Пуцајте, без оклевања, у свакога
Црно-жути команданти су говорили: Ово неће бити ратни поход, већ излет. Променада. Солдатски шпацирунг до Ниша, да се растера та хајдучија и у пролазу казне непоћудни Срби. Опасне су комите, од оружја опасују бомбе и дуге, оштре ножеве.
Мобилисани војници црно-жуте армаде из Босне
ЋУТЕ војници, католици, протестанти, православци, мојсијевци, унијати, мухамеданци, верујући и неверујући. Неки тај папин благослов и не разумеју, јер језик не знају. Истина, и свештеник војни језик само натуца. А његова паства, регрути, у свакодневним вежбама и дрилу научили су и разумевали команде на немачком језику, али мало шта изнад тога.
Згледају се поданици Аустроугарске, Мађари, Чеси, Словаци, Хрвати, Тиролци, Босанци и Херцеговци, Јевреји расути по Средњој Европи, Срби са широкога подручја некадашње Војне Крајине, од обала мора Јадранског па до Баната темишварског. Сем православних, у аустроугарској су војсци, како су то писали романтичари-књижевници у деветнаестом веку, "Срби сва три закона", Срби унијати или католици, па и мухамеданци. Свакаквих ту у војсци ћесарској има Срба.
И док гледају сав јутарњом сунчевином пошкропљени крајолик, предводници им, команданти, зурећи у карте, говоре и показују путеве продора, удолине речица, брегове, коте... Претпостављени се и напрежу ломећи језик да би изговорили називље свих тих параметара у карте детаљно уписаних.
ПРВА на удару им је Лешница.
Карте, мапе и секције су прецизне. Исцртане су и штампане у Бечу на основу бројних извештаја шпијуна који су, почевши од XVI столећа, пролазили балканским крајевима. И, како су обично говорили, истим језиком којим збори и народ што по тим земљама живи, то су описали све што осмотрише и сазнаше: насеља, број кућних нумера, путеве и раздаљине, ћуприје и газове на водама, цркве, механе, манастире, утврђења, богомоље претворене у џамије, рушевине опсадних зидова, осматрачнице, страже...
Осим тих чистих географских и војних података, знатижељници са западних страна су, уз мапе, понекад у посебну свешчицу записивали и општија запажања о народу, неке народне песме, па и чак и поједине обичаје. Јесте, Беч их је проучавао, па и помагао, користећи и "аустријске" и "османлијске" Србе као ударне снаге у повременом рату Аустрије против Отоманског царства.
Тако и сада, у овом походу на Србију, Аустроугарска и Турска - савезнице су.
Јесте, све се на картама види и препознаје, брда и долине, насеља. Добре су мапе, са прилично тачности, једино што на њима не видиш људе. Али тамо, преко валовите воде, мора их бити! Јер, неко је подигао те домове, озидао цркве, засадио воћњаке, орезао винограде, посејао жито. Ено, кроз далекозор се лепо види, неко заложио ватру: Виори се дим из два-три димњака, а на мапи ни д од дима.
Ко ли потпали огањ?
Ако су то марљиве домаћице, где ли су им, онда, мужи? Куд ли су им мушкарци сада, питају се, под ратном опремом, командири бечких солдата час читајући карте а час мотрећи кроз двогледе. Гледају данима преко речног брега. Мирно и пусто, нигде никог! Бар у видокругу - ни жива створа. Сумњичаво примају оно што старешине зборе. А што команданти виши чин носе, то чешће и понављају како ће се они брзо из Србије вратити. Јер какви су то ратници, и каква је то држава која не чува своју територију? И још се зове - Краљевином!
АУСТРИЈАНЦИ НА ИСТОК, НЕМЦИ НА ЗАПАД БЕЧКА круна су: Доња и Горња Аустрија, Далмација и Приморска, Словеначка или Корушка, Бохемија или Чешка, Моравска, Буковина, Шлезија, Штајерска, Тирол, Галиција и Буковина. Плус, ужа Угарска са Славонијом, Хрватском и Ријеком. Па - Neusssterreich, какво је званично називље Босне и Херцеговине. Великој Хабсбуршкој монархији је иза леђа Немачка, не тако раширена али војнички јача. Аустријанци ће на исток, Немци на запад.
КРАЉЕВИНА, а граница незаштићена! Нигде осматрачница ни бранилаца.
Већина је била на редовном служењу кадра и одатле, из војарни, такорећи, стражарно спроведена у Босну, на маневре. Други су и служили у Босни и Хрватској. Трећи, пак, тврдо се кају што су се уопште одазвали мобилизацији. Дрхтурећи, коре се што нису у ходу довде већ утекли! А било је прилика при транспорту и премештању трупа. Па могли су због судара возова још у Суботици умаћи. Било је таквих застоја и на другим железничким постајама, код Брчког и Сремске Митровице. Истина, и поред строгих регула, физичких кажњавања, било је дезертера, али и оних ухваћених па и стрељаних.
Ово говораше војницима надређени, и неће бити ратни поход, већ излет. Променада. Солдатски шпацирунг до Ниша. Биће и пуцњаве, али то ће они, царски војници, опаљивати како би застрашили и растерали ту хајдучију. Да пролазећи казне непоћудне Србе, који се тако малобројни и никакви, једној моћној царевини мешају у послове. Убацују своје људе у Босну. Подбуњују босанске не само православце, већ и неке католике па и муслимане, бечке поданике. А и ови Босанци и Херцеговци, учитељи, попови, трговци, ђаци слушају шта им Београд каже. Буне се и по Црној Гори па и Далмацији. Оснивају некаква друштва и побратимства, ђачка и студентска, трезвене младежи. Па и соколска, словенска. Држе саборе, заставе развијају, Србију величају. Неке поете из Мостара и Сарајева више воле престоницу Србије него своју столицу, Беч. Гуслају или тамбурају по струнама, жицама сербског родољубља. Отворено се буне против аустроугарске власти, противећи се реду који им уведоше Пешта и Беч.
БОСНУ је Аустроугарска изградила. Подигла тврђе градове, утврђења, просекла чвршће путеве, поставила пруге. Аустријанци су им отворили руднике, подигли пилане, почели сећи шуме.
Но, упркос свом том бољитку буне се ти тврдоглави Босанци, ужарени варвари што се дрзнуше да Круну увреде. За срце да је уједу убивши престолонаследника и његову часну супругу, мајку двоје малолетне деце, племениту Софију. Показаће они тим дивљацима ко је Аустроугарска.
Црно-жута царевине држи скоро половину Европе.
Срце јој је у Бечу.
Европу ће водити германска рука. Неће их ништа зауставити.
Гласове умирује наредба.
СОЛДАТИМА на покрет спремним обраћа се Стојан фон Ласотић.
Срби су, виче Ласотић, исцрпени, гладни и слабо наоружани. Без топова, митраљеза, пушака. Чак ни муниције немају довољно. Јер две су војне у последње две године војевали. Изнемогли су. Ма, они су и без униформи. У чему ору у томе и војују. Од службене одеће имају само војничку капу, а и то што на главама носе не зову капом већ шајкачом. Зато и пуцајте, одмах и без икаквога оклевања у свакога ко је под шајкачом а одевен у копоран и чакшире, тако они зову мундир и хозе. То је њихова, србијанска војничка, комитска униформа.
Опасне су комите. Од оружја само опасују бомбе и дуге, оштре ножеве. Ножекањама се служе муњевито, у једном потезу врат прережу или боду директно у срце, бодеж уврћући... Зато, солдати дичнога Беча, никога у тој ношњи не пуштајте близу себе. Пуцајте, чим видите тако обученог.
Сутра: Нема милости према становништву
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Фељтон Преображење на Церу (1)
Фељтон Преображење на Церу (3)
Фељтон Преображење на Церу (4)
Фељтон Преображење на Церу (5)