz tog narativa ovde i ovde). Tako, kada se osamdeset naših mališana koje je ubio NATO stavi u kontekst „1.600 djece“ koje su, navodno, ubili „srpski fašisti“, e onda NATO bombardovanje ne deluje više tako strašno.

Štaviše, deluje gotovo opravdano.

No, postoji jedan širi kontekst koji u ovoj emisiji nije pomenut, a koji se mora imati u vidu kada se poredi rat u BiH 1992-1995. i napad NATO na Srbiju 1999.

Ko je počeo rat, ko je krivac za rat i da li se rat mogao izbeći?

Miloševiću je, 1999, postavljen ultimatum koji, zapravo bez rata, ne bi prihvatila nijedna zemlja na svetu: 1. da se Srbija povuče s Kosova; 2. da tamo dođe NATO; 3. da se na Kosovu, posle tri godine, upriliči referendum o nezavisnosti, i 4. da NATO ima pravo da se slobodno kreće i neograničeno interveniše po ostatku Srbije (videti opširnije ovde 271-276).

S druge pak strane, Alija Izetbegović dva puta je prihvatio, pa onda odbio apsolutno poštene ponude za političko rešenje krize u BiH. Time je svesno ušao u rat.

Najpre, u avgustu 1991. postignut je dogovor (preko posrednika Muhameda Filipovića i Adila Zulfikarpašića) da BiH ostane u federaciji, a da Alija Izetbegović bude prvi predsednik skraćene Jugoslavije (Srbija, CG, BiH, Makedonija, Srpska Krajina; ovde 73-74).

Muhamed Filipović ovako opisuje odustajanje od tog dogovora (ovde 14.49-18:29): „Izetbegović je na to pristao, i mi smo napravili sporazum, da bi ga u zadnji čas otkazali iz SDA. Nikad mi Izetbegović nije dao objašnjenje zašto je to otkazao. Jer je on, kad smo napravili koncept sporazuma, prvi rekao – na zajedničkom sastanku (sjedio je Adil Zulfikarpašić, ja i Izetbegović s jedne strane, a Karadžić, Koljević i Krajišnik s druge), on je prvi rekao – `Ovo je dobro, potpisaćemo to, vas dvojica profesora` (tj. ja i Koljević) `da redigujete tekst`“… Da bi, nakon dva dana, došao jedan telegram (iz SDA – S. A) u kome se kaže da se ne samo ne slažu s tim sporazumom, nego ni s bilo kakvim sporazumom“!

Da podsetim, tekst sporazuma objavljen je u Oslobođenju, 2. avgusta 1992, što je, kako svedoči Filipović, „našlo snažnog odjeka u srpskoj, ali i bosanskoj javnosti, osobito ondje gdje Srbi i Muslimani žive pomiješani: odnosi su relaksirali i svijet je odahnuo„.

Međutim, Izetbegović je sve pokvario, tako što je, naknadno, odbacio sporazum. Opet pozivamo Filipovića kao svedoka. On, na pitanje voditelja: „A jeste li pitali Izetbegovića zašto je to uradio?“, odgovara: „Pitao sam ga više puta, nikad mi nije htio reći, nikad“!

Muhamed Filipović (Foto: CdM)

Sam Izetbegović, opet, kaže: „Milošević mi je u zgradi SIV-a, u ljeto 1991. godine, rekao da ću ja biti prvi predsjednik Jugoslavije, onakve kakva bude„. „Imali smo samo taj izbor“, kaže drugom prilikom on: „da ostanemo u krnjoj Jugoslaviji; a da ne bi to bilo, mi smo morali ići na referendum; a ako smo išli na referendum mi smo neizbježno išli u rat„.

I Izetbegoviću je, dakle, bilo jasno da organizovanje referenduma o secesiji BiH, 29. februara – 1. marta 1992, vodi u rat. I rat je zbilja odmah počeo. Tokom marta 1992. dolazi do puškaranja u Goraždu, Kupresu, Mostaru i Derventi, a vojska Republike Hrvatske ulazi u rejon Bosanskog Broda, Kupresa i dolinu Neretve.

Međutim, Izetbegović odmah posle toga dobija još jednu poštenu ponudu za mir: Kutiljerov plan.

Po ovom planu, BiH bi ostala jedinstvena, ali decentralizovana država. Bila bi sastavljena iz kantona obrazovanih po nacionalnoj osnovi, koji bi konstituisali tri etničke jedinice. Svaka jedinica imala bi svoju skupštinu i vladu. Grad Sarajevo bio bi posebna jedinica, zajednička i multietnička. Centralna, (kon)federalna skupština imala bi dva doma – dom građana i dom konstitutivnih jedinica. U drugom domu, svaka jedinica imala bi jednak broj predstavnika. U svim najvažnijim pitanjima, u drugom domu bi se odlučivalo većinom od četiri petine ukupnog broja poslanika. Sve tri jedinice, pa i srpska, činile bi rasparčane teritorije, ne u jednom komadu.

Plan je bio apsolutno pošten. Nijedan narod u BiH ne bi dominirao. Niko ne bi imao povezanu teritoriju koju bi mogao otcepiti i priključiti nekoj državi, izvan BiH.

Alija Izetbegović prihvatio je ovaj plan i parafirao ga 18. marta 1992.

Kutiljero je, svedočeći u Hagu 19. februara 2013, rekao: „Kada se uporedi mapa koja je bila dodatak Lisabonskoj izjavi i mapa koja je deo Dejtonskog mirovnog sporazuma, vidi se da je, posle tri i po godine ratovanja, rezultat bio skoro isti„.

Srbi su, po Kutiljerovom planu, imali 44% teritorije BiH, a po Dejtonskom sporazumu dobili su 49%.

I zaista, sprovođenje Kutiljerovog plana sprečilo bi rat u BiH i sankcije Srbiji, sačuvavši nekih 100.000 ljudskih života.

I slovima: sto hiljada!

Međutim, nakon što ga je u Sarajevu, po povratku iz Lisabona, 28. marta 1992, posetio američki ambasador u SFRJ, Voren Cimerman (Warren Zimmermann), Alija Izetbegović odbacuje Kutiljerov plan.

Cimerman je u svojim memoarima (ovde 126) porekao da je nagovarao Izetbegovića da odustane od plana. No, Dejvid Bajnder (David Binder), dopisnik Njujork tajmsa (New York Times) s Balkana, 29. avgusta 1993, u svom listu objavljuje članak u kome navodi svedočenje samog Cimermana.

Izgled članka u Njujork tajmsu od 29. avgusta 1993.

Cimerman kaže da mu se Izetbegović, na susretu u Sarajevu, 28. marta 1992, požalio da nije zadovoljan Kutiljerovim planom. „Odgovorio sam mu – ako vam se ne sviđa, a što ste ga potpisali?“, citira Bajnder Cimermanove reči. Izetbegović je jedva dočekao da ovo čuje. Odmah je razvrgao sporazum iz Lisabona.

Upravo u tom trenutku sahranjivane su žrtve pokolja u Sijekovcu, počinjenog 26. i 27. marta 1992. Naime, 26. marta, pripadnici regularne vojske Hrvatske i naoružane formacije bosanskih Hrvata (HVO), udruženi s muslimanskim jedinicama Teritorijalne odbrane BiH, napali su selo Sijekovac i ubili devet srpskih meštana, od kojih je najmlađi imao 17 godina, a najstariji 72 godine. Sledećeg dana ubijena su još 22 meštanina, a selo je spaljeno.

Eto tako je počeo rat u BiH. Svevišnji je dva puta dao priliku Izetbegoviću da dobije pošten mir. Oba puta, iz teško objašnjivih pobuda, Izetbegović je radije izabrao rat.

Muhamed Filipović kaže: „Uvjeravao sam Aliju Izetbegovića da je najvažniji zadatak i najviši cilj politike jedne države da sačuva svoj narod od bilo kakvog rata“ (ovde 15.05–15:20). Ali, Izetbegović je prosto srljao u rat.

Na kraju ga je i dobio.

Istorijska ironija je da se danas u Sarajevu Alija Izetbegović slavi kao otac nacije i mirotvorac. Nasuprot tome, u Beogradu se, u dominantnom delu medija, Milošević i Karadžić vide prvenstveno kao balkanski kasapi i ratni huškači.

Slobodan Antonić (Foto: Sonja Rakočević)

Iako emisija RTS-a sa Sidranom i Hadžihafizbegovićem nije bila nekorektna, ona je, zapravo, gotovo potpuno promašila kontekst. I zato je naljutila publiku – ionako nervoznu zbog opsadnog stanja.

Hajde da budemo konstruktivni. Više sluha RTS-a za publiku. Više objektivnog i šireg konteksta. I više hrabrosti da se svedoči odgovornost naših zapadnih prijatelja.

I biće manje ozlojeđenosti, psovki, kletvi i pretnji.

Zar je to tako teško razumeti?

Oprema: Stanje stvari

(Sve o Srpskoj, 27. 3. 2020)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Slobodan Antonić: Agresiju NATO na Srbiju na RTS obeležavali Sidran i Hadžihafizbegović

  1. Bane je napisao:

    Tekst gospodina Antonića (jedan od mnogih) je očigledan dokaz da nama (mislim na Srbe naravno) nije potreban niko da bi nas ponižavao, ubijao, uništavao… Dovoljni smo sami sebi… Kratkim pamćenjem, kratkom pameću i lošim izborom (i lošom ponudom naravno) tzv. vođa…
    Onaj izraz pokojnog Jove Raškovića o Srbima kao ludom narodu, davno je prevaziđen i prerastao u onaj da Srbi (polako, ali sigurno) postaju (ili su bili) glup narod… Nažalost.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top