По завршетку Другог свjетског рата, побjедом антифашистичке коалициjе, на мjестима масовних злочина геноцида, у концентрационим логорима сачувани су аутентични обjекти и документи и основани мемориjални музеjи и спомен подручjа (Аушвиц, Дахау, Треблинка, Маутхаузен и др) и то не само у земљама антифашистичке коалициjе, већ и у земљама агресорима у Другом свjетском рату.
Ове значаjне музеjске институциjе, циjењене и посjећене, своjом тематиком и оригиналном грађом, не само да подсjећаjу и упозораваjу, него и обjашњаваjу узроке и посљедице геноцида тоталитаристичких режима. Захваљуjући кроатоцентричноj политици бившег комунистичког режима, на териториjи бивше СР Хрватске послиjе Другог свjетског рата уништени су аутентични обjекти и локалитети усташког геноцида над српским народом, па jе таква судбина задесила и Јасеновац.
Преостале обjекте срушили су потомци jасеновачких жртава, сирота српска неjач.
Какав цинизам!
Брозова власт нуди стравично милосрђе: да остатак закланог народа циглу по циглу разруши обjекте логора и сагради себи домове на спаљеним огњиштима. И не само то; гладни српски дjечаци сакупљали су металне предмете, па чак и справе за мучење њихових предака и миjењали их за храну коjа jе стизала као међународна помоћ. Године 1956. почиње изградња савских насипа. Велики броj гробница завршава под насипима и каналима. Гробно поље “Баре“ у Доњоj Градини jе очигледан доказ. Ту се двиjе гробнице тешком муком само дjелимично извлаче испод насипа. На имању Лончаревих, из села Међеђа, гробнице jасеновачких жртава су исто завршиле под насипом.
Јасеновац и Доња Градина зарастаjу у корове и шикару. Дио се и обрађуjе. Ваљаjу се бразде и лешеви. Отац, творац идеjе геноцида над Србима и проjекта Јасеновац, континуирано реализуjе своjу замисао, бришући трагове своjих злочина геноцида и правећи нове. Сва саплитања кроз jасеновачку грозомору имаjу намjеру да нас доведу до открића Наjлонске гробнице у Доњоj Градини.
Наjлонска гробница
У марту 1993. године, аутор овог текста примио jе телевизиjску екупу ИТН-а, Канал 4, на челу са Клаjв Гордоном. Њихове представе о Јасеновцу биле су ближе ватиканским и каптолским проjекциjама него стварноj фактографиjи. На траку представе о Јасеновцу jош jе само требало да се уклопи панорама идиличног травњака и фамозног споменика – цвиjета. На моjе инсистирање господа одлази у Доњу Градину, наjвеће стратиште jасеновачких логора. Кратком вожњом кроз Градину ова телевизиjска екипа видjела jе jедно предвечерjе прекратко за снимање и презентовање огромног jасеновачког стратишта. Договорили смо да 16. априла 1993. године буде наш сљедећи сусрет и снимање градинске фактографиjе. За ту прилику требало jе да по могућности пронаћи нову, до сада непознату и неистражену гробницу. До података о евентуалним новим гробницама веома се тешко долази, нарочито код градинских сељака.
Формирањем мемориjалног центра Доња Градина сељаци су остали без главнине своjих земљишних посjеда, често без одговараjуће накнаде, а неки су водили у судске спорове за накнаду одузетог земљишта. Они су нерадо саопштавали мjеста необиљежених гробница, jер jе то значило остаjање без сљедеће парцеле, дислокациjу са аутохтоног посjеда, кориjена и костиjу предака. Међусобно повjерење између њих и мене, грађено годинама, давало ми jе наду да ће ми показати гробницу jасеновачких жртава, до сада непознату.
Нисам се преварио у процjенама. Уз обjашњење намjере, разлога и циља откривања нове гробнице сељаци: Бранко Ђ. Вукић и Васо Рокић одвели су нас на парцелу “Ливадак“, коjа се налази на неистраженом диjелу Доње Градине. Без двоумљења су показали мjесто зарасло у шипражjе и купину гдjе “Ливадак“ прелази у шуму. Слиjедило jе рашчишћавање показаног простора коjе су обавили Бранко, Васо и радници мемориjала: Мирко Живковић и Милан Вукић. Пред нама се указало улегнуће – печат у земљи, дужине 4,5 и ширине 2,5 метара. Сва досадашња искуства говорила су да се ради о jош jедноj градинскоj гробници. Да бисмо 16. априла 1993. године, дан када jе заказано ископавање и снимање, дочекали бар донекле спремни, радници Вукић и Живковић сами су израдили сонду за бушење дубине дохвата до 2 метра.
Договореног дана и часа стигла jе телевизиjска екипа ИТН, Канал 4. Кренули смо на описано мjесто гдjе би могла да буде гробница. На основу компактности земљишта, композициjе улегнућа и његовог земљишног окружења установљено jе да нема никаквих инсценациjа. Радници су припремили сонду и почели бушење. Сонда jе лако урањала у рахло градинско тло. Већ на дубини од 60 центиметара сонда jе застругала и поскочила. То jе био знак да jе већ прва бушотина позитиван налаз и да смо дошли до костиjу. Но, збуњивао нас jе звук коjи смо регистровали приjе самог дотика костиjу. Било jе то шуштање и пуцкетање некакве еластичне материjе, непознате у дотадашњим истраживањима. Извукли смо сонду и у њеноj здjелици нашли измиjешане земљу и диjелове костиjу људског пориjекла. Почело jе отварање гробнице преко њене читаве ширине и у дужини од 1,5 метара. На описаноj дубини пред нама се указала наjлонска фолиjа коjа jа прекривала читаву ширину гробнице и очито циjелу њену дужину.
Било jе то велико изненађење, па и шок, мада смо навикли на специфичност скоро сваке jасеновачке гробнице. Камера jе престала да региструjе оваj дио истраживања, а збуњеност jе била очита и у ТВ екипе. Постављало се питање почетка производње наjлона, подвала и уопште обjашњења ове гробнице. Када смо подигли наjлонску фолиjу са отвореног диjела гробнице, опет изненађење: на десноj страни чеоног диjела гробнице сноп дугих костиjу удова, а на лиjевоj неколико завезаних наjлонских врећица. При отварању врећица установили смо да се у свакоj налази по jедна размрскана људска лобања. Очито, уморство ових особа jе извршено ударцем тупотврдог предмета по глави, што jе био jедан од главних усташких метода ликвидациjе jасеновачких жртава.
Таjну Наjлонске гробнице обjаснили су нам градински сељаци коjи су учестовали у њеноj идентификациjи и отварању. Наиме, 1964, 1965 и 1966. године у Доњоj Градини су извршена обимниjа истраживања. У тим истраживањима учествовали су и потомци jасеновачких жртава као помоћна радна снага. На челу стручних екипа у правилу налазили су се људи католичке и исламске провиниjенциjе, вођени таjном руком Ватикана и Каптола и њихових интереса. Тако jе 1966. пронађена гробница у jедноj градинскоj шикари. При ескумациjи установљено jе да се ради о 30 особа, старости од 18 до 20 година, од чега jе 29 особа било мушког пола и 1 женског.
Посмртни остаци и остаци одjеће и обуће jасно су говорили да се ради о младости поткозарских села, чиjа jе национална структура jасна- српска. Мjесто гробнице jе било “беспризорно“ и предложено jе да се посмртни остаци пренесу на “Ливадак“. Неко из екипе истраживача jе већ припреми 30 наjлонских врећица. За сваку лобању по jедну. Ископана jе плитка рака, кости жртава усташког злочина геноцида у сноповима и лобање у наjлонским врећицама положене су циjелом површином раке, прекривене наjлонском фолиjом и затрпане. Тако jе откривена “Наjлонска гробница“, таjна њеног настанка и намjера њеног аутора.
Тако jе откривена “Наjлонска гробница“, таjна њеног настанка и намjера њеног аутора.
Извор: ИСТОРИЈАБЛ